Hido Biščević: Diplomatija za stolom i na stolu - nova knjiga otkriva neophodne začine za uspešne pregovore

Nova knjiga Hidajeta Hida Biščevića, dugogodišnjeg ambasadora Hrvatske u Srbiji, "Diplomacy at the Table" (izdavač Jugoton Croatia records), na preko 250 stranica između ostalog otkriva da gastronomija i muzika nisu samo začin pri izgradnji krucijalnih međunarodnih odnosa.

"Diplomatija za stolom", pisana na engleskom jeziku, više je od kuvara iako ima veliki broj zanimljivih i upotrebljivih internacionalnih recepata. I više je od šetnje kroz najzanimljivije trenutke Biščevićeve diplomatske karijere od gotovo četrdeset godina. Delo nije samo otkrivanje života iza zavese (i za stolom) koji političare odvajaju od ostatka sveta ili zbir anegdota često začinjenih realnim crnim humorom, već je zapravo vremeplov sećanja zapisanih u jelovnicima sa diplomatskih obedovanja koji kad se otvore, slike i likovi lako ožive.

Neverovatna smirenost koju Hido kao jedan od najiskusnijih evropskih diplomata poseduje vidljiva je i prilikom ovog ekskluzivnog intervjua za Bloomberg Adriju, a ukazuje da je ispred nas čovek "koji je već čuo i video sve". Diplomirani politikolog rođen 1951. godine u Sarajevu, sazdan je od mnogo pasija i hobija: slikarstvo, kulinarstvo, stolarija, košarka, kojom se nažalost više ne bavi, samo su neke od njih. A onda diplomatska karijera: prvi hrvatski ambasador u EU, ambasador Hrvatske u Turskoj, pa u Rusiji, (1997–2002), glavni sekretar Vijeća za regionalnu saradnju (RCC) u Sarajevu (2008–2012), od 2014. šef veleposlaničke delegacije EU u Tadžikistanu, pa sve do ambasadorske pozicije u Beogradu koja se desila baš u vreme pandemije kovida 19. 

 

Osim ove, Njegova ekselencija je organizator brojnih važnih susreta istoka i zapada, svedok geopolitičkih previranja, napisao je veći broj knjiga intrigantnih naslova ili sarađivao na njima: "U ime Alaha: Iranska islamska revolucija", "Krv na vodi: Irak – Iran", "Vrijeme odluke: Palestinski ustanak, Izrael i Arapi", "Strategija kaosa" o raspadu Jugoslavije, "EU for YOU!" o tome kako funkcioniše EU, "Veliki slom zapada - Rusija i svijet bez poretka"

 

Hido Biščević je svedok geopolitičkih previranja i iskusni poznavalac neophodnih začina za vrhunsku diplomatiju | Nenad Basarić

 

Ipak, ovaj specijalista za "teške zadatke" karijeru je započeo kao mladi rok novinar. "U doba omladinskih listova pisao sam društvene komentare i u dva navrata zbog toga izgubio posao (smeh), ali i bio jako dobar sa dva pokojna prijatelja, Darkom Glavanom i Draženom Vrdoljakom. Nas smo trojica bili neka ekipa rok kritičara te smo dolazili na Subotički festival, družili se sa Draganom Kremerom, Pecom Popovićem. U vojsci sam drugovao sa Goranom Bregovićem i to je bilo moje društvo u doba kad mi je kosa bila do ramena, da bih se potom prebacio na političko novinarstvo", objašnjava Njegova ekselencija. U intervjuu u nastavku saznajte više o vrhunskim začinima, kako o onim na tanjiru, tako i o onim u diplomatiji.

Ajatolasi, vođe najvećih svetskih sila od Busha do Yeltsina, a preko Thatcher, Angele Merkel, Ariel Sharona i Jacquesa Chiraca, Erdoğana i Clintona, lidera eks-Ju, pa sve do Henryja Kissingera i rimskog pape, gotovo neverovatan je niz ličnosti od kojih svako ima svoje zapaženo mesto u ovom unikatnom jelovniku. 

 

- Politički rokenrol traje, evo, skoro već četiri decenije, a koliko je trajalo pisanje knjige?

