Hrvatska razotkrila kako Evropa finansira sport: novac stiže javno, a nestaje privatno

Afera u Hrvatskom skijaškom savezu otvorila je neprijatno pitanje koje je mnogo veće od jednog saveza, jednog sporta i jedne istrage. Ako su sumnje USKOK-a tačne, iz sistema koji je trebalo da finansira skijanje, reprezentacije, pripreme i razvoj sportista godinama je izvlačen novac kroz mrežu faktura, firmi i usluga čija se stvarna vrednost sada istražuje. Iznos od gotovo 30 miliona evra dovoljno je veliki da ovu priču izvuče iz rubrike crne hronike i prebaci u javne finansije.

Hrvatska ovde nije izuzetak zato što država finansira sport. To rade gotovo sve evropske zemlje. Izuzetak može postati samo ako se pokaže da je sistem godinama više verovao papirima nego stvarnoj kontroli.

Evropski sport, naročito olimpijski i takozvani bazni sport, ne funkcioniše po američkoj logici franšiza, privatnog kapitala i zatvorenih liga. Njegova osnova je piramida - lokalni klubovi, regionalni savezi, nacionalne federacije, evropska i svetska tela. EU taj model i dalje opisuje kao sistem u kojem federacije imaju autonomiju da upravljaju sportom, ali u granicama evropskog prava i principa dobrog upravljanja. Drugim rečima, sport ima pravo na autonomiju, ali ne i na imunitet od nadzora kada troši javni novac.

Upravo je tu srž hrvatskog slučaja. Problem nije u tome što država plaća sport. Problem je u tome šta se dešava nakon što novac uđe u savez.

Hrvatski model nije evropska 'anomalija'

Hrvatska sport tretira kao javni interes. Državni novac ide kroz programe javnih potreba, krovne sportske organizacije i nacionalne saveze. Za 2026. godinu Hrvatski olimpijski odbor dobio je više od 52 miliona evra kroz program javnih potreba u sportu, što pokazuje da se ne radi o simboličnoj podršci, već o ozbiljnom javnom finansijskom toku.

To samo po sebi nije sporno. Naprotiv, bez javnog novca veliki deo evropskog sporta ne bi postojao u današnjem obliku. Skijanje, veslanje, džudo, atletika, gimnastika, jedrenje, paraolimpijski sport i veliki deo omladinskog sporta nemaju tržište koje može da plati trenere, pripreme, putovanja, opremu i međunarodna takmičenja.

Dakle, pogrešan je zaključak da afere znače da država treba da izađe iz sporta. Ispravniji zaključak je da država mora da zna gde njen novac završava.

Velika Britanija je tu najkorisniji kontrast. UK Sport i Sport England imaju Code for Sports Governance, skup pravila koji je obavezan za organizacije koje traže javni novac. To nije lepa brošura o transparentnosti, već uslov za finansiranje. Organizacije koje žele državni ili lutrijski novac moraju da ispune standarde upravljanja, odgovornosti, finansijskog integriteta i transparentnosti. To menja logiku odnosa države i sporta. Savez više ne dobija novac zato što je savez. Dobija ga zato što ispunjava pravila. A ako ih ne ispunjava, novac može biti zaustavljen.

Guardian je prošle godine pisao da je engleski Rugby Football League rizikovao gubitak dela paketa od 16 miliona funti zbog pitanja upravljanja i usklađenosti s kodeksom Sport Englanda. To je tačka koju bi Hrvatska, ali i region, morali pažljivo da čitaju - sankcija ne sme da dođe tek kada policija uđe u savez, ona mora da postoji već kod slabog upravljanja.

Francuska: država je jaka, ali traži nove izvore

Francuska je drugi model. Tamo država tradicionalno ima snažnu ulogu u sportu, od infrastrukture do olimpijskog programa. Sistem je centralizovaniji, više oslonjen na javne institucije i velike nacionalne ciljeve, što je model koji dobro proizvodi velike sportske događaje, olimpijske pripreme i široku javnu infrastrukturu.

Međutim, ni Francuska ne želi da beskrajno snosi ceo trošak. Sve više se traži kombinacija javnog novca, lokalnih vlasti, privatnog kapitala i sponzora. Pouka je jasna: javni novac ostaje temelj, ali ne sme biti jedini izvor. Kada je država maltene jedini finansijer, savezi se lako naviknu na sigurnost bez tržišne discipline.

Depositphotos

Nemačka ima drugačiju filozofiju. Neguje princip supsidijarnosti - država pomaže tamo gde sportske organizacije i tržište ne mogu same. Savezi imaju autonomiju, ali javni novac se opravdava javnim interesom, a ne samim postojanjem organizacije, što je zdravija postavka od modela u kojem savez prvo računa na državu, a tek onda razmišlja o sopstvenoj odgovornosti.

