Lekcije iz istorije: ko kontroliše tržište danas kao što su carevi kontrolisali Rim

Obezvređivanje valute ima dugu istoriju. Kada je Rimska Republika počela da kuje denarius u drugom veku pre nove ere, svaka kovanica sadržala je 98 od sto srebra. Kako su vekovi prolazili, kovanice su sečene, dodavani su manje vredni metali, i do trećeg veka nove ere svaka kovanica imala je manje od pet odsto srebra.

Ovo snižavanje vrednosti valute bilo je doslovno i vidljivo. Stavite denarije u muzejsku vitrinu poređane hronološki, i možete videti kako gube sjaj, smanjuju se i počinju da dobijaju patinu kako godine prolaze. Dugotrajno urušavanje rimske valute preklapalo se, naravno, sa dugim padom i propasti carstva koje ju je izdavalo. Prema toj priči, zemlja sa obezvređenom valutom je takođe iskvarena i na putu ka neizbežnom padu. 

U prilog tome, internet nudi citat Edwarda Gibbona, autora dela "Istorija propadanja i pada Rimskog carstva".

"Pet obeležja rimske propadajuće kulture: opsednutost prikazivanjem bogatstva umesto stvaranjem imovine. Opsednutost izopačenim seksualnim odnosima. Umetnost postaje bizarna i senzacionalistička umesto kreativna i originalna. Sve veći jaz između bogatih i siromašnih i sve veća želja da se živi na teret države."

Bloomberg

 

Na prvi pogled, ovo ostavlja bez daha; paralele između dekadentnog Rima i kritika američkog carstva očigledne su. Na drugi pogled, jasno je da je to previše dobro da bi bilo istinito. Gibbon je bio briljantan pisac, ali njegovo pero proizvodilo je aforizme u 18. veku sa tadašnjim izrazima i arhaičnim rečnikom. Ovaj citat je napisan u tačkama, kao lista. Dolazi od nekoga ko je navikao na argumente izražene u PowerPoint prezentacijama.

Malo duže pretraživanje interneta otkriva istoričare koji mogu da ga opovrgnu. Ali obezvređivanje rimske valute savršeno se uklapa u širu priču o propadanju, tako primamljivu da joj je nemoguće odoleti, toliko da gotovo i nije važno što Gibbon to nikada nije rekao. Rim je zaista obezvredio svoje novčiće, a njegovo carstvo zaista je propalo. Gibbon je o tim stvarima zaista pisao, iako je njegova najveća i najspornija teza bila ta da je Rim sam sebe oslabio prihvatanjem hrišćanstva.

Rim se ponovo čini relevantnim jer se obezvređivanje vratilo i stvorilo novu zastrašujuću priču. Cena zlata dostigla je niz rekorda. Čak i nakon oštrog pada nedavno, porasla je za 55 odsto ove godine, mnogo više nego tržište akcija, i na putu je da zabeleži najjaču godinu od 1979. Drugim rečima, vrednost dolara izražena u zlatu pala je najviše još od ere stagflacije, talačke krize u Iranu i sovjetske invazije na Avganistan.

Sve je to još upečatljivije jer zlato obično beleži takve skokove samo kada druge investicije idu loše, kao 1979. godine. Ne postoji presedan da zlato, omiljeni izbor pesimista, raste ovako snažno dok optimisti istovremeno ostvaruju velike profite na akcijama.

Najupadljivija je priča o obezvređivanju koja prati kretanja na tržištu. Svi na Wall Streetu žele da pričaju samo o obezvređivanju. U prve tri nedelje ovog meseca, ta reč se pojavila u 1.619 priča objavljenih na Bloomberg terminalu (iz svih izvora). Od 2015. godine, prosek za ceo mesec bio je 383, a prethodni rekord bio je 1.299. Pretrage za "debasement"  (obezvređivanje) takođe su dostigle neviđene nivoe na Google Trendsu.

 

Da li i oni mogu s vremenom da 'pozelene'? | Depositphotos

U doslovnom smislu, dolar (naslednik denariusa modernog sveta) ove godine kupuje mnogo manje zlata nego ranije, što znači da je došlo do obezvređivanja. Promene u kupovnoj moći novca danas se izražavaju kroz podatke o inflaciji. Niko ne tvrdi da novac ima intrizičku vrednost. Ako je vrednost u odnosu na plemenite metale ono što je bitno, onda se dolar obezvredio u jednom trenutku u avgustu 1971. kada je Richard Nixon ukinuo vezu američke valute sa cenom zlata.

Alternativno, mogli bismo koristiti cenu zlata izraženu u dolarima od tada kao meru obezvređivanja. Ponovo, to sugeriše da je razređenje dolara gotovo potpuno. U Rimu je težina srebra u denariju pala za više od 95 odsto tokom tri veka. Od Nixona do danas, težina zlata koju dolar može kupiti pala je za više od 99 odsto u nešto više od pola veka. Obezvređivanje se, dakle, već dogodilo. Zašto onda ova priča sada dobija toliku snagu?

