Bila je to jesen 2022. godine. Bayer Leverkusen bio je klub koji mnogi nemački novinari nisu svrstavali ni među prvih pet timova Bundeslige. Bez titule šampiona, sa nadimkom koji boli - Neverkusen. Klub koji uvek nešto izgubi kada je najvažnije. A onda je stigao čovek koji nikada ranije nije vodio ekipu u prvoj ligi. Xabi Alonso, tada četrdesetogodišnjak, bivši vezista sa titulama i kultnim statusom u Liverpoolu, Realu i Bayernu, seo je na trenersku klupu s iskustvom od tačno jedne i po sezone u rezervnom timu Real Sociedada.
Dva i po meseca ranije, Pep Guardiola je u Mančesteru potpisao novi ugovor sa Manchester Cityjem. Luis Enrique preuzeo je Paris Saint-Germain (PSG). Mikel Arteta je u Londonu gradio Arsenal koji je počinjao da izgleda kao kandidat za titulu. Unai Emery stigao je u Aston Villu. Andoni Iraola je sezonu kasnije dobio posao u Bournemouthu.
Nijedan od njih nije iz Nemačke, Engleske ili Francuske. Svi su Španci.
Opširnije
Zlatni Messi postao opsesija - Panini sličice pokrenule mini ekonomiju u Argentini
Dok se Lionel Messi pripremao da izađe na teren za prvu utakmicu svog šestog i poslednjeg FIFA Svetskog prvenstva, Argentinci su jurili drugačiji trofej: njegovu nedostižnu zlatnu sličicu.
20.06.2026
Mundijalski promašaji: Uložiš milione u kampanju, a zvezda ti ispadne iz sastava
Kada je Nike Inc. predstavio šestominutnu reklamu za Svetsko prvenstvo, pažnja se usmerila na glumačku i sportsku postavu koja je uključivala fudbalske zvezde Cristiana Ronalda i Kyliana Mbappéa, uz imena poput Kim Kardashian.
20.06.2026
Kakav će uticaj Svetsko prvenstvo imati na američku ekonomiju?
Međunarodni sportski događaji obično su veliki generatori prihoda. A nema veće pozornice od Svetskog prvenstva u fudbalu.
19.06.2026
Svetsko prvenstvo razotkriva sve dublji globalni raskol oko tržišta predviđanja
Ovogodišnje Svetsko prvenstvo prvo je koje se održava nakon što su tržišta predviđanja poput Kalshija i Polymarketa stekla veliku popularnost kao novi način klađenja na sportske događaje.
17.06.2026
U leto 2025. godine, kada je Luis Enrique podigao trofej Lige šampiona sa PSG-om, klubom koji je godinama bio simbol evropskog razočaranja i koji je koštao milijarde, a osvajao tek domaća takmičenja, Španija je imala trenere koji su upravljali gotovo svim relevantnim projektima u evropskom fudbalu. Arsenal, Aston Villa, Bournemouth, Manchester City, PSG. Tu je bio i Bayer Leverkusen, koji je pod vođstvom Xabija Alonsa u sezoni 2023/24 prošao čitavu Bundesligu bez poraza, što nijednom klubu u istoriji nemačkog fudbala ranije nije pošlo za rukom. Niko nije mislio da je to slučajnost.
Da bi se razumelo zašto španskim trenerima padaju u ruke najambiciozniji projekti u globalnom fudbalu, treba krenuti od jednog detalja koji se lako previdi - Španija ne proizvodi samo dobre trenere, već je izgradila čitavu infrastrukturu koja garantuje kontinuiranu proizvodnju fudbalskih stratega, generaciju za generacijom, bez obzira na to da li je aktuelni prvak Real ili Barcelona, te da li je reprezentacija na vrhu ili u krizi.
A onda, da bismo razumeli koliko je to retko i značajno, vredi se osvrnuti na jednu drugu priču, i to s ovih prostora.