Ne znam kako mi je to uopšte palo na pamet, ali je brzo izašlo iz mene, za nešto malo manje od dva meseca. Vidite ovu kutiju punu jelovnika koje sam skupljao sve vreme? Meni je kulinarstvo bio veliki hobi, a kad sam počeo da idem na diplomatske ručkove i večere, podsvesno mi je došlo to da sakupim jelovnike, pa ćemo videti šta će biti. Svaki od njih je u mom pamćenju ostavljao sliku i sadržaj razgovora oko stola i kako izvučem koji, evociranje kreće. Evo, to je bilo sa Georgeom Bushom, ovo sa Margaret Thatcher... Bukvalno se vrati sve što smo razgovarali, jedna mešavina gotovo anegdotalnih sećanja, a svaki je takav događaj pretvoren u recept gde tačno piše koliko dekagrama čega, koliko vremena treba za spremanje.

 

Osmeh za Ovalnu sobu - Biščević sa Georgeom Bushom | Arhiva Biščević 

- Recepte ste sami sastavili ili uz pomoć nekog kuvara?

Sve sam i oni zbilja funkcionišu. S druge strane, zapisi koji prate recepte najčešće završe sa nekom ozbiljnom političkom porukom i poentom ma koliko anegdotalni bili. Nasmeješ se, a onda se stvari odjednom okrenu i kažeš: e vidiš šta se zapravo događa.

- Zanimljivo je i mnoštvo detalja iz priče bivšeg ukrajinskog predsednika Viktora Andrijoviča Juščenka o tome kako nastaje "krvavi ukrajinski boršč" (Bloody cartography of an ordinary Ukrainian borsch), još pre nekih dvadesetak godina u doba kada se prelamala slika budućnosti te zemlje, ali i ona o Fidelu Castru. 

Ta anegdota u knjizi čak ima veze sa današnjim dešavanjima u Ukrajini. Sa tadašnjim ruskim ministrom za izvanredne situacije Sergejem Šojguom sam putovao njegovim ogromnim avionom Ilyushin (specijalno preuređen najveći ruski putnički avion) iz Moskve za Hrvatsku. U ležernom tonu jer smo bili u dobrim odnosima, pa čak nekoliko puta zajedno igrali fudbal, sedeli smo u kožnim foteljama, jeli kobasice, pili ledenu votku, dok je John Wayne igrao svoju kaubojsku ulogu na jednom od ekrana specijalne letelice.

I tad mi je ispričao sledeće: "Nazvao me je jednom Jeljcin početkom devedesetih i, veli, moraš ići na Kubu. Ja sam za vanredne situacije, poplave, potrese, kakve ja imam veze sa spoljnom politikom? Ne, ne, kaže, to je vanredna situacija, pročulo se da je Castro bolestan te moramo hitno saznati je li ili nije? I šta će biti po pitanju Kube, Amerike, ruskih interesa?"

 I sedne Šojgu u taj Ilyushin, odleti, dočekaju ga na Kubi, odvedu u kabinet kod Castra, koji bez prekida priča možda naredna tri sata. Šojgu ne dolazi do reči, ali je svestan da je Castro na stadionima znao držati govore i po 24 sata. Potom odu na ručak, jedu ribu i monolog se nastavi naredna dva sata, kad utom stignu loše vesti. Castro uzima za ruku gosta kome se u glavi već pomalo vrti od priče i kaže: "Idemo!"

Dok pristižu u Centralni komitet, kubanski lider mumla sebi u bradu: "U redu, kažu da sam bolestan, napravili su zasedanje i sad sigurno hoće da diskutuju o tome šta će biti posle mene i meni iza leđa birati naslednika." Šojgu sedne u ćošak dvorane. Ne razume ništa jer ne zna španski, a prevodilac je ostao van sale kad je Castro zaključao dvoranu i stavio ključ u džep. Tokom pet-šest sati, koliko je govorio, povremeno su samo ulazili konobari i svima sipali vodu dok istovremeno niko nije mogao izaći da se olakša. I tu kreće poenta da su "pampers" zbilja dobre pelene za takve situacije, a jedino ih je Castro imao na sebi.

 

Doček predsednika Juščenka u Zagrebu | Arhiva Biščević

 

- A kakva je veza sa Ukrajinom danas?

Priča u knjizi završava se time da se taj isti Ilyushin kao nekakva metafora vraća iznad Ukrajine i da su dotle "pampersice" izdržale, a onda su konačno iznad Ukrajine pukle i sve se prolilo dole. Eto, kao nekakva anegdota koja se na kraju tragično poveže sa onim što se sada događa.

