Nemačka koaliciona vlada, koju predvodi socijaldemokrata Olaf Scholz, postala je meta kritičara jastrebova koji podržavaju eskalaciju rata u Ukrajini putem dopremanja maksimalno velike količine naoružanja ukrajinskoj strani i brzim uvođenjem maksimalnih sankcija Rusiji, uključujući sankcije na gas. Kritičari dolaze iz dva tabora – centralne Evrope i Baltika, koji su bili višedecenijske žrtve sovjetskog totalitarnog sistema i vide direktnu pretnju svom postojanju zbog ruske agresije u Ukrajini; zapadne Evrope i Sjedinjenih Američkih Država, čije redove popunjavaju tradicionalni zagovarači izolacije Putinove Rusije, koji su istupali sa sličnim pozivima i pre aktuelnog rata. Cilj ovog članka je da pruži racionalno objašnjenje za predratni razvoj nemačko-ruskih odnosa, a glavna hipoteza je da nemačka strateška kultura i sasvim nova političko-ekonomska paradigma, nastale nakon poraza u Drugom svetskom ratu, determinišu i odnose sa Rusijom do 24. februara ove godine.
Evropska supersila na polju ekonomije
Kada Poljska, Litvanija ili Češka zahtevaju od Nemačke da se u Evropi ponaša kao mala Amerika, oni od nje traže nešto od čega je svest savremenih Nemaca bežala decenijama. Strateška kultura Sjedinjenih Američkih Država bazira se na osećaju pobede i entuzijastičnoj upotrebi vojne sile u sprovođenju spoljne politike, za razliku od posleratne nemačke strateške kulture koja gotovo sa strahom gleda na primenu vojnih instrumenata i fokusira se u prvom redu na ekonomski uspeh. Američki militarizam predstavlja konfliktni pogled na svet, paradigmu sukoba, uvek se pojavljuju novi izazivači i Sjedinjene Države moraju biti spremne da im se suprotstave svim instrumentima. Nemačka je sebe od militarističke sile sa ogromnim imperijalnim ambicijama, koje su je odvele katastrofalnim putem dva svetska rata, promenila svoju paradigmu – ona će postati evropska supersila u polju ekonomije, a to će dostići orijentacijom na trgovinu (izvoz) i proizvodnju raznih vrsta mašina, automobila i elektronike, hemijskih i farmaceutskih proizvoda visokog kvaliteta.
Bloomberg Mercury
U praksi, razmimoilaženje između američke i nemačke strateške kulture značiće da će (Zapadna) Nemačka biti zadovoljna da prepusti svoju bezbednost NATO, to jest Amerikancima, dok će zauzvrat njeni troškovi za bezbednost biti minimalni, a finansijski resursi usmereni ka izgradnji socijalno pravednijeg društva i boljitka njenih građana. Nemačka diplomatska strategija prema SSSR-u, Ostpolitik, biće omogućena tektonskim promenama u svesti novih nemačkih generacija, neobremenjenih agresivnom imperijalnom svešću njihovih predaka. Na društvenoj sceni se pojavljuju nova pokolenja koja traže suočavanje sa zločinačkom prošlošću svoje nacije, ne zadržavaju se samo na osudi Hitlerovog režima kao jedinog krivca u očima njihovih roditelja. Nemačka promena svesti omogućiće uspostavljanje političkih i ekonomskih odnosa sa Sovjetskim Savezom, koji će uvideti mogućnost ne samo da profitira, već i da napravi podele u zapadnom bloku time što će uspostaviti trgovinske odnose sa bliskim partnerom SAD, a uprkos protivljenju Vašingtona.