Nordijske zemlje pokazuju treći put. One mnogo ulažu u sport, ali fokus nije samo na elitnim rezultatima. Veliki deo novca ide ka lokalnim klubovima, deci, fizičkoj aktivnosti, zdravlju i infrastrukturi. To je važna razlika. Kada se sport finansira kao javno zdravlje i društvena infrastruktura, onda je lakše objasniti zašto poreski obveznici plaćaju sistem. Kada se finansira uglavnom kao zatvorena mreža saveza, onda svaka afera ruši poverenje u ceo model.

Hrvatska afera kao upozorenje Evropi

Hrvatski slučaj je zato važan i izvan Hrvatske. On pokazuje šta se može desiti kada sportska autonomija postane štit od ozbiljne provere. Savezi moraju imati slobodu da biraju trenere, selektore, takmičarske planove i razvojne programe. Ali ne mogu imati slobodu da javni novac troše kroz zatvorene krugove ugovora koje niko stvarno ne proverava.

Najveća slabost takvih sistema nije uvek krađa. Nekad je to atmosfera u kojoj niko nije direktno odgovoran. Ministarstvo kaže da je novac išao kroz programe. Krovna organizacija kaže da savezi imaju sopstvenu pravnu osobnost. Savez kaže da postoje revizori. Revizori kažu da proveravaju dokumentaciju. Nadzorni odbori postoje na papiru. I onda, kada slučaj eksplodira, svi su bili u sistemu, ali niko nije bio na mestu gde se stvarno vidi novac i njegova krajnja destinacija.

To je evropski problem u malom. Sport je dugo uživao poseban status jer donosi medalje, emociju, nacionalni prestiž i politički kapital. Dok reprezentacije pobeđuju, javnost retko pita kako tačno izgleda finansijska mašina iza rezultata. A ta mašina je sve skuplja.

Za Hrvatsku je posebno nezgodno što je afera izbila u skijanju. To nije običan sport u hrvatskoj kolektivnoj memoriji. To je sport Janice i Ivice Kostelića, dokaz da mala zemlja može da proizvodi svetske šampione. Upravo zato je skijaški slučaj simbolički jak - ako se novac mogao gubiti u sportu koji ima takvu reputaciju i vidljivost, otvara se pitanje šta se tek može dešavati u manje vidljivim savezima.

Šta je dobar evropski model

Dobar model nije onaj u kojem država prestaje da plaća sport. To bi bio najlakši, ali i najštetniji odgovor. Dobar model je onaj u kojem se javni novac pretvara u ugovor, a ne u rutinsku doznaku.

HINA/Damir Senčar

To znači nekoliko stvari. Prvo, svaki savez koji prima javni novac mora da ima javno dostupne finansijske izveštaje, jasne kriterijume potrošnje i objavljene veće ugovore. Drugo, revizija ne sme da gleda samo da li račun postoji, već da li je usluga stvarno obavljena, po kojoj ceni i sa kim je firma povezana. Treće, nadzorni odbori ne smeju da budu ukras. U njima moraju da sede ljudi koji nisu deo istog sportskog kruga i koji imaju znanje da čitaju finansije. Četvrto, javno finansiranje ne treba meriti samo medaljama.

Medalje su važne, ali javni interes uključuje i broj dece u sportu, razvoj trenera, dostupnost infrastrukture, integritet, rodnu ravnopravnost, rad sa mladima i transparentnost. Peto, sankcije moraju da budu automatske. Ako savez ne ispunjava standarde upravljanja, novac se smanjuje, zamrzava ili preusmerava ka sportistima i klubovima kroz drugi kanal. To je lekcija iz zrelijih evropskih sistema. Autonomija sporta ne nestaje, ali se redefiniše. Savez može da bude autonoman u sportskim odlukama. Ne može da bude autonoman od javne odgovornosti.

Evropa finansira sport jer sport nije samo zabava. On je javno zdravlje, obrazovanje, lokalna zajednica, turizam, međunarodni prestiž i industrija. Ali upravo zato što sport više nije samo igra, ne može više da živi po starim pravilima zatvorenih saveza i internih dogovora.

Hrvatska afera nije dokaz da je javno finansiranje sporta pogrešno. Ona je dokaz da je javni novac u sportu postao prevelik za stari nivo kontrole. Evropa neće prestati da plaća sport. Ali će sve manje tolerisati sport koji javni novac prima kao pravo, a račune polaže tek kada dođe policija.