Bivši urednik britanskog Voguea: Nikada nisam želeo posao Anne Wintour

Stilista, trendseter, urednik, influenser.

Edward Enninful je bio sve to u svom životu, zaokruživši vreme na čelu britanskog izdanja Voguea poslednjim editorijalom na naslovnici koji je okupio zapanjujući niz zvezda na jednom mestu. Sada može da doda i glavni kreativni direktor u svoj rezime, zahvaljujući biznisu koji je nedavno osnovao sa sestrom Akuom. EE72 sebe predstavlja kao medijsku i zabavnu kompaniju sa digitalnom platformom i 72 Magazine, kvartalnim štampanim izdanjem koji je lansiran pre dve nedelje.

To je veliki trenutak, čak i za čoveka koji je u svojih 53 godine video mnogo toga. Rođen u Gani, Enninful je došao u Ujedinjeno Kraljevstvo sa 13 godina nakon što je njegov otac dobio politički azil, a tri godine kasnije je otkriven kao model u londonskom metrou. Ali njegova strast, ili pre, opsesija, kako je sam rekao - bila je ženska odeća i stil, i peo se kroz redakcije časopisa da bi postao glavni i odgovorni urednik britanskog izdanja Voguea 2017. godine. Kao znak digitalne promene u medijima, ta pozicija više ne postoji: njegova i naslednica Anne Wintour u američkom Vogueu sada su direktori uredničkog sadržaja.

Enninful se odazvao razgovoru u londonskoj kancelariji Bloomberga o prošlosti i budućnosti medija, zastupanju različitosti čak i ako to košta poslovanja, i o sadašnjoj nostalgiji za '90.

 

Edward Enninfulje sada kreativni direktor medijske kompanije EE72 koje je nedavno lanisrala kvartalno štampano izdanje  72 Magazine/ Jose Sarmento Matos - Bloomberg

 

 

Edward, sada ste na prekretnici u životu, nakon što ste osnovali EE72. Kakav je osećaj raditi za sebe i biti brend?

Osećaj je sjajan. Postoji ogroman osećaj slobode. Neverovatno je ne biti ograničen uredničkim imenom, moći da radim ono što sam zaista želeo, ali ovog puta za sebe. Osećam se lakše.

Lekcije su mnogobrojne. Još uvek je teško. Stvari koje ranije nisam znao - praćenje budžeta. [Smeh] Govoriti timu: "Ne možete toliko da trošite; ovo ne možete."

Ali sve je tako sjajno. Čim sam napunio 50, znao sam da ću promeniti svoj život.

Ime Enninfulove kompanije potiče od njegovih inicijala i godine rođenja.

Primetila sam razliku u njemu od poslednjeg puta kada smo se sreli, kada je još uređivao Vogue.

Na televiziji je tada delovao rezervisano, ali sada je ekspanzivan i deluje oslobođeno.

 

Šta će raditi EE72? Postoji kvartalni magazin i onlajn platforma, ali kako će zarađivati?

EE72 je globalna medijska kompanija zabave. Postoje tri odvojene grane. Prva je onlajn - gde se zajednica spaja sa commercom. Nazivamo to slow digital, tako da ne moramo svakodnevno stavljati hiljade stvari. Druga grana je štampano izdanje - i lepota je u tome što ne zavisimo od oglašavanja da bi kompanija opstala.

U stvari, vaš prvi štampani magazin nema reklama.

Nema nijedne reklame. To je ljubavno pismo kreativnosti, mašti, onome što me je uvelo u posao - ne podleći pritisku "Moraš ovo da uradiš". Samo sloboda.

Treća grana je uslužna, gde radimo sa klijentima - bilo savetodavno, bilo kreirajući kolekcije zajedno kao što sam radio sa Monclerom, ili kurirajući kao što radim u Tate-u.

Enninful je kurator izložbe u Tate Britain gallery u Londonu o britanskoj kulturi '90. koja se otvara u oktobru 2026.

Lepota prvog izdanja je što ne koristimo uobičajeni model pay for play (prevod sa eng. ‘Plati da bi igrao’). Daj mi reklamu, daj mi stranicu, i ja ću ti dati kredit. Blisko radimo sa klijentima, ali više kao partneri.