Sarajevo, Zagreb, Split i Beograd - košarkaška magija
Negde krajem sedamdesetih godina, Ranko Žeravica, trener koji je Jugoslaviju doveo do zlatne medalje na Svetskom prvenstvu 1970. u Ljubljani, sedi u svlačionici i crta taktiku na tabli. Igrači oko njega nisu obični, oni čitaju igru. Razumeju zašto se kreću, ne samo gde. Žeravica je, bez ikakvih modernih analitičkih alata, bez video analize i skauting softvera, izgradio filozofiju koja će obeležiti čitavu jednu eru evropske košarke. Nije bio sam, bili su tu i čuveni profesor Aleksandar Nikolić, otac evropske košarke i njegov drugi najbolji učenik, Mirko Novosel.
Ono što je Jugoslavija radila u košarci između sedamdesetih i devedesetih identično je onome što Španija danas radi u fudbalu.
Srbi i Jugosloveni su vladali evropskim košarkaškim parketima i pored svih finansijskih i infrastrukturnih deficita jer su razvili koherentnu filozofiju igre koja je pretpostavljala kolektiv ispred individualca, taktičku inteligenciju ispred atletskog instinkta, i, ono ključno, prenošenje znanja s jedne generacije trenera na drugu.
Željko Obradović, najuspešniji trener u istoriji EvroLige sa devet titula koje je osvojio sa pet različitih klubova, nije "pao s' neba". Rastao je unutar tog sistema. Trenirao je pod palicom trenera koji su i sami bili školovani unutar jugoslavenske metodologije. Kada je preuzeo Partizan 1991. i odmah te sezone osvojio evropski naslov, ni tu se niko nije previše začudio. Bila je to kulminacija decenije akumuliranog znanja.
Iza Obradovića stajali su Božidar Maljković sa četiri evropske titule, Dušan Ivković sa dve, Svetislav Pešić sa jednom, potom Bogdan Tanjević, Zmago Sagadin, Željko Pavličević. Dugačak je taj spisak i svi su pili s istog izvora.
Šta je Španija naučila iz prošlosti
Španija je napravila nešto što Jugoslavija nikada nije stigla - institucionalizovala je znanje.
Jugoslovenski sistem bio je genijalan, ali i krhak. Zasnivao se na neformalnim mrežama prenosa znanja, na tome da stariji treneri sede sa mlađima i prenose im metodologiju rada, kao i na činjenici da su pomoćnici najvećim legendama i profesorima bili najtalentovaniji mladi treneri. Kada se zemlja raspala 1991. godine, sistem se fragmentisao. Pojedinci su nastavili da ostvaruju uspehe - Željko Obradović je nastavio da osvaja trofeje, Bogdan Tanjević da radi na najvišem nivou, a Svetislav Pešić da dobija angažmane. Međutim, više nije postojala institucija koja bi garantovala kontinuitet.
Španija je taj problem rešila decenijama ranije, i to kombinacijom koja deluje gotovo dosadno u svojoj sistematičnosti: regulisanim sistemom licenciranja, doslednom filozofijom razvoja igrača od najmlađeg uzrasta i, što je možda najvažnije, kontinuitetom unutar reprezentativnog sistema.
Španski fudbalski savez, Royal Spanish Football Federation (RFEF), uradio je nešto što mali broj saveza u svetu uspeva da sprovede - zadržao je trenere unutar reprezentativnog sistema tokom dugog niza godina, premeštajući ih iz mlađih u starije selekcije, umesto da ih menja sa svakom generacijom. Luis de la Fuente, koji je Španiju doveo do titule evropskog prvaka 2024. godine, nije bio autsajder koji je iznenada stigao na klupu seniorske reprezentacije. Godinama je vodio selekcije do 19. i do 21. godine, gradio odnose sa igračima i usvajao filozofiju sistema iznutra. Slično tome, Santi Denia, koji je olimpijsku reprezentaciju Španije doveo do zlatne medalje u Parizu 2024. godine, proveo je osam godina kao trener selekcije do 17 godina, zatim četiri godine na čelu reprezentacije do 19 godina, pre nego što je preuzeo olimpijski tim.
To je institucionalna memorija i to je ono što se ne može kupiti.
La Masia - 'fabrika mozgova'
Svaka priča o španskim trenerima neminovno vodi na jednu adresu u Barseloni - La Masiju, omladinsku akademiju koja je od 1979. godine do danas postala sinonim za fudbalsko obrazovanje.