 

- Pomaže li hrana da se ljudi opuste u diplomatskim susretima?

Za ovih decenija koliko se bavim diplomatijom, nagledao sam se svega i svačega, ali dimenzija gde je kulinarstvo spojeno sa politikom, to je čak neka vrsta demistifikacije diplomatskog posla. Ljudi se često ukoče kad čuju: ovo je ministar, ovo ambasador... Ali kad se vrata zatvore, to su isto ljudi. Najbolja pouka koju sam naučio u ovom poslu jeste da diplomatija nije ništa drugo osim spoj psihologije i trgovine. Moram ti ući u glavu da vidim šta ti hoćeš pa ćemo onda trgovati i gotovo. Ništa drugo.

 

Sa Aleksandrom Solženjcinom, koji potpisuje knjigu u Moskvi | Arhiva Biščević

 

- Od sve te politike i gastronomije sa raznih meridijana, da li se desilo da vam je nekada zastao zalogaj u grlu?

Ako su u toku neki žestoki pregovori ima kada ni hrana ne pomaže. Pregovori budu takvi da ne stigneš jesti, a hrana se zanemari. Takođe kulturološke razlike među narodima mogu stvoriti ozbiljne probleme. Kad smo 1992. primili prvu iransku delegaciju u Hrvatsku, bili smo mlada diplomatija i protokol koji nema pojma ni o čemu. Sve neka mlađarija pa je za iransku delegaciju spremljena svinjetina. Sva sreća da sam došao ranije da proverim te su im dali neke piliće. Da nije bilo tako, odnosi sa Iranom bi, ne daj Bože, otišli k vragu za sledećih 15 godina.

 

 

- Bilo je i neobičnih specijaliteta u tanjiru?

Sa bivšim premijerom Ivom Sanaderom sam išao u Izrael, gde nas je primio, nažalost pokojni, Ariel Sharon. U njegovom kabinetu prepunom knjiga razgovori traju već dva sata dok delegacije za to vreme sede za ogromnim stolom čekajući, jer dok ne stignu premijeri, ne može se početi jesti. Svejedno, svi gledamo šta je posluženo, a na tanjirima gomilice riže iz koje vire vratovi od neke ptice. Bez glave - samo vrat. Tu ja osetim vibracije na mobilnom, pa ispod stola čitam - pita me jedan iz naše delegacije: "Kako se ovo jede?" Kažem - nemam pojma, prvi put vidim. "Kakav si ti svetski diplomata kad nemaš pojma kako se ovo jede", stigne poruka.

 

Sa predsednikom Süleymanom Demirelom | Arhiva Biščević

 

- Koliko hedonistička vizija ručkova i posluženja doprinosi sklapanju dobrih sporazuma ili možda menjanju nekih stavova?

Jedan francuski ministar inostranih poslova je rekao francuskom caru: "Daj mi dobrog kuvara, dobićeš sporazum kakav god hoćeš." Tradicija uloge kulinarstva u diplomatiji traje vekovima, što nam je u najmanju ruku poznato iz filmova. Kad su kraljevi Louis i Henry razmenjivali posete, prosto su se nadmetali ko će više tona hrane na sto postaviti. A iza svega toga je bila lagana muzika, harfa, violina.

Zbog toga sam na kraju knjige dodao poglavlje, dimenziju muzičke uloge u diplomatiji. Ali odgovoriću na pitanje. Postoje situacije gde hrana pomaže da opusti drugu stranu. Jedan od bivših evropskih komesara dolazio je da pregovaramo o ulasku Hrvatske u EU.

Neverovatno zvuči, ali dobro napravljena orada će nam možda pomoći u tome da se približimo pregovorima o članstvu. Mi to dogovorimo sa kuvarima, još jednu dalmatinsku klapu dovedemo koja tiho iz pozadine peva pa se predsednik Evropske komisije Barosso i poverenik za proširenje Olli Rehn opuste.

Potom smo ih vodili na glavnu tržnicu u Zagrebu, oko 6.00 ili 7.00 sati, digli ih ujutru iz kreveta da osete svežinu sira, pavlake, da vide bakice koje to prodaju. A kad ona nareže slaninu - evo, to moraš probati! I jednostavno hranom "pridobiješ" ljude koji na taj način upoznaju pravu dušu zemlje o kojoj inače hladnokrvno razgovaraju i pregovaraju.