Ovo oslikava izazove sa kojima se suočava mnogo medijskih organizacija. Tradicionalno oglašavanje putem prikaznih oglasa u mnogim slučajevima ustupilo je mesto partnerstvima sa klijentima ili "brendiranim sadržajem". Nestabilnost na tržištu oglašavanja utiče čak i na njegove najveće igrače.

 

Tate Modern gallery u Londonu./ Hollie Adams- Bloomberg

 

Znači oglašavanje je deo modela u budućnosti.

Oglašavanje je veliki deo modela. Ali da bih ovo uradio, da kreiram štampani proizvod, morao sam da mislim drugačije. Povratak na normalan način me nije zanimao.

Kada pogledate izdanje, iako nema reklama, ono je podržano od strane neverovatnih kompanija. Tako da ne moramo zavisiti samo od oglasnih stranica. Ali znate, u budućnosti je sve moguće.

Prvi broj ima neverovatno poznata lica. Julia Roberts je na naslovnici.

Neki bi rekli, Julia Roberts, ona je holivudska zvezda, bela žena. Ali za mene, Julia Roberts predstavlja sve te neverovatne žene koje poznajem - bezvremene u svojim 50-im i 60-im, koje društvo smatra irelevantnim. Toliko pažnje se daje mladosti. Hteo sam da pokažem ženu u svom zenitu: u raskoši svoje lepote, majku, otvorenu i smelu ženu. Takve žene postoje i pokreću svet.

Oprah Winfrey i Lila Moss su u izdanju. Ljudi koji su vaši prijatelji.

Gwyneth. Najbolja od najboljih.

Zamišljam da ste iskoristili dosta kredita.

[Telefon zvoni.]

Čekaj. Je li to tvoj telefon?

O moj Bože! Mislio sam da sam ostavio telefon. O moj Bože. Izvini. Izvini.

U redu je. Ko zna ko bi mogao da zove, s obzirom na vaše kontakte. Mislila sam da je možda Kate Moss.

Pa, moguće. Volim Kate.

 

Enninful intervjuisan u londonskoj kancelariji Bloomberga 4. septembra./Jose Sarmento Matos-Bloomberg

 

Rekli ste da je EE72 o pripovedanju.

Da.

Priča po kojoj ste najpoznatiji, ona koja je na neki način vaš zaštitni znak - je različitost. Da li je to i dalje priča?

Apsolutno. Kada sam bio u Vogueu, to je bila jedna stvar na koju su svi gledali - različitost koja se odnosi na boju kože.

Ali kada pogledate rad koji sam ostvario tokom cele karijere, to je bilo i o godinama, socioekonomskim pozadinama, religiji.

Invaliditet. Veličina. Seksualnost.

Sve to staje pod taj kišobran.

Enninfulovih šest godina na čelu British Voguea donelo je više ljudi različitih pozadina i okolnosti, uključujući više osoba sa bojom kože i žena sa vidljivim i nevidljivim invaliditetom. Glumica Judi Dench postala je najstarija zvezda na naslovnici sa 85 godina, a Timothée Chalamet prvi muškarac koji se sam pojavio na naslovnici.

 

Razlog što ovo pitam je taj što je ovo težak period za tu poruku. Pogledajte SAD: Trumpova administracija i njeni potezi protiv onoga što smatraju "ilegalnim" DEI politikama naterali su brendove da povuku inicijative i budu oprezniji u svojim postupcima. Da li to otežava rad onako kako vi radite?

Za mene je pomalo tužno. Gotovo kao da napravite jedan korak napred, dva koraka nazad.

Ali ja sam ovde više od 30 godina, zagovarajući to. I iako ponekad jesam umoran, moramo nastaviti.

Još uvek imam energiju da se borim. Ali ludo je što moramo stalno voditi ove razgovore.

 

Timothée Chalamet je prvi muškarac koji se sam pojavio na naslovnici Voguea, jedna od inovacija Enninfula / Warner Bros.

 

Trump je izdao izvršne uredbe koje ciljaju DEI programe kompanija, a velike kompanije uključujući Amazon, Walmart, Boeing i Ford sve su povukle DEI politike ili obaveze. Neke kompanije nisu imale veće posledice, dok je maloprodajni gigant Target suočen sa bojkotom zbog ukidanja nekih programa raznolikosti.

