Uspon zelenih pokreta i uticaj zelene misli na ekonomiju

Tokom predizborne kampanje za guvernera Kalifornije 1966. godine, Ronald Regan, koji će docnije postati predsednik Sjedinjenih Američkih Država usredsređen na rast krupnog biznisa, odgovorio je aktivistima koji su protestovali za očuvanje čuvene Avenije divova – šuma sekvoje koje su se pružale duž auto-puta u severnoj Kaliforniji, na sledeći način: "Drvo je drvo. Koliko drveća vam je potrebno da vidite?" Kasnije će ova izjava postati deo američke urbane pop kulture, svojevrstan delić folklora gradske civilizacije u nešto izmenjenom obliku: "Ako si video jedno drvo, video si ih sve." Ova izjava ilustruje konfliktan odnos između principa ekonomskog rasta, s jedne strane, i očuvanja planete, s druge.

Iako data izjava savremenom obrazovanom čoveku ne zvuči preterano inteligentno, ona je imala svoj smisao u kontekstu konkretne kampanje, baš zbog toga što je ruralni deo severne Kalifornije u tom trenutku bio u stanju blage recesije, jednostavnije rečeno ekonomske krize, te bi meštanima dobro došlo da za potrebe zarade poseku jedan deo zaštićenih viševekovnih sekvoja. Regan se obraćao svojim glasačima, tačnije njihovim aktuelnim potrebama, i uspeo je u svojoj nameri da bude izabran za guvernera. 

Depositphotos

 

Način shvatanja ekoloških problema postepeno se menjao tokom druge polovine prošlog veka. Zelena misao je započela na filozofskom nivou, daleko od prirodnih nauka i ekonomije. Šezdesetih godina prošlog veka demokratska zapadna društva prolazila su kroz dubinsku transformaciju, koja se najprostije može sažeti kao veliko osvajanje individualne slobode. Iako će hipi pokret presahnuti deceniji nakon toga, a duge kose biti zamenjene komičnim glamuroznim frizurama 80-ih, rezultati ovog društvenog potresa udariće temelje našem poimanju sveta. Tokom osvajanja te slobode, koju mi danas uglavnom uživamo (slušamo muziku koju hoćemo, oblačimo se kako želimo, izlazimo sa onim ko nam se dopada, biramo sopstveni obrazovni i karijerni put itd.), postojao je veliki naboj usmeren protiv raznih kolektivnih oblika društvenih, ekonomskih i političkih stega. Dominirala je naturalistička ideja povratka prirodi, prisutna još od 18. veka, koja se ogledala u udaljenju od urbanih centara, pa i od same suštine moderne ekonomije, koja je temeljno gradska delatnost. Data koncepcija je imala smisao kao pokretač promena društvenih odnosa, demokratizacije društva i podizanje praga tolerancije ka različitim stilovima života, ali nije posedovala racionalnu potku, rezon koji bi srednja klasa mogla da podrži. Otuda su zelene misli društveno aktivnih mladih ljudi 1960-ih posmatrane svisoka, kao određena vrsta mladalačkog bunta – lepog, romantičnog i besmislenog. 

Ipak, ove koncepcije biće igrom slučaja potvrđene naučnim istraživanjima, a razlozi za njihovo postojanje poduprti razvojem globalne ekonomije, koji je umanjio siromaštvo na svetskom nivou, ali doveo planetu u veću opasnost. Proći će par decenija, dok se krajem 1980-ih zelena tema stanjivanja ozonskog omotača ne preseli u sve domove razvijenog zapadnog sveta. Zelena misao postaje mejnstrim, deo palete tema kulturnog gradskog čoveka. Muka je u tome što običan pripadnik srednje klase ne zna šta sa tim temama da radi – on želi zelenu planetu, mirišljave medne livade i simpatične rustične šumarke, ali istovremeno primarno teži akumulaciji kapitala, dakle intenzivnoj eksploataciji globalnih resursa, što u tom trenutku, na tom stepenu naučnog razvoja i vidova privređivanja, stvara jednu kontradiktornu situaciju. Posle teme ozonskih rupa, na red će doći tema emisije automobilskih izduvnih gasova, a potom i svest o neophodnosti reciklaže. 

Već sa pojavom konkretnijih tema za srednju klasu, kao što je potreba za recikliranjem, zelena misao dobija na svom značaju u političkom smislu. Konačno prelazi iz stadije mladalačkog aktivizma na stupanj zrele političke platforme. Razume se da se svi ovi procesi odigravaju na Zapadu, dok je Istočna Evropa ceo ili polovinu 20. veka provela robujući najgrubljem vidu industrijalne logike – komunistički režimi bili su spremni da betoniraju čitavu zemljinu kuglu. U Jugoslaviji je zeleni pokret bio prevashodno deo pacifističkog, antiratnog načina razmišljanja, okrenut uglavnom protiv nuklearne energije i Vijetnamskog rata. Jugoslavija je bila svojevrsna komora zaboravljanja – pod tepih su nasilno gurnuti svi nacionalistički atavizmi, a u društvo je tek dvadeset godina nakon masovnih zločina počinjenih tokom građanskog rata 1941-45. plasirana idilična slika o progresivnoj državi, moralnijoj i od SAD i od SSSR-a. Naravno da će se prvom ekonomskom i političkom krizom svi demoni probiti iz plakara, i to vrlo brzo, već 1980-ih, a zelena misao će potonuti u zaborav. 