La Masia nije samo najpoznatija svetska fabrika igrača, već i mesto na kojem se stvaraju mislioci igre. Pep Guardiola, Xavi Hernandez, Andres Iniesta i Cesc Fabregas, koji danas sa Comom ispisuje jednu od najlepših priča italijanskog fudbala, prošli su kroz iste hodnike, iste treninge i istu filozofiju razvoja. Kada su završili igračke karijere, nisu se udaljili od fudbala. Prešli su na trenerske klupe, noseći sa sobom duboko razumevanje igre i ogromnu bazu znanja koju je gotovo nemoguće steći samo kroz teoriju.
Guardiola je to opisao na jednoj konferenciji za novinare u Mančesteru: "Sve što znam o fudbalu naučio sam igrajući pod Cruyffom". Johan Cruyff, Holanđanin koji je kao trener Barcelone između 1988. i 1996. godine postavio temelje filozofije koja se i danas prenosi, nije bio Španac. Ali je Španija bila dovoljno mudra da preuzme njegovu filozofiju i ugradi je u DNK svog sistema.
Ono što se danas naziva "španskom školom", zapravo je sinteza holandske filozofije totalne igre i mediteranske strasti za taktičkim detaljima, prevedena u sistem koji se može preslikati, prenositi i nadograđivati.
Xabi Alonso i cena jednog trenera
Decembra 2024, kada je postalo jasno da će Xabi Alonso napustiti Leverkusen na kraju sezone, Liverpool, Bayern München i Real Madrid su se nalazili u pregovorima za čoveka koji je dotad vodio samo dva kluba u karijeri, a od kojih nijedan nije bio u top tri evropske lige.
Procenjeni trošak raskida ugovora s Leverkusenom kretao se između pet i deset miliona evra. Real je na kraju platio i potpisao ga na tri godine uz platu između sedam i devet miliona evra godišnje.
Taj transfer trenera, sa svim finansijskim implikacijama transfera igrača, savršeno ilustruje šta se desilo sa tržištem španskih trenera u poslednjoj deceniji. Oni su premijum proizvod za koji su klubovi voljni da plate kao za zvezde.
Arteta u Arsenalu, prema procenama, zarađuje osam miliona funti godišnje. Emery u Aston Villi ima ugovor do 2029. godine. Luis Enrique je s PSG-om bio na sličnom nivou kompenzacije, a sada će nakon drugog naslova Lige prvaka dobiti i povišicu. Guardiola, koji odlazi na svoje drugo plaćeno odsustvo, godinama je bio plaćen u rangu sa najboljim svetskim igračima, a ne samo trenerima.
Radi se o tržištu koje je izgrađeno na poverenju. Klubovi plaćaju premiju za španske trenere jer imaju dokaze da sistem funkcioniše. I oni sami, i njihovi investitori, ali i vlasnici koji dolaze iz Amerike, Azije i sa Bliskog istoka, koji možda i ne razumeju fudbalske suptilnosti, ali razumeju podatke. A podaci govore jasno.
Šta Španci, zapravo, prodaju
Postoji jedna zabluda o španskim trenerima koja se ponavlja u medijima, a to je da su oni sinonim za tiki-taku, za "juego de posesion", za onu hipnotičku izmenu kratkih pasova koju je Guardiola popularizovao u Barceloni, a Španija na svetskim i evropskim prvenstvima između 2008. i 2012. godine.
To više nije tačno i to je, možda, i najfascinantiji deo priče. Xabi Alonso u Leverkusenu nije igrao tiki-taku. Igrao je agresivan, visok presing, s tranzicijama koje su podsećale više na Jürgena Kloppa nego na Guardiolu. Iraola je u Bournemouthu igrao kompaktnu, disciplinovanu igru koja je daleko od filozofije La Masie. Sutra će kao novi strateg Liverpoola moći sve to da podigne na najveći nivo.
Ono što ih sve spaja je razmišljanje o igri. Španski treneri su naučeni da razumeju zašto, ne samo šta: zašto se tim ovako pozicionira, zašto ova formacija funkcioniše protiv ovog protivnika, zašto je ovom igraču potrebna sloboda kreativnosti, a ovom drugom striktna taktička disciplina. Ta sposobnost analize, prilagođavanja i komuniciranja, s fokusom ne samo na rezultat nego i na sam proces, jeste ono što kupuju klubovi kada angažuju španske trenere.