 

Da li ovo sužava listu klijenata? Jer mora postojati kompanija koja je u skladu sa svetom kakvim ga vi vidite.

Oh da. Za mene je lepota EE72 u tome što ne radimo sa bilo kim - bićemo vrlo selektivni. Nije kao da smo očajni za tuđim novcem. Biće to kompanije koje imaju isti etos ili pokušavaju da čine velike stvari za svet.

Ali mislim da je danas manje takvih kompanija, jer čak i veće u SAD su oprezne, ako ne i uplašene, šta bi administracija mogla da učini njima.

Da. Oduvek sam voleo ideju pluralizma, gde su svi glasovi dobrodošli i čuju se, ali trenutno je vrlo teško vreme.

“Osećam da izbeglice i imigranti donose mnogo zemlji. Pomogao sam da se ova zemlja izgradi. A postoji mišljenje da nam oni nešto oduzimaju. I ne mislim da je to fer.”

 

Šta biste učinili ako bi kompanija rekla: "Zaista želimo da radimo s vama. Voleli bismo da predstavite Melaniju Trump?"

Mislim da bi odgovor bio: "Ne u ovom trenutku. Melania, ona nije ličnost za moje čitaoce. Dakle, verovatno ne".

Enninful je rekao da ne bio želeo Melaniju Trump u svom novom projektu. Barem za sada./ Chip Somodevilla/Getty Images/Bloomberg

 

Ali možda u budućnosti?

U budućnosti, znate, stvari su moguće.

Prihvatate li kompromis, da možda odbijete posao zbog toga?

Oh, sto posto. Čak i kada sam bio frilens stilista, odbijao sam stvari ako se nisu uklapale u moja uverenja. To se neće promeniti. I nisam uplašen.

Nisam osoba koja mora da se pokorava novcu. Došao sam iz Afrike. Došao sam iz siromašne porodice. Došao sam u Englesku bez ičega. Dakle, reći "ne" me ne plaši.

Borili smo se celu karijeru da stignem gde jesam.

Dolazak Enninfula u UK sa 13 godina desio se nakon što se njegov otac, koji je služio u vojsci u Gani, našao u nesigurnoj poziciji. "Počelo je da postaje jasno da za nas nije bezbedno", piše Enninful u svojim memoarima iz 2023, A Visible Man.

Situacija je ključala dok nije eksplodirala, i moj otac je odjednom rekao zbogom i otišao u Englesku.

 

UK je vaš dom. Klima u ovoj zemlji je drugačija. Vaš otac je došao ovde tražeći azil nakon niza vojnih udara u Gani. Kada vidite proteste ispred hotela gde su smešteni oni koji traže azil, šta osećate?

Prvo, UK je sjajna zemlja. Primila je moju porodicu, pružila nam prilike koje verovatno ne bismo imali u Gani.

Osećam da izbeglice i imigranti donose mnogo zemlji. Pomogao sam da se ova zemlja izgradi. A postoji mišljenje da nam oduzimaju. I ne mislim da je to fer.

Moramo osvetliti rad koji su mnogi od ovih imigranata učinili za ovu sjajnu zemlju. I osećam da se taj razgovor gubi.

 

Tradicionalne tkanine u izlogu radnje u Gani- rodnoj zemlji Enninfula /Depositphotos

 

Šta to čini vama? U svojoj knjizi pišete o dolasku u UK 1980-ih i suočavanju sa belim otporom. Mislili ste da je taj period iza nas.

To me čini tužnim, moram biti iskren. Bio sam tu, tako da sam video ciklus - stvari se poboljšavaju, a onda pogoršavaju, a onda ponovo poboljšavaju.

UK je primio moju porodicu. Da se to nije desilo, danas ne bih sedeo ovde razgovarajući sa vama. To je bila zemlja tolerancije - tolerancija je bila dobra. Sada svet jednostavno kaže: "Zaboravimo toleranciju."

Da li mislite da je to prolazno ili nešto fundamentalno?

Proći će. I to će proći.

Trenutna britanska vlada želi da promeni mehanizam kroz koji ste se pridružili ocu - princip porodične reunifikacije. Šta biste im rekli?