Srbija trenutno proživljava renesansu zelenog aktivizma, ali to se može pripisati dvoma faktorima: 1) to je moderno, Zeleni su ostvarili dobre rezultate na prethodnim izborima u Nemačkoj; 2) namera za otvaranjem rudnika litijuma u ruralnom delu zapadne Srbije, što je liberalnoj opoziciji poslužilo kao neuralgična tačka za pritiske na aktualnu vlast, dok se ista tema savršeno uklapa u društveno dominantni nacionalistički diskurs, koji uzvisuje selo iznad grada (bez bilo kakvih demografskih implikacija, to jest praktičnog preseljenja iz grada na selo). Zelena misao ima male šanse da se proširi Srbijom, ne samo zbog niskog nivoa svesti građana po tim pitanjima i tradicionalne surevnjivosti prema novim koncepcijama već i zbog nedostatka ekonomskog temelja za ostvarivanje ciljeva zelene ekonomije, koja se oslanja na dobro razvijeni uslužni sektor, uključujući i naučni i IT, te na visoku kupovnu moć građana (ne vredi samo čuti za električna kola, treba još imati novca za njihovu kupovinu). Reklo bi se da su u našem društvu glavni ekonomski značaj recikliranja shvatili jedino individualni sakupljači sekundarnih sirovina, bez čijeg preduzetničkog duha Srbija teško da bi videla i hiljadu recikliranih limenki godišnje, pritom ti sakupljači trpe društvenu stigmu od onog dela društva koje svoje smeće (pre)često ostavlja na trotoaru. 

Gledajući krupnu sliku, danas je najveći svetski emiter ugljen-dioksida Kina, sa oko 33 odsto globalnog udela. SAD su na drugom mestu sa oko 12,5 odsto, EU na trećem sa 7,33 odsto, a dalje slede Indija sa sedam odsto, Rusija sa 5,13 odsto i Japan sa 2,87 odsto. Podaci su za 2021. godinu. Prema ovim pokazateljima možemo videti i industrijsku aktivnost vodećih svetskih država. Evropska unija je napravila velike pomake u smanjenju zagađenja planete – snizila je emisiju štetnih gasova iz svoje industrije i elektroprivrede za oko 40 odsto u poređenju sa 1990. godinom. Kroz naučni progres i razvoj tehnologije, polako se menja i konfliktni odnos ekonomskog rasta i zelene ekonomije.

Depositphotos

 

Tokom protekle decenije na Zapadu je došlo do rasta jeftine solarne energije i litijum-jonskih baterija (istih onih koje se delimično proizvode od ruda iz rudnika litijuma). Kada se vrši poređenje troškova za ulaganje u nove kapacitete za proizvodnju energije, solarna energija je najkonkurentnija (čak i bez državnih subvencija), a za njom slede vetrena energija i energija proizvedena putem sagorevanja prirodnog gasa. U SAD, 2023. godine, gledano kroz kapacitete za proizvodnju električne energije izražene u gigavatima, oko 54 odsto proizvedene električne energije dolazi od solarnih izvora, 17 odsto od baterija, 14 odsto od prirodnog gasa, 11 odsto od vetra i četiri odsto od nuklearne energije. Članice EU već su blizu postizanja ciljeva za količinu proizvedene energije iz solarnih izvora, izloženih u Solarnoj strategiji 2030. Nemačka će ispuniti taj cilj već 2025. godine, pet godina pre roka, Francuska 2027. godine, Španija 2026, Italija kasnije od 2027. godine. 

Radi se o savremenom trendu koji će postati dominantan u decenijama koje su pred nama. Nova solarna i baterijska energetska revolucija ima potencijal da preokrene način poimanja zelene ekonomije i zelene misli uopšte. Umesto ideje štednje, dolazi ideja ulaganja u isplative obnovljive resurse. Naravno, kao i svaka predikcija bazirana na aktuelnim trendovima, ona se može pokazati netačnom ukoliko čovečanstvo zapadne u ozbiljne probleme – ratove širih razmera, političke revolucije, blokovski hladni rat koji će dati prioritet kratkoročnim ulaganjima koje pružaju instant rezultat i tome slično. U svakom slučaju, zelena misao je prešla dug put od romantičnih dugokosih mladića i devojaka do ozbiljnih strategija razvoja, jedino što će društvu biti potrebno više vremena da to shvati. 

 

Komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar