Sudeći po najnovijim podacima o inflaciji, razvijene zemlje se pretvaraju u tržišta u razvoju. SAD su prijavile skok inflacije od 8,5 odsto na godišnjem nivou u martu, dok je inflacija u Velikoj Britaniji porasla na sedam odsto, što je maksimum u poslednjih 30 godina. U međuvremenu, kineski potrošači su prošlog meseca zabeležili rast cena od samo 1,5 odsto.
To ne bi trebalo tako da funkcioniše. Ako ništa drugo, inflacija bi trebalo da bude izraženija na tržištima u razvoju, gde je logistika manje razrađena i gde trgovci imaju manje alata za zaštitu od rizika.
Predsednik Joe Biden okrivio je za rast inflacije - poremećaje u lancu snabdevanja, rusku invaziju na Ukrajinu i nove kineske restrikcije u cilju suzbijanja virusa Covid-19. I nije sasvim pogrešio. Šangaj, najveća svetska luka, je praktično zatvorena, zbog opšteg zatvaranja radi uništavanja omikrona. Trenutno je grad previše zauzet svakodnevnim masovnim testiranjem građana i izgradnjom improvizovanih karantinskih bolnica, pa s toga nema vremena da svet snabdeva elektronikom i igračkama.
Jedan način rešavanja ovog problema bi bilo skraćivanje lanaca snabdevanja i dovođenje proizvodnje na domaće područje. Decenijama su američki potrošači imali koristi od jeftine radne snage u Kini. Ali to se sada dolazi na naplatu, jer su tamošnji radnici trenutno primorani da ostanu kod kuće.
Ali poremećaji u lancu snabdevanju su samo jedan od faktora koji utiče na porast inflacije. A inflacija kao monetarni fenomen? U SAD-u kruži previše novca zbog paketa pomoći za ublažavanje posledica pandemije i programa za monetarno ublažavanje koje su sprovele Federalne rezerve. Rast ponude novca dostigao je 27 odsto u februaru 2021, i uprkos svim pričama o povećanju kamatnih stopa, Fed je i do pre mesec dana ulivao gotovinu u privredu kupovinom državnih obveznica.
Poređenja radi, Narodna banka Kine je bila uzdržanija. Snizila je kamatne stope ubrzo nakon izbijanja epidemije u Vuhanu početkom 2020. godine, ali počela je da smanjuje direktnu pomoć samo nekoliko meseci kasnije. U stvari, Narodna banka Kine je veći deo 2021. pokušavala da smanji zaduživanje, kako bi usporila “pregrejavanje” na tržištu nekretnina.
Svakako, ruska invazija na Ukrajinu nije laka za Kinu, najvećeg svetskog uvoznika nafte i poljoprivrednih proizvoda. Ali za razliku od Zapada, koji pokušava da se izbori sa visokim cenama energenata donacijama i subvencijama, Kina ovih dana vidi “samodovoljnost” kao jednan od glavnih ciljeva nacionalne bezbednosti. Predsednik Xi Jinping je uvek sebe predstavljao kao šampiona ekoloških ciljeva, ali je nedavno napravio ustupke u pogledu korišćenja ugljenika, pozivajući na njegovu “realnu” upotrebu i ponovo podstičući proizvodnju uglja. Kina ne može da računa na globalna tržišta ni za sigurnost hrane, rekao je Xi.
Kina reaguje brzo zato što prepoznaje rastuće cene kao politički problem koji lako može dovesti do društvenog nezadovoljstva. Poslednjih godina, dok je ukupna inflacija bila pitoma, inflacija cena hrane nije. Naime, voće je u leto 2019. toliko poskupelo da su se Kinezi šalili da im je finansijski cilj samo da ostvare „slobodu trešanja“, odnosno da mogu sebi da priušte luksuz da kupe uvezeno voće. Cena svinjskog mesa je skočila 2020. Svaki put kada su cene useva porasle, Peking je uveravao javnost da su ti poremećaji privremeni.
Iako nije demokratski izabrana, Komunistička partija je osetljiva na javno mnjenje. Hrana, na primer, čini oko 20 odsto tipične potrošačke korpe, dok je u SAD to samo 14 odsto. Mleko, povrće, meso i voće su svakodnevni artikli koje potrošači gledaju kako bi procenili rad njihove vlade.
Često poslodavci nisu voljni da usklade plate sa rastućim troškovima života. Zbog toga, rastuća inflacija direktno narušava životni standard, što predstavlja zabrinutost čak i za političare koji ne moraju da se suočavaju sa biračima.
.webp){kind=icon}