Rekao bih da je to velika greška, jer ćete izgubiti ljude koji zaista mogu doprineti zemlji. Mislim da bi to bila šteta, jer ne znate ko su sledeći doktori - sledeći vi i ja - cela nova generacija koja dolazi od roditelja imigranata.

Sećam se vašeg prvog Voguea. Stavili ste Adwoa Aboah na naslovnicu i rekli da resetuje sliku moderne Britanije.

Da.

Ko bi to bio danas, 2025?

O moj Bože, ima ih toliko.

Ljudi koje volim, poput Charli XCX, Dua Lipa, čija je porodica iz druge zemlje, ali je toliko britanska. Dua je sjajan primer. Bez imigracije njene porodice, ne bismo imali Dua Lipa.

Šta vam nedostaje iz Vogueu?

Nedostaje mi moj tim.

Pitala sam se da li vam nedostaje moć okupljanja. Vaš poslednji editorijal, kada ste imali 40 žena na jednom mestu - Oprah Winfrey, Serena Williams, Iman, Victoria Beckham, Jane Fonda. Možete li ikada ponovo okupiti takvu ekipu?

Pa, reći ću vam nešto smešno - poznavao sam svaku od tih žena pre Vogue-a. Dakle, kada su se pojavile, pojavile su se zbog mene. Imam prijateljstva sa mnogima od njih. Miley Cyrus je rekla: "Treba meseci da se jedna od nas dobije, ali samo ti možeš dobiti 40."

Victoria Beckham jedna je od 40 slavnih žena na poslednjoj Enninfulovoj naslovnici za britanski Vogue. / Depositphotos

 

Kako ste se osećali tog dana kada ste ugledali sve prisutne?

Taj dan je bio nadrealan. Bio je to jedan od retkih dana kada sam bio toliko emotivan da zapravo nisam mogao ni da radim. I stvari koje su rekli pred kamerama, zašto su tu, šta su rekli o meni - bilo je vrlo emotivno, do te mere da sam se zapravo skrivao u drugoj sobi.

Steven Meisel je fotografisao sliku za sedam minuta. Bio je to simboličan kraj mandata koji sam odlučio da okončam. Osećao sam da sam rekao sve što sam želeo da kažem i zaista nisam želeo da se ponavljam.

Ali moji prijatelji - kada vidite prvi broj 72 Magazina - opet su svi tu.

Još uvek se pitam da li postoji nešto posebno u Vogueu.

Oh, Vogue je neverovatan.

Mislim, Vogue je Vogue je Vogue. To je institucija, pa će ljudi uvek dobro reagovati - biti u Vogueu znači nešto.

Da li ste u tom trenutku mislili: "Mogu li stvarno da se povučem od svega ovoga? Radim li pravu stvar?"

Ne. Ljudi me uvek pitaju to. Kada ste na poziciji u medijima koji imaju bogatu tradiciju - gde imate posao za koji bi neki dali sve - i onda se povučete, ne mogu to sasvim da razumeju. Pretpostavljam da "obični, normalni ljudi" kažu: "Zašto biste napustili taj posao?"

Ali kao što znate - jer ste učinili isto, napustili instituciju i došli gde ste sada - stvari nisu uvek onakve kakve izgledaju iznutra, zar ne?

 

"Nikada nisam poželeo posao Anne Wintour", ubedljiv je Enninful / Bloomberg

 

Došla sam u Bloomberg iz BBC-ja, a poslednji intervju sa Enninfulom radila u April 2023 kada smo razgovarali o izdanju britanskog Voguea koji je na naslovnici imao pet osoba sa invaliditetom.

To je tačno. I definitivno, dok ste govorili, mogla sam da se povežem s tim.

[Enninful se smeje.] Primetio sam to.

I dalje sam u velikoj novinskoj organizaciji, dok vi radite nešto mnogo upečatljivije - startap, sopstvenu kompaniju. Sada kada se Anna Wintour konačno povukla, pitam se da li mislite: "Možda sam napustio previše rano?"

Ne, ali nikada nisam želeo posao Anne Wintour.

