Magični deo Španije koji turisti još nisu otkrili

Spor je februarski dan u Trujillu u Španiji. U centru grada, na Plaza Mayor, nekolicina posetilaca posmatra statuu Francisco Pizarra, koji je ovde rođen i odrastao pre nego što je u 16. veku nasilno pokorio carstvo Inka. Iz ovog malo poznatog dela zapadne Španije, Pizarro, Francisco de Orellana i drugi konkvistadori otišli su u Novi svet, vraćajući se sa zlatom i srebrom kako bi podigli kamene palate i crkve koje i danas postoje oko trga.

"Mislite da ste upoznali neko mesto, a onda naiđete na oblast koja vam je potpuno nepoznata", kaže Anna Marie Tettamanti, penzionisana advokatica iz Bafala, Njujork, koja je proputovala Španiju uzduž i popreko i sada je na odmoru sa svojim suprugom, Marcelom. Nije ni slutila da se takvo bogatstvo može kriti u kontinentalnoj Ekstremaduri. "Pogledam gore i sve je prelepo - detalji, istorija", kaže ona, misleći na autonomnu špansku zajednicu koja je ujedno i moj usvojeni dom.

Dehesa, Nacionalni park Monfraguee, pod zaštitom je UNESCA | Depositphotos

Pre samo nekoliko godina, susret sa Amerikancem ili bilo kojim stranim posetiocem na putu kroz Ekstremaduru bio bi retkost. U regionu veličine Švajcarske, sa jedva milion stanovnika, bilo je verovatnije sresti krdo svinja koje jedu žir (tajna vrhunskog ibérico pršuta) nego turističku grupu.

Danas to više nije slučaj. Kako je turistička industrija Španije porasla: sa 53 miliona stranih dolazaka 2010. na 97 miliona u 2025, prema zvaničnim podacima, iskusni putnici počeli su da menjaju prenatrpane destinacije poput Barselone i Balearskih ostrva za manje poznata mesta ovog tipa. Ekstremadura, udaljena nešto manje od 300 kilometara od Lisabona i Madrida, nudi špansku kulturu koju traže, ali sa mnogo više mira i tišine.

 

 

To je, u suštini, i moja priča. Tokom 1990-ih živeo sam na Ibici, gde sam uživao u pre-internet, pre-smartfon i pre-svega drugog čarima mesta koje još nije bilo u punom turističkom zamahu. Kada su neumoljiva izgradnja, degradacija životne sredine i prekomeran saobraćaj počeli da uzimaju danak, otišao sam. Ibica je bila poznata kao hipi utočište 1960-ih i mala paket-turistička destinacija 1970-ih, ali je "diskoteka" bum 1990-ih pretvorio Belo ostrvo u globalni turistički brend i zauvek ga promenio.

Ekstremadura - usputna stanica na mom putovanju kroz Iberijsko poluostrvo - nije bila zamišljena kao konačna destinacija, ali ono što sam tamo pronašao 2000. bilo je neverovatno. Nikada ranije nisam bio u delu južne Evrope gde je priroda bila toliko raznolika i bogata. Izgrađeni prostor sastojao se od rasutih gradova i sela među prostranim divljinama. I, iznenađujuće, uticaj turizma bio je minimalan.

Tradicionalna arhitektura kuća u Meridi | Depositphotos

Prijatelji sa Ibice upozoravali su me da će Ekstremadura biti teško mesto za život i putovanje: suva, ravna i pusta. To nije bilo tačno, ali su u nekim drugim stvarima bili u pravu. Po evropskim standardima region je delovao udaljeno i slabo naseljeno i to i dalje jeste. Saobraćajne veze nisu bile idealne; tada kao i sada, najbliži međunarodni aerodrom bio je Madrid-Barajas, tri do četiri sata vožnje. Nije bilo galerija, pozorišta, moderne kuhinje ni savremene umetnosti i, naravno, nije bilo diskoteka. (Kulturna scena se od tada poboljšala.) Kao gej muškarac, brinuo sam o tome kako ću se uklopiti u ono što je zapravo bio "Divlji zapad" Španije.

Statua  Francisca Pizarra na Plaza Mayor u Trujilu, u provinciji Cáceres | Depositphotos

Na kraju sam kupio farmu od 12 hektara u blizini malog sela na severu regiona. Kada sam počeo da istražujem okolinu, shvatio sam da sam doneo dobru odluku. U poređenju sa skučenim i zatvorenim ostrvom na kojem sam živeo deceniju, pejzaži Ekstremadure činili su se beskonačnim. (Skoro trećina teritorije ima neki oblik zaštite.)

Njegov tradicionalni ruralni način života bio je živi relikt stare Evrope. Južna provincija Badajoz, sa maslinjacima i vinogradima, stenovitim planinama i belim selima, izgledala je kao neprekinuti nastavak Andaluzije bez gužve. Severni krajevi imali su hrastove i kestenove šume i snežne vrhove. Stari grad Cáceres, glavni grad istoimene provincije i udaljen sat i po od mog novog doma, bio je toliko monumentalan da je delovao kao isklesan iz ogromnog bloka peščara.

Tradicionalni ruralni način života je ponos Ekstremadure | Depositphotos

Ti prvi utisci i dalje uglavnom važe 25 godina kasnije, a mesta koja su me tada očarala i dalje su glavne tačke interesovanja današnjih posetilaca. Tu je manastir Guadalupe, duhovno središte regiona i dom možda njegovog najimpresivnijeg umetničkog blaga: chiaroscuro (umetnički pojam (iz italijanskog chiaro = svetlo i scuro = tamno, označava tehniku jakog kontrasta između svetla i senke) portreta hijeronimitskog monaha Francisca de Zurbarána. U impozantnim rimskim ruševinama u Méridi, klasične predstave se svakog leta izvode u veličanstvenom otvorenom teatru. U pograničnom gradu Olivenza, vekovi smenjivanja portugalske i španske vlasti ostavili su fascinantnu mešavinu plavih pločica, granitnih stubova i belih fasada.