 

Kratak susret sa papom, Benedikt XVI | Arhiva Biščević

 

- Mnogi smatraju da je vaša pozicija u Srbiji 'vruća stolica', ali je sigurno bilo i toplijih tokom karijere?

Ja sam bio "vojnik domovine na zadatku", kako je to rekao jedan ruski ministar. Gde je gužva, šalju mene. Za vreme rata u Bosni bio sam ambasador u Turskoj. Ne želim da preterujem sa svojom ulogom, ali sam napravio takvu atmosferu i odnose sa turskim premijerom i ministrom inostranih poslova da su oni u vreme rata između Hrvatske i muslimana u Bosni bili jedini koji su se hteli angažovati oko toga u smeru smirivanja. Evropa, a posebno Amerika je bila potpuno digla ruke od svih tih naših situacija na prostorima bivše Jugoslavije, pa je uz puno našeg diplomatskog rada došlo do posredovanja Turaka, putovanja ministara u Sarajevo i prekida vatre, zatvaranja logora.

Na kraju se sve završilo Vašingtonskim sporazumom 1994. između Hrvata i muslimana, koji je na kraju bio osnova za Dejton. Ta priča ima ozbiljne korene, ali se ipak može ilustrovati hranom. U vreme najžešćih sukoba u Sarajevu, moj ministar i nas nekoliko pregovaramo sa Harisom Silajdžićem o prekidu vatre, što je bio prvi pokušaj u tom smeru. Iz Sarajeva se tada moglo jedino poleteti nekim avionom međunarodnih snaga najkasnije do 16.00 jer tad pada mrak. A tad u ratu niko ne želi leteti jer se puca sa Igmana.

Pregovori nisu bili nešto plodni i mi osetimo da muslimanska strana okleva dok kreće da gasne dan. Zato nam kažu: "Idemo na ručak." Zgrada predsedništva, okolo granate, puca se na sve strane dok tutnje tenkovi oklopna vozila UNPROFOR-a. Dočeka nas svečana sala, konobari u smokingu, bele rukavice, kao da smo došli kod kraljice Victorije. Mi više nego začuđeni pitamo se šta je to. Onda oni priđu i posluže nam svakome po krišku mesnog nareska na tanjiru, što je bio ručak.

 

- Poruka ili nešto drugo?

Moglo se razumeti jedino kao poruka koja jasno govori. Pa je l' vi vidite kako nama u diplomatiji svaka kriška nareska ili pileći batak može nešto bitno da znači?

 

- Ko vam je od velikih svetskih političara po nečemu ostao u pamćenju?

Najviše me je iznenadio George Bush. U doba njegovog mandata svi su svetski mediji pisali kako on navodno ne poznaje baš stvari ili da je neka vrsta amatera u spoljnoj politici. Međutim, u dva navrata sam video da on zbilja "zna". U Bukureštu je bilo pitanje da li će Grčka popustiti da se za Makedoniju otvori evropski put kroz Partnerstvo za mir, ali su Grci bili tvrdi.

Dok je u jednoj sobi Bush organizovao sastanak Makedonaca i grčkog predsednika, za to vreme mi sedimo u predvorju, čekajući da nas primi jer je već obećao da će nas podržati na istom putu. I samo je trebalo to praktično usmeriti. Ali onaj sastanak traje dva ili tri sata, mi već gladni (smeh), kad se odjednom vrata širom otvore. Izlazi Bush besan i ne znajući da smo mi tu sikne: "For fuck’s sake rename them both" (za Boga miloga, preimenujte ih oboje), jer su Grci insistirali na promeni imena Makedonije.

 

Rusi i Ukrajinci se i danas spore čiji je boršč | Nenad Basarić

- Koji je bio drugi slučaj?