Razgovarao sam sa Annom nakon promotivne turneje za moju knjigu. Rekao sam da je moje vreme u Vogueu završeno i da odlazim. Anna me pitala da li joj mogu pomoći godinu dana da uvede nekoga novog. To sam i uradio. Kraj priče.

Ali volim kako je štampa to pretvorila u priču da smo Anna i ja u svađi.

Ne biste želeli da budete urednik američkog Voguea?

Ne. Hteo sam svoje. Hteo sam da stvorim nešto za sledeću generaciju. I zato sam otišao.

Nije bilo pritiska da odem. Niko me nije izbacivao. Mogao sam da ostanem, ali shvatio sam da, sa pravcem u kojem mediji idu, želim da stvorim nešto novo, agilno, što može da se prilagodi kad je potrebno.

A moja sestra, moj suprug - uvek smo planirali ovo. Udaljavanje, puštanje stvari - za mene, nije problem. Nimalo.

 

Zlatno doba izdavaštva - Naomi Campbell na naslovnici francuskog Vogue / Bloomberg Adria

 

Enninful je osnovao EE72 sa sestrom Akuom, koja je prethodno bila njegova agentkinja i sada je direktorka nove kompanije. Njegov suprug Alec Maxwell je chief visual officer.

Pitamo se da li će Vogue postojati kao štampani magazin za deset godina, jer prihodi od štampe padaju? Vaša naslednica u britanskom izdanju Voguea, i naslednica Anne Wintour, nijedan od njih nije glavna i odgovorna urednica, već direktorke sadržaja. Radili su na .com platformi i vodili Vogue podkast -  to je svet iz kojeg dolaze.

Oni su digitalno pismeni, ali pretpostavljam da je novo vreme, nova generacija, i ljudi sada žele drugačije stvari od časopisa. Ljudi žive onlajn. Zato je moj magazin kvartalni, jer mislim da je to sve što vam treba da prenesete poruku. Mesec za mesecom - što sam radio celog života - prilično je brutalno. Ponekad se snalazite sa pričama. Tako da četiri puta godišnje je za mene odlično.

Da, većina magazina ide ka manje izdanja godišnje. Ali učinite svako izdanje kolekcionarskim, učinite ga najlepšim - uz digitalnu platformu. To je put kojim idem. I mislim da je to put kojim ide i mnogo kompanija.

Da li mislite da će Vogue biti kvartalni ili nešto slično?

Ne mogu da govorim u ime Voguea.

Ne mislim da štampa nestaje. Znate, došao je Kindle, rekli su da knjige nestaju. [Smeh]

U Njujorku se otvorila biblioteka posvećena časopisima. Sve dok ljudi žele nešto taktilno, što mogu da drže u rukama, štampa će postojati u nekoj formi. Možda ne u formi koju smo znali sve ove godine.

"Mislim da su za današnju generaciju ’90. verovatno bila nevino vreme. Nismo imali internet. Imali smo samo nekoliko časopisa, nekoliko kuratora na određenim mestima."

 

Kraj heroinskog šika desio se kada je Tom Ford 1996. godine izašao sa svojom glamuroznom kolekcijom. / Depositphotos

Hajde da se vratimo u ’90.

Moj Bože.

Nedvosmisleno važna decenija u vašem životu. Počeli ste da se bavite modelingom, otvorio se potpuno novi svet. Kurirate izložbu u Tate-u sledeće godine, sve o Britaniji ’90. Šta ’90. predstavljaju u kulturološkom smislu?

Te decenije je kreativna industrija zaista došla do izražaja. Bio je to otpor svemu što se dogodilo u ’80-im - pohlepa je dobra, sećate se?

Nova generacija se pronalazila. Većina ljudi na izložbi verovatno je dolazila iz radničke klase, ali postojala je ta svest: “Možemo to da uradimo.”

Bilo da su to umetnici - Damien Hirst, Sarah Lucas, Jenny Saville; fotografi poput Juergen Tellera i David Sims; modeli: Kate Moss, Naomi Campbell - postojala je ta svest da je sve moguće.

 

Enninfula su zaustavili u londonskoj podzemnoj železnici krajem 1980-ih, sa 16 godina, i pitali da li je zainteresovan za modeling. Njegova karijera kao stiliste i modnog direktora je krenula u ’90. "Sva moja radoznalost i energija tada su dobile novi izlaz", piše u svojoj knjizi. "Više nisam samo čitao modne časopise i tako formirao svoj ukus, već sam zapravo postao aktivni učesnik."