Saradnja sa Putinovom Rusijom
Jeftini sovjetski, a zatim i ruski energenti načiniće nemačku industriju konkurentnom na svetskom tržištu i obezbediće opstanak industrijske proizvodnje čak i nakon pojave Kine kao proizvođačkog raja. Duboko u 21. veku, 2021. godine, nemačka industrija i sektor izgradnje činiće više od 30 odsto njenog društvenog proizvoda i zapošljavati oko četvrtinu njene radne snage. Nezaposlenost predstavlja jedan od problema s kojim se bore različite nemačke vlade, a mandat Angele Merkel na mestu saveznog kancelara započeo je uz rekordnu (za savremenu Nemačku) dvocifrenu stopu nezaposlenosti od oko 11 odsto. Uz povećanje saradnje sa Putinovom Rusijom, što znači i povećanu zavisnost od ruskog gasa, kabinet Merkelove uspeva da smanji nezaposlenost na oko četiri procenta kroz deset godina.
U međuvremenu, od 2005. do 2015, izbio je rusko-gruzijski rat, sprovedena je aneksija Krima, uz vojnu i materijalnu organizaciju građanskog rata u Donbasu. Ništa od toga nije puno značilo za Merkelovu i Nemačku, jer nije dovodilo u pitanje opšti poredak, trgovina je nastavljala da teče, nemački industrijalci su profitirali, a demohrišćani lako dobijali izbore. Ovaj odnos nije ništa novo, gasovod Sojuz, koji je na zapad iz SSSR-a transportovao energente, pušten je u promet 1980. godine, dok je invazija sovjetske armije u Avganistanu već bila u toku. Vojne intervencije Rusije na periferiji Evrope nisu imale direktnog efekta na bezbednost evropskog kontinenta, a logika nemačkog kabineta se svodila na to da je Rusiji saradnja sa Evropom važnija od pokušaja obnavljanja imperije ratom. Ta logika se pokazala faličnom, jer se ruski lider ne rukovodi ekonomskim interesima, već spoljnom projekcijom državne moći, a ekonomija služi samo tome da finansira ratnu mašinu.
Bloomberg
Zablude nemačke političke elite
Nemačka je samu sebe dovela u zamku, polazeći od svog stanovišta da je imperijalizam u Evropi mrtav, te da je u centru svega ekonomski razvoj. Sledeći tu logiku, Nemačka je ubedila samog Putina da je upravo Evropa toliko zavisna od ruskih energenata da neće moći da prekine ekonomske odnose sa njim ma šta on uradio, uključujući i početak velikog rata u Evropi. Ne samo da trgovina Rusije sa Nemačkom nije činila rat u Ukrajini manje verovatnim, ona ga je podstakla. Upravo i nakon početka rata, Vladimir Putin računa da će smanjenjem dotoka gasa u Nemačku prinuditi Berlin da se odrekne podrške Ukrajini (ili barem izazvati političku krizu u toj zemlji) i da je privoli na mirovni sporazum koji bi mu omogućio pobednički izlaz iz neočekivano prolongiranog rata. Razume se da tok podrške Ukrajini primarno zavisi od SAD, ali EU je ključna u finansijskoj podršci zvaničnom Kijevu. Nemačka politička elita je postala svesna ovog problema tek od 24. februara, što je dovelo do pojave nove putanje nemačke strateške kulture pod nazivom Zeitenwende (prekretnica). Nemačka počinje polako da se oseća komforno u neophodnoj ulozi vojne sile, drastično povećava svoj vojni budžet (na 100 milijardi evra, do dva odsto BDP-a), dostavlja ograničene količine teškog naoružanja Ukrajini (uključujući i dalekometne višecevne bacače raketa MARS II).
U zaključku, može se reći da je nemačka politika u odnosu prema Putinovoj Rusiji služila kao podsticaj za izbijanje velikog rata u Evropi, ali je ta politika predstavljala logičan proizvod nemačkog istorijskog tereta iz prethodnih velikih ratova. Morao je da se desi veliki rat u Evropi kako bi u Nemačkoj sazrela svest o neminovnosti revizije njene posleratne pasivne strateške kulture. Vreme za Zeitenwende je stiglo, a jedino nova paradigma može omogućiti Nemačkoj da provede EU kroz iglene uši predstojeće zime i neizbežnih ucena putem gasa.
Ovaj komentar nužno ne odražava mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adria i njenih vlasnika.
.webp){kind=icon}