Dosta ozbiljnije je bilo u Ovalnom kabinetu kod njega u Beloj kući kad je pitao našeg premijera Sanadera: "Šta da radim sa Kosovom?" Tad je taman Kosovo pripremalo deklaraciju nezavisnosti, ali smo i mi imali neke interese, recimo, da ne iritiramo Srbiju. Pa je tu trebalo ozbiljno razmisliti. Zato naš premijer krene - u jednu ruku ovo, u drugu ruku ono. Ne može do kraja izreći šta stvarno misli, da l’ priznajte, ili nemojte priznati Kosovo. Jer šta god kaže, biće posledica. Ubrzo ga Bush prekine: "Vi ste kao onaj menadžer iz Teksasa." Kakav Teksas? Neki ludak u Teksasu imao kompaniju pa pusti oglas da traži savetnika, ali je na kraju oglasa uslov - da nema jednu ruku, objasni Bush. Zašto, pitamo.

 Zato što je jako mrzeo da mu savetnik govori "u jednu ruku ovo, u drugu ruku ono" i zato traži savetnika bez jedne ruke. A onda je stao da mudruje da bi konačno rekao: "Dobro, učiniću to, priznaću Kosovo, ali neka moj prijatelj Miša, a mislio je na predsednika Gruzije Miheila Mišu Sakašvilija, ne misli da ću ja zbog te odluke ići u rat sa mojim prijateljem Vladom (Vladimir Putin). I tu sam se uverio da čovek ima geopolitičku vijugu jer je u dve sekunde imao čitavu sliku u glavi i povezao da ako Kosovo bude nezavisno, Rusi će to iskoristiti (i iskoristili su) da uzmu Osetiju i Južnu Abhaziju. A taj boravak tamo nama je definitivno bio ključni za ulazak Hrvatske u NATO.

 

- Kako?

State department i to krilo administracije nije baš bilo naklonjeno Hrvatskoj, dok su Bushov savetnik i ekipa bili skloniji. Na početku sastanka Bush je našem tadašnjem premijeru Sanaderu rekao kako čuje da hrvatska javnost nije baš oduševljena ulaskom u NATO. Ankete su pokazivale maksimalno 40 odsto "za", sve ostalo je bilo protiv. Ipak, naš premijer, Dalmatinac, koji ima brzi kliker kaže: "To je zato što smo mi jednako kao i vi ponosan narod, pa ako nećete vi nas, nećemo ni mi vas. Bush stane i kaže: "Aha, sad mi je jasno, ne možeš prodavati ono što nemaš. Zato ću sad izaći na livadu i reći novinarima da Amerika snažno podržava ulazak Hrvatske u NATO." To je za nas bila ogromna pobeda, tako da smo večerali u jednom restoranu, i to do jutra.

 

- Kako ste iz novinarstva ušli u diplomatiju?

Tako što me je predsednik Tuđman smenio sa mesta glavnog urednika "Vjesnika" i prebacio u diplomatiju. Ali ja sam tada kao novinar išao na razne strane sveta, bio, recimo, na zasedanju Nesvrstanih u Indiji. Pritom, u ono doba mlada Hrvatska nije imala diplomatije, ničega.

U bivšem Republičkom savetu za Međunarodne odnose bilo je svega deset ljudi, a Tuđmanu su u to vreme trebali oni koji su videli sveta, imali neko šire iskustvo, a to su mahom doktori i novinari. Po toj nekoj logici je nekoliko nas iz novinarstva brzo prešlo u diplomatiju, pa ako je trebalo napisati pismo nekom predsedniku ili nešto tako, naravno da smo to bili mi.

I ja sam u Ministarstvu inostranih poslova postao savetnik za srednji istok i Aziju, a ono što mi je bilo malo teško jeste taj prelazak iz uloge posmatrača politike u ulogu onog koji je unutra. Nagledao sam se ministara i predsednika, radio intervjue kao novinar od Šri Lanke do Zimbabvea, ali je sada trebalo ući u taj krug, što je ogroman izazov.

 

Diplomatska karijera od skoro 40 godina začinjena je i izazovima i anegdotama | Arhiva Biščević

- Kakav, na primer?

Kao kad mi je predsednik Tuđman rekao da ću ići za ambasadora u Tursku, a samo sam jednom pre toga bio u toj zemlji, i to zatvoren na aerodromu čitavu noć. Ja istorijski, strateško-geopolitički i tako dalje znam šta je Turska, ali jedino znam reći merhaba i ništa drugo. Eventualno baklava, pa valjda će me razumeti jer, eto, opet je hrana u centru stvari. Znači ogroman izazov, pogotovo što je trajao rat u Bosni i uz sve druge međunarodne okolnosti. No vrlo sam se brzo snašao, priznajem, brzo otkrio turski interes da se preko Balkana prikažu kao relevantna međunarodna država.