Crveno-žuta fasada sa prednje strane arene za borbe bikova u Meridi | Depositphotos

Jedino što se promenilo jeste novi talas stranih jezika - uglavnom engleskog. Godine 2024. u Ekstremaduru je došlo 254.857 stranih posetilaca, što je 18 odsto više nego prethodne godine. Regija je takođe najbrže rastuća u Španiji po broju američkih turista, odmah iza Balearskih ostrva.

Virginia Irurita, osnivačica turističke agencije Made for Spain & Portugal, kaže da posetioci koji dolaze u Ekstremaduru obično već imaju strast prema Iberijskom poluostrvu. Kao i ja, spremni su da ignorišu lošiju infrastrukturu - upravo ta nerazvijenost doprinela je očuvanju regiona.

Iako transportne veze nisu napredovale, ponuda hotela, restorana i kulture je znatno veća nego kada sam prvi put stigao. Na primer, 2010. Toño Pérez i José Antonio Polo otvorili su Atrio, restoran sa sobama u Cáceresu. Dizajniran od strane nagrađivanog studija Mansilla + Tuñón Architects, od 2022. drži tri Michelin zvezdice i smatra se najboljim restoranom u regionu. Degustacioni meni od 23 jela španske alta cocina košta 280 evra, bez vina iz vrhunske Atrio vinske kolekcije.

Atrio ima izuzetan vinski podrum | Atrio

Pre pet godina, isti restauratori su pomogli da nemačka kolekcionarka Helga de Alvear trajno smesti svoju veliku kolekciju savremene umetnosti u zgradu iz ranog 20. veka u ulici Calle Pizarro u Cáceresu. Nakon rekonstrukcije arhitekte Emilio Tuñón Álvarez, otvoren je Museo de Arte Contemporáneo Helga de Alvear, a 2024. otvorili su i Palacio Paredes-Saavedra, stari gradski dvorac pretvoren u butik hotel sa 11 soba, svaka sa jedinstvenim arhitektonskim detaljima i umetničkim delima.

Lobi hotela Palacio de Godoy Caceres, Curio Collection by Hilton | Hilton

Njihovi zajednički napori stavljaju grad, a time i Ekstremaduru, na mapu putnika i investitora. Palacio de Godoy, Hiltonova reinterpretacija palate iz 16. veka, otvoren je u Cáceresu u septembru 2025. Ultraluksuzni brend Rosewood trenutno ulaže oko 520 miliona dolara u hotel sa 65 soba u okolini Navalmoral de la Mata, koji bi trebalo da bude otvoren 2029. godine pod imenom Rosewood Dehesa Espadañal.

Muzički mogul Edgar Bronfman Jr. boravio je i večerao u Atriu u novembru 2022. i 2023. godine. On kaže da je to "jedan od najboljih malih hotela i restorana na svetu" i opisuje Ekstremaduru kao "jedan od najlepših i najmanje otkrivenih delova Španije". Posebno hvali njenu autentičnost, netaknutu prirodu i turizam sa niskim uticajem.

Kada razgovaram sa putnicima Jorgeom i Mónicom Canavati iz Hjustona, SAD, koji su se više puta vraćali u Atrio, oni potvrđuju isto.

Manastir Yuste u provinciji Cáceres | Depositphotos

"Volimo što Španija ima toliko uspeha sa turizmom", kaže Mónica. "Ali u gradovima poput Sevilje, turizam je oduzeo deo magije." Ekstremadura je drugačija, kaže ona. "Ovde nema gužvi."

Razumem šta misli. Stanovnici popularnih destinacija, pogođeni rastućim kirijama i praznim centrima gradova, sve više strahuju od prekomernog turizma. Ovde na "Divljem zapadu", međutim, ta opasnost još ne postoji.

Da li će Ekstremadura jednog dana podleći pritiscima turizma koji su druge španske destinacije pretvorili u izmenjene i nezadovoljne verzije sebe? Da li ću i ja morati da je napustim za deset godina? (Imam spisak drugih skrivenih mesta, ali ga neću još deliti.)

Zasad, nema dovoljno hotelskih kapaciteta da bi masovni turizam mogao da se razvije. Obećana brza železnička AVE linija između Madrida i Lisabona, koja bi prolazila kroz Ekstremaduru, još nema datum završetka, pa i lokalci i posetioci i dalje zavise od sporih regionalnih vozova.

U međuvremenu, oni koji dolaze osećaju se privilegovano. Na mojoj farmi razmišljam o tome koliko su oni sa Ibice bili u krivu. Na mojih 12 hektara voda izbija iz izvora i potoka. (Daleko od "suve i puste" regije.) Sada imam i klasični pozorišni festival i svetski poznat muzej savremene umetnosti u blizini. (Daleko od "kulturne pustinje".) A na mom venčanju u junu 2010. godine, stanovnici mog sela došli su u velikom broju da bacaju konfete i čestitke. (Daleko od ruralne netolerancije.)

Dok se prekomerni turizam širi Evropom, široki horizonti, istorijski gradovi i miran ritam života u Ekstremaduri i dalje opstaju. A za mene, uzbuđenje otkrića se pretvorilo u osećaj pripadnosti.