Najbolje objašnjenje može se pronaći u novoj oblasti poznatoj kao "narrative economics", termin koji je uveo ekonomista sa Univerziteta Yale, Robert Shiller. On tvrdi da tržišta i cene često pokreću priče i narativi koji se ponašaju poput epidemiologije, iznenada se šire i "postaju viralni". Tržišta mogu pokrenuti lančanu reakciju (kao što je rast cene zlata), koja zauzvrat pokreće i druga tržišta.

Ovo se odnosi čak i na zlato, koje Shiller opisuje kao "relativno beskoristan metal, pomenut otprilike 300 puta u Bibliji".

I dodaje: "Možete imati i dugoročne i kratkoročne zaraze; zarazna ideja da zlato ima vrednost kruži već hiljadama godina."

Od skice na salveti do predsedničke medalje slobode | Ron Sachs/CNP

 

Da bi postao zarazan, narativ mora imati neki upečatljiv i vizuelni element. Njegov omiljeni primer je Laffer krivulja, ekonomski koncept prema kojem smanjenje poreskih stopa može povećati iznos poreza koji država prikuplja. Ova ideja je postala popularna zahvaljujući priči o tome kako je ekonomista Arthur Laffer prvi put nacrtao krivu na poleđini salvete u restoranu. Taj detalj učinio je koncept mnogo zaraznijim.

Kao što su prve rečenice ovog eseja jasno pokazale, sve što je povezano sa plemenitim metalima, a naročito sa padom Rimskog carstva, ima potencijal da postane viralni narativ. I još više ako se može povezati sa izgledima američke vlade pod Donaldom Trumpom, čovekom koji deli i podstiče mišljenja kao niko drugi u skorijoj istoriji. Kada se sve to spoji, narativ dobija težinu lažnog citata pripisanog Edwardu Gibbonu.

Čini se da cena zlata raste prvenstveno kao odgovor na odluke menadžera rezervi u velikim centralnim bankama da smanje izloženost dolaru i povećaju rezerve zlata. Kako je zlato u veoma ograničenoj ponudi (sve zlato ikada iskopano stalo bi u izuzetno vrednu kocku sa stranicama od oko 20 metara), i najmanji prelazak iz dolara u zlato može izazvati veliki pomak u ceni.

Činjenica da su se odlučili na ovaj potez nedvosmisleno je zabrinjavajuća. To je samo jedan od mnogih pokretnih delova globalnog finansijskog sistema dok različiti akteri pokušavaju da pronađu odgovor na ogromne promene u američkoj ekonomskoj politici pod Trumpom. Samo po sebi to nije dovoljno da opravda ogromno interesovanje za obezvređivanje, kao što ni nedavni pad cene zlata ne znači da je uzbuna prošla.

Robin Brooks iz Brookings Institution tvrdi da "debasement trade" nije ograničen samo na plemenite metale, već odražava pokušaje tržišta da unapred predvide ono što smatraju neizbežnom monetizacijom ogromnih dugova u mnogim razvijenim ekonomijama. Balon plemenitih metala samo je jedan simptom toga, kao i iznenadna fascinacija obezvređivanjem.

Drugi faktori su verovatno važniji sada kada zlato nema formalni finansijski značaj, naročito u svetu valuta i prinosa na obveznice. Proći će mnogo godina pre nego što se strahovi oko državnog duga smire. Kako je potražnja za zlatom zasnovana na strahu, Brooks veruje da su "baloni poput nedavnog skoka cena plemenitih metala neizbežni."

Verovatno je bolje obratiti pažnju na pokazatelje koji nemaju tako privlačne istorijske paralele kao što je rast cene zlata. Vlade se finansiraju obveznicama. Kada tržište izgubi poverenje u njih, njihova cena pada, što znači više prinose i, samim tim, veće troškove zaduživanja za vladu. Obveznice sada počinju da dobijaju narative koji bi ih mogli učiniti zaraznim, kao što je priča o nesrećnoj britanskoj premijerki Liz Truss, koju je oborio ustanak na tržištu "gilts" obveznica, ili o takozvanim "čuvarima tržišta obveznica" koji zahtevaju fiskalnu odgovornost.

Državna obveznica je pandan rimskom denariju 21. veka, a Washington je jasno stavio do znanja da želi da pronađe načine da zadrži nivo niskih prinosa, kroz manevre koji imaju tehnički naziv "financial repression" (finansijska represija). Obveznice sa prinosom koji vlada veštački drži na minimumu, mogli bismo reći, moderni su naslednici denarija koji su sečeni i koji su s vremenom pozeleneli.

Ili, da se ponovo vratimo Edwardu Gibbonu: on je tvrdio da je "vrednost novca utvrđena opštim dogovorom da izrazi naše potrebe i naše vlasništvo, kao što su slova izmišljena da izraze naše misli." Novac je jedinica mere i vredi onoliko koliko se svi usaglasimo da vredi. Upotreba zlata i srebra bila je, po Gibbonovom mišljenju, "u velikoj meri izmišljena".