 

Da li je to delimično zbog bogatstva? Bilo je bogatije vreme, ekonomija je rasla, što je dodatno pokrenulo kreativnu atmosferu?

Želeli smo da kreativno nadmašimo jedni druge, što je tako britanski, zar ne? Želim da izgledam bolje, želim da stvorim bolji rad. Tony Blair je to prihvatio.

Cool Britannia. Pomoglo je njegovom imidžu.

Zaista jeste pomoglo.

Takođe je dolazila nova generacija. Hteli smo da stvaramo, hteli smo da nas svet vidi, hteli smo da pokažemo najbolje od Britanije. To nas je pokretalo.

Ali, bilo je i aspekata koji nisu bili tako sjajni.

Da (smeje se)

Heroinski šik je bio svuda nekako normalizovan.

Da. Cela generacija modnih fotografa i urednika je bila opsednuta "realnošću". Osamdesetih je bilo sve veliko, glasno i glamurozno. Heronski šik je nastao kao reakcija na to. I onda 1996. godine Tom Ford je izašao sa svojom glamuroznom kolekcijom i ceo taj zapušteni izgled je nestao.

I činjenica da se dešava veliki povratak '90.

Nove generacije vole tu dekadu (smeh, ponovo).

Zašto?

Kada razmišljate o modi tada, prilično je neprolazna. Denim, džins, majice. Muzika tog vremena - Oasis. Za današnje generacije to verovatno predstavlja jedan nevin period. Nismo imali internet. Imali smo samo nekoliko magazina i kuratora na nekim mestima.

Što je isto tako značilo da ste morali da se pojavljujete na mnogim mestima da biste bili primećeni?

O da, toliko smo izlazili, ja svako veče.

Vaše '90. su sigurno mnogo različite od doživljaja većine ljudi.

Imao sam 18 godina i bio sam urednik i-D magazina. Tokom dana sam pisao, smišljao naslove za naslovnu, snimao editorijale, stilizovao. Noću, odlazili bismo u klubove da prodajemo reklame, srećemo se sa klijentima, agentima, zastupnicima zvezda, samo da bismo održali magazin. Bio sam opsednut radom, i voleo sam da radio. Nisam imao novca. Nekada bih išao peške u totalno udaljeni deo grada.

S’ jednog kraja Londona na drugi.

Ali to je bilo to uzbuđenje '90. Sve industrije su nekako sarađivale i preplitale se. Izložba koju pripremam u Tate-u je o tom prožimanju. Svi smo izlazili zajedno, sa dizajnerima Alexander McQueen, John Galliano, Hussein Chalayan. Svi smo na neki način bili drugari.

 

Kate Moss, jedna od Enninfulovih saradanica i prijateljica / Depositphotos

 

Kada pogledam unazad šta sam nosila u ’90…

Šta?

Nažalost, nosila sam veoma duge suknje i Doc Martens.

[Enninful se smeje.]

Ali znate šta, Ann Demeulemeester je to uvela, belgijska dizajnerka. Bio je trenutak. To je Kate Moss u The Face, sve zasnovano na dugim suknjama i Birkenstocku. Tako da niste bili potpuno van mode?

Još uvek ne mogu da gledam slike sebe iz tog vremena, ali ja sam imala vrlo mirnu deceniju u poređenju sa vama.

Moram da kažem, ’90. - koliko god slavne bile - nisu bile sjajne za raznolikost.

Uvek sam bio jedini crni urednik. Steve McQueen je verovatno bio jedini crni umetnik. Bili smo hvaljeni, ali za mene, morao sam da uvedem više ljudi sa drugačijom bojom kože.

Kao žena druge boje kože, kako ste se osećali u ’90?

Mislim da je počela da se pojavljuje svest da je potrebno više raznolikosti, naročito na televizijskom ekranu. Osećam da je ta svest stigla ipak kasnije u vašoj industriji.

Moje formativne godine proveo sam u Gani. Odrastao sam u zemlji gde su svi bili crni - predsednik, doktori, advokati, u stvari, izaberite bilo koju profesiju. Video sam šta je moguće. Kada sam došao u Englesku i shvatio da sam manjina, to me nije zaustavilo da želim da postignem nešto.