Jednom me po dolasku iz Ankare predsednik pitao kako sam tako brzo uspostavio odlične odnose sa Turcima, ja kakav sam lud kažem: "Otišao sam na železničku stanicu." Šta ćeš tamo, pita me on, a ja objasnim da sam otišao videti kuda najviše idu turski vozovi. I video sam da glavnina stremi ka Evropi, jer je Turska tada htela postati članica EU, i mislim se - ako je tako, daj da ja zakačim i naš vagon na taj voz.

 

- Puno ste vremena proveli na istoku, koliko se taj svet razlikuje od zapada?

Potpuno drugačija kultura. Od odevanja, položaja žene... U knjizi "Veliki slom zapada, Rusija i svijet bez poretka", koja mi je nedavno objavljena, imam poglavlje "Kako je kolijevka postala lijes". Ili kako je Mesopotamija kao kolevka sveta došla do ovoga šta je danas. Kada gledaš kroz vekove i poslednjih decenija šta se zbiva na tom prostoru od Sredozemlja do Zaliva, to više nije kolevka, već samo ratovi, ubistva, radikalizmi i tako dalje. Samo je poslednji primer Gaze, a da ne pominjem sve moguće Hamase, Hezbolahe, iransku spoljnu politiku…

 

- Šta je vaš lični ukus kad je hrana u pitanju, vino?

Vino ne pijem, pravi mi žgaravicu te sam 90 procenata najskloniji viskiju. Razblažen sa puno leda najčešće, toliko da neki put prekršim protokol i šapnem kelneru: "Zameni mi to vino i donesi viski." Vrlo je zanimljivo što pića nisam stavio u knjigu jer svako podneblje ima neko svoje. Ne možeš piti vodku u Africi, neće ti pasti na pamet niti turski raki ili grčki ouzo u Finskoj. Svako podneblje zapravo traži svoje piće, ali je viski nešto, čini se, univerzalno što možeš piti od Kine do Južne Afrike. I to izgleda ima neku poruku.

 

Viski i dalje dobra potpora da se diplomatski razgovori 'opuste' |Depositphotos

 

- Johnny Walker - najbolji svetski diplomata?

• Da se našalimo, globalna je uloga viskija nekako nastala uz globalnu ulogu Amerike i Velike Britanije.

 

- Knjigu završavate dodatnim poglavljem o uticaju muzike?

Dešava se da se ozbiljniji ručkovi ili večere završe tako što se nastave na nekom drugom mestu. Recimo, kod ambasadora te zemlje koja vas je ugostila kad on pozove na još jedan konjak, pa se tu neki put završi i sa muzikom. Nekada je to žena iza zavese koja svira harfu i koju ne vidiš, dok je, recimo, u Tadžikistanu bio engleski ambasador koji je naučio neke njihove pesme i pevao ih na svakom prijemu.

Zamerili mu to u Foreign officeu, a on će: "Pa to je daleko uspešnija diplomatija nego da sa njihovim predsednikom razmenjujem fraze." Takođe je američki državni sekretar Antony Blinken imao svoj rokenrol bend i posle razgovora u State departmentu, kada bi se išlo negde na večeru, doveo bi svoja tri drugara i svirali su neki Hoochie Coochie.

 

- Šta volite da spremate i jedete?

Volim nešto specifično. Možeš ti napraviti roštilj u vrtu, skuvati pasulj ili nešto standardno, ali moraš i paziti jer bitno je i o kojim se gostima radi. Što se mene tiče, jedno vreme sam obožavao plodove mora, hobotnice, ribe, ali to mi je nekako s godinama prošlo. Sad sam skromniji, volim testenine, uopšte lakšu hranu. Karbonaru, recimo, obožavam, mogu je svaki dan jesti.

 

- Možemo li neki recept izdvojiti iz knjige?

Uopšteno smatram da je kineska jedna od najzanimljivijih kuhinja, a osim nje libanska pa turska. Uopšte bliskoistočna kuhinja je veoma intrigantna. Opet sam, recimo, u Iranu u jednoj prilici jeo ono što oni zovu "ovčiji turbani". Komad testa koji se unutra puni mesom uz dodatak riže, kardamona i ostalih začina. Kad se to zapeče na tanjiru, zaista izgleda kao turban. Inače, bio sam prisutan na jednom od arapskih dvorova kad su hteli pokazati visoko uvažavanje našoj delegaciji pa su pre predjela poslužili nešto što se kod njih smatra vrhuncem poštovanja. A to je živo ovčje oko koje ne možeš odbiti da ne uvrediš domaćina.