"Španska škola više nije vezana samo za tiki-taku", napisao je jedan analitičar nedavno. "Vezana je za liderstvo, menadžment i duboko razumevanje igre", dodao je.
Rijeka, Hajduk i regionalna gravitacija
Nije u pitanju samo Premier liga, nisu samo PSG i Leverkusen. U regionu koji nas okružuje, a koji je za Španiju tržište koje godišnje privlači desetine miliona turista, španski treneri postali su stalna pojava. HNK Rijeka i Hajduk Split imali su španske trenere na klupama. Albert Riera je na klupu Frankfurta otišao iz Celja.
Zašto? To je delimično pitanje i dostupnosti cene. Španski treneri koji su u ranoj fazi karijere, koji još nemaju veliku trenersku biografiju, ali imaju uverljivu metodologiju, često su finansijski dostupniji od etabliranih trenera iz drugih škola. A za klubove poput Rijeke ili Hajduka, angažovanje španskog trenera nosi i simboličku vrednost, signal prema navijačima i medijima da klub "razmišlja evropski".
Ipak, ima tu i nešto dublje. Balkanski fudbal ima sopstvenu tradiciju taktičke sofisticiranosti, iz nje su izrasli igrači koji su obeležili evropske terene, ali ne i domaći trenerski sistem koji bi tu tradiciju pretočio u eksportabilni model. Kada klubovi traže trenersku kompetenciju s jasnom metodologijom i dokazanim rezultatima, svi putevi vode prema jednom centru.
Šta se desilo s jugoslovenskom košarkaškom pričom
Priča o jugoslovenskim i srpskim košarkaškim trenerima nije završena. Obradović je i dalje aktivan. Pešić je radio sa Bayernom. Mlađe generacije srpskih trenera rade po Turskoj, Grčkoj i Španiji. Ali sistem koji je proizveo tu generaciju, onaj organski, neformalni sistem prenošenja znanja unutar jugoslovenskog košarkaškog prostora, nije preživeo raspad države. Nije bilo institucije koja bi ga zaštitila od turbulencija. Nije bilo RFEF-a košarke, nije bilo La Masije niti reprezentativnog sistema koji bi godinama gradio isti trenerski kadar.
Obradović je jednom rekao da je ono što je nasledio iz Jugoslavije bila "solidarnost među trenerima" - stariji su učili mlađe, nisu čuvali tajne metode, nisu se takmičili u znanju, već u primeni znanja na terenu. Ta solidarnost bila je dragocena, ali je bez institucionalne podrške bila i ranjiva.
Španija je uradila suprotno - znanje je ugradila u sistem koji ne zavisi od dobre volje pojedinaca. RFEF ne mora da se nada da će stariji treneri dobrovoljno prenositi filozofiju na mlađe, jer je ta filozofija ugrađena u svaki nivo licenciranja, u svaki kurs i u svaki trenerski seminar.
Industrija, ne sport
Prihodi od menadžerskih plata španskih trenera u Evropi, samo onih koji rade u pet najjačih liga, godišnje se mere stotinama miliona evra. Samo Guardiola, Arteta, Emery, Luis Enrique i Alonso zajedno zarađuju procenjeno više od 100 miliona evra godišnje. Uz to dolaze agencijske provizije, konsultantski ugovori, govorni nastupi i partnerstva sa akademijama širom sveta koje plaćaju za "špansku metodologiju".
La Liga je godinama nudila programe edukacije španskih trenera stručnjacima iz Azije, Amerike i Afrike. RFEF je izgradio akademske partnerske programe koji španski trenerski model izvoze na globalno tržište kao brendirani proizvod. To je industrija.
Fudbal se često opisuje kroz golove i trofeje. Ređe se govori o onome što ga zaista pokreće - o sistemima koji proizvode kompetencije, o institucijama koje znanje pretvaraju u kapital i o zemljama koje su shvatile da trenerska profesija nije samo prateći deo sporta, već industrija za sebe.
.webp){kind=icon}
