Odlazak Enza Maresce iz Chelseaja na prvi pogled izgleda kao još jedna epizoda kluba koji godinama ne uspeva da stabilizuje klupu. Međutim, ovaj slučaj je pre svega ilustracija dublje promene u industriji – trener više nije centralna figura moći, već deo šire organizacione slagalice.
Chelsea pod BlueCo modelom nije 'menadžerski klub'
Chelsea pod BlueCo vlasničkim modelom nije dizajniran kao "menadžerski klub". Sportska moć je podeljena na specijalizovane funkcije: regrutaciju, performanse, medicinu, dugoročno planiranje kadra i finansijski nadzor. Trener dobija zadatak da isporuči rezultat i stil igre, ali ne i kontrolu nad sistemom koji upravlja igračima kao skupocenom imovinom.
U ovom okviru sukob ne nastaje zbog formacije ili niza loših utakmica, već zbog percepcije mandata. Kada trener veruje da mu rezultati automatski šire ovlašćenja, a struktura ostaje rigidna, dolazi do loma. Marescin odlazak je zato više priča o governanceu nego klasična trenerska smena.
Opširnije
Brže izdavanje viza u SAD kupcima karata za Svetsko prvenstvo u fudbalu
Administracija Donalda Trumpa saopštila je da ubrzava obradu viza za strance koji poseduju ulaznice za FIFA Svetsko prvenstvo 2026, što olakšava putovanje na najgledaniji sportski događaj na svetu.
24.01.2026
Superliga Srbije je najvrednija liga u regionu po ukupnoj tržišnoj vrednosti
Vrednost fudbalskih liga u Adria regionu najčešće se poredi kroz ukupne iznose, ali takav pristup brzo nailazi na jednostavan problem: lige nemaju isti broj klubova.
26.01.2026
Fudbal prvi put prestiže bejzbol u SAD i menja tok sportskog biznisa
Fudbal je prvi put u istoriji prestigao bejzbol kao "apsolutno omiljeni sport" u Sjedinjenim Američkim Državama, prema podacima Ampere Analysisa.
11.01.2026
Puni stadioni nisu dovoljni - zašto Englezi zarađuju više od Nemaca
Nemci, uprkos punim tribinama i impresivnoj posećenosti, više nisu u prvom planu.
03.01.2026
Liverpool kao uzor: klub kao platforma, trener kao izvršilac
Ako se traži pozitivan primer takvog modela, onda je to Liverpool. Klub je poslednjih godina svesno gradio strukturu u kojoj kontinuitet ne zavisi od jednog čoveka. Povratak Michaela Edwardsa na čelo "football operations" i imenovanje Richarda Hughesa za sportskog direktora bili su jasni znaci da strategija pripada organizaciji, a ne klupi.
U Liverpoolu su regrutacija, analitika i budžetska disciplina institucionalizovani. Trener dolazi u unapred definisan okvir u kojem se očekuje da optimizuje postojeće resurse, a ne da ih sam kreira. To smanjuje rizik naglih zaokreta i omogućava klubu da preživi promene na klupi bez gubitka identiteta.
Takav model nužno menja i percepciju trenerske moći. Trener ostaje presudan za svakodnevni rad, kulturu i izvedbu, ali nije vlasnik procesa. Liverpool pokazuje da vrhunski rezultati mogu da se grade i bez "menadžera-autokrate", ako je sistem dovoljno snažan.
Bayern kao potvrda trenda: sport na nivou uprave
Sličnu logiku, ali s nemačkom institucionalnom preciznošću, prati Bayern München. Imenovanjem Maxa Eberla u upravu za sport, Bayern je sportsku politiku formalno podigao na najviši nivo odlučivanja. Uz sportskog direktora Christopha Freunda, jasno je povučena linija između strategije i operativne izvedbe.
U tom kontekstu dolazak Vincenta Kompanyja kao glavnog trenera nije slabljenje trenerske uloge, već njeno precizno definisanje. Klub obezbeđuje infrastrukturu, kadar i "performance" aparat, dok trener isporučuje rezultat. Moć je sistemska, a ne personalna.
Zato danas nema realnog prostora za trenere tipa svemoćnog Alexa Fergusona. Njegov model pripadao je vremenu kada fudbal nije bio globalna industrija sa regulatornim pritiskom, analizom i korporativnim nadzorom. U današnjem okruženju, gde su greške skupe, klubovi svesno razvlašćuju trenere.
Chelsea je povod, Liverpool je uzor, Bayern potvrda. Fudbal nije izgubio trenere, izgubio je iluziju da jedan čovek može da vlada sistemom vrednim milijarde.
.webp){kind=icon}