 

Njegova ekselencija smatra da je kineska jedna od najzanimljivijih kuhinja, a osim nje libanska pa turska | Depositphotos

 

- Jeste li pojeli?

Jesam i još ga osećam (smeh).

 

- Poslednji recept (i poglavlje) posvećen je smrti Henryja Kissingera. Da li je to ujedno trenutak kada se svet diplomatije i svega ostaloga nekako zauvek prelomio?

Jeste. Zato sam to ostavio kao poslednje poglavlje. Prvi razlog je jer sam izuzetno poštovao gospodina Kissingera. Možda čak i ne bih bio u ovom poslu da nije bilo njega, pošto sam kao mladi novinar sa svojih 28 godina preveo polovinu njegovih prvih memoara. Kad na 3.000 kartica sporo prevodiš takav tekst, sve si dublje u njegovoj rečenici, u misli. Vidiš kako on razmišlja, kako pravi paralele: ako uradim ovaj potez, šta će to značiti za nekog drugog partnera na svetskoj sceni? To me je prevođenje naučilo da moram sagledati svu širinu međunarodnih odnosa kako bih problem mogao probati rešiti. Jer ako ga uzmem tvrdoglavo, da ću ga samo na svoj način rešavati, onda ga neću ni rešiti. Nazvao sam to "politika levka". Gledaš prvo što šire, pa sve više sužavaš i to se svede na - shvati svet, a brini o sebi. Takođe sam, čini se 1982, imao čast sa Kissingerom lično razgovarati. Velika čast za mladog novinara, a onda smo i u jednoj prilici na nekoj svečanosti u Berlinu sedeli za stolom jedan do drugog. Slučajno, no ja sam njega smatrao vrhunskim diplomatom, analitičarem i strategom jednog vremena koga više nema. Vi danas imate ad hok političare koji odlučuju pomoću mobilnog. Spoljne politike se formiraju nasumice, bez neke strategije. Zato mi živimo u svetu haosa u kome ni vi ni ja ne znamo šta će biti za pet godina. Stari poredak formiran posle Drugog svetskog rata je otišao k vragu, nestao.

 

- Pa kuda to ide ovaj svet?

Mi ne znamo kako će ovo haotično vreme završiti, ali nekako sam se usudio u toj knjizi reći da ne bih isključio da završi sa trovlašćem triju velikih sila – Amerika, Rusija, Kina. Ali šta će onda biti sa EU ako oni podele sve interesne sfere između sebe?

 

- Šta je sa Briksom (BRICS+)?

Oni dele neku platformu koja ukazuje da je dosta te zapadne dominacije, no nisu do kraja definisani. Osim toga, vidite da Trump uvede carine Indiji, koja se onda okrene Rusiji, pa kad Trump povuče carine... To je ta ad hok politika, jer ako se Indija okrene Rusiji, a i Kina bude uz Rusiju, šta da onda radi Pakistan nego da ode u američko krilo. Eto, to je razlog zbog čega se svet mora razumeti u celini jer svaki korak koji neko napravi može izazvati velike posledice ili nekakav domino efekat. A ta vrsta strateških analiza nestala je sa Kissingerom kao simbolom tog vremena. Pritom nemamo više ni Hemuta Khola, Hans-Dietricha Genschera, Françoisa Mitterranda. Da ne nabrajam dalje, nema tih velikana.

 

- A manje vidljive pretnje su?

Jedna zanimljiva stvar danas je borba za ono što se stručnim krugovima zove Hartlend. Ovo što se događa sa Ukrajinom je strašno ratište, ali je problem daleko širi jer je to u biti borba za srednju Evropu, koja je kroz vekove išla levo-desno,  čas na istok, čas na zapad. I sad je ponovo došlo do toga. S druge strane imamo borbu za morske koridore od Paname do Tajvana, što je bitka za takozvani Rimland. U istoriji se, nažalost, sve ponavlja i zato je bolje držati se gastronomije i muzike.