Mislite li da je vaše samopouzdanje došlo iz činjenice da niste bili manjina celog života?

Sto odsto. Možda je to doprinelo mom uspehu jer nisam imao ono što većina crnih Britanaca ima - odrastanje u potpuno beloj zemlji. To je došlo kasnije.

Činjenica da je bilo tako malo zastupljenosti u to vreme, da li je to pomoglo vašoj karijeri, jer ste vi osoba koju će pamtiti?

Biću vrlo iskren u vezi s tim. S jedne strane, moja karijera, to što sam bio primećen i dobio tu ulogu, desilo se samo jednom procentu populacije - crni, beli, braon, kako god želite. Znam koliko sam imao sreće.

Šteta je što sam bio jedini. Jedini ‘srećnik', ako želite tako da kažete, izabrani ili kako god. Kada ste u toj situaciji, možete razmišljati na dva načina. Možete reći: “U redu, samo ću sedeti ovde tiho i graditi karijeru.“ Ili možete podići sve - sve koji su druge rase, sve koji su homoseksualci. I to sam uradio: okupio sam porodicu, grupu ljudi. Naomi Campbell koja je pravila korake u modi, mejkap stilistkinja Pat McGrath, moja prijateljica. Postali smo vrlo bliski.

 

Pat McGrath se uzdigla do slave tokom devedesetih, a 2015. je pokrenula svoj istoimeni brend šminke, Pat McGrath Labs, koji je ubrzo postao fenomen u svetu lepote i dostigao vrednost od milijardu dolara / Depositphotos

 

Ubrzavamo do danas kada mnogi veliki brendovi imaju nove kreativne direktore. Zašto mislite da je to tako? Da li je industrija zapala u rutinu?

Moda je ciklična. Kreće se vrlo brzo. Tako da su ove promene uvek deo industrije. Idemo iz sezone u sezonu. Kratke suknje su u jedne sezone, sledeće van, pa se vraćaju. To je priroda industrije.

Ali nisam video da je bilo ovako tokom svih mojih godina bavljenja modom.

Da li je to znak slabosti?

Mislim, to je znak da promene moraju da se dese.

Lansiranje EE72 je došlo u savršenom trenutku. Radujem se šta će raditi i kako će promeniti industriju u promenama.

Pošto je ovo Bloomberg Weekend intervju, možemo li da pričamo o vašim vikendima? Možda vikendi iz ’90. u poređenju sa današnjim?

Moj Bože.

Moraju biti manje ludi sada?

Volim vikende. U ’90. me ne biste uhvatili kod kuće. Budio bih se kod prijatelja nakon petka naveče, gde smo išli negde. Verovatno doručkovali, otišli u pab, popili par pića, ponovo izašli uveče, ponovili nedelju.

Ludovalo se, jer su naši radni dani bili toliko dugi. Tako da smo vikend jednostavno ‘razbili’ - pili, plesali. Moj Bože, toliko sjajnih klubova u to vreme.

 

Izgledate kao da vam to sve nedostaje.

[Enninful se smeje.]

Oh, toliko mi nedostaje. Ali nemam energiju. Sada to živim posredno, preko Instagrama. Rano ustajem, prvo meditiram. Obavim nekoliko telefonskih poziva. Zatim moj suprug i ja vodimo psa u šetnju. Možda se sretnemo s nekim na ručku.

Zvuči vrlo zdravo.

Možda previše zdravo.

Šta bi Edward iz ’90. rekao verziji sebe iz 2025?

Oh, smejao bi mi se. Išao bih u klubove u ’90. i video ljude mojih godina sada i pitao se: "Šta oni rade ovde?"

Mislim na tog mladog uzbuđenog urednika iz ’90, koji je želeo da živi život i doživi toliko toga. Sada sam iscrpljen samo kad mislim o tome, ali još uvek imam istu vrstu energije, samo su vikendi malo mirniji.

Izgledate zadovoljno onim što ste postigli. Srećni s novim početkom.

Veoma sam srećan.

(Ovaj intervju je skraćen radi jasnoće i dužine.)