Kako je olupina Titanika postala šema za zaradu

Nesrećni putnici koji su poginuli pokušavajući da posete olupinu Titanika platili su izuzetnu cenu za tu privilegiju: po 250.000 dolara. To i nije iznenađujuće, s obzirom na to koliko ljudi gleda na priču o ukletom brodu sa intenzivnom, ako ne i morbidnom, fascinacijom. Profitabilna industrija sada hrani ovu opsesiju, a komercijalni muzeji su najnovija ponuda za one kojima je potrebna doza Titanika. 

Iako je primamljivo okriviti Jamesa Camerona za ovakvo stanje stvari, to nije baš u redu. Naša opsesija tragedijom Titanika, kao i njena monetizacija, ima daleko dublje korene. Čak i dok su leševi poginulih u tragediji čekali sahranu u aprilu 1912. godine, brojni preduzetnici su iskoristili priliku da zarade bogatstvo na nesreći drugih. 

Prve na redu bile su kompanije koje su pravile i distribuirale filmske žurnale za prikazivanje u bioskopima. Svega nekoliko dana nakon potonuća, kratki filmovi u kojima se tvrdilo da prikazuju veliki brod pre njegovog sudbonosnog putovanja počeli su da se prikazuju u prepunim bioskopima sa obe strane Atlantika. Jedini problem? Skoro nijedan snimak broda nije postojao. 

Nema veze! Neki od proizvođača žurnala su se dočepali snimaka Titanikovog blizanca, Olimpika, u Njujorku. Uklonili su imena i drugih brodova sa snimka, kao i sve druge tragove koji bi mogli odati pravi identitet broda. Takođe su preinačili snimke Titanikovog kapetana Edwarda Smitha snimljene na drugom brodu, predstavljajući ih kao snimke sa Titanika. 

Ova sumnjiva mešavina činjenica i fikcije, obično praćena melodramatičnom muzikom i pevanjem publike, pokazala se prilično unosnom za ove kompanije. Warner's Features, koji je prodavao jedan od ovih obmanjujućih filmova, tvrdio je da je prodao 100 primeraka za 48 sati. 

Depositphotos

 

Međutim, nisu sve kritike bile pozitivne. Deo publike je protestovao kada su otkrili da – suprotno lažnim reklamnim tvrdnjama – filmski žurnali zapravo ne sadrže snimak potonuća. 

Stvarna filmska industrija je otišla još dalje. Manje od mesec dana nakon što je brod potonuo, film "Spaseni sa Titanika" se pojavio u bioskopima. U njemu je igrala Dorothy Gibson, američka zvezda nemog filma koja je zapravo bila na sudbonosnom putovanju Titanika. Film, izgrađen oko serije flešbekova, prikazao je Gibsonovu kako ponovo prolazi kroz svoje iskustvo, i to u istoj haljini koju je nosila te kobne večeri. 

Film sa Gibsonovom postao je veliki hit, zasenivši još jedan komercijalno uspešan film o Titaniku objavljen na nemačkom tržištu - "Nacht und Eis", ili "Noć i led". Oba filma su briljirala tamo gde filmski žurnali nisu mogli, praveći modele koji su prikazivali potonuće. Nemci su otišli ​​toliko daleko da su prikazali kapetana Smitha kako se davi. Publika je bila oduševljena. 

Prva "instant knjiga" izašla mesec dana nakon potonuća

Ali veliki ekran je bio samo jedno od mnogih mesta koja su privukla ljude željne da katastrofu pretvore u novac. Do početka 20. veka, izdavači su usavršili umetnost štampanja "instant knjiga" koje su imale za cilj da obeleže i dokumentuju tragedije. Kada je Titanik potonuo, nisu oklevali. 

Prva instant knjiga izašla je mesec dana nakon potonuća, a pratilo ju je nekoliko drugih. One su obično tvrdile da imaju neku vrstu zvanične autorizacije – "jedina verodostojna knjiga", tvrdilo se u jednoj. Štampane na jeftinom papiru i prepune pasusa preuzetih iz novina, ove knjige su dospele na tržište preko armija prodavaca, koji su išli od vrata do vrata prikupljajući narudžbine za knjige, koje su se obično prodavale za dolar, ili oko 30 dolara u današnjem novcu. 

Muzička industrija je takođe htela deo kolača. U to vreme, većina novca ležala je u izdavanju partitura, a ne ploča. I dok su neke od kompozicija pisane sa idejom da se prikupi novac za porodice žrtava, mnogi su bili u tom poslu da bi profitirali. Pesme su bile različitog kvaliteta. Neke su imale melanholične tekstove: "moje zlato je potonulo sa brodom" bile su reči tipične za žanr. 

Dok je Prvi svetski rat privremeno prekinuo naklonost prema svemu povezanom sa Titanikom, to nije bio kraj sage. Kao što je primetio jedan istoričar ovog fenomena pop kulture, "interesovanje za katastrofu je bilo uspavano, ne mrtvo", i oživelo je 1929. sa sjajnim pozorišnim hitom po imenu "Berg". Na tom komadu zasnovan je još jedan film - "Atlantik", koji je pompezno reklamiran kao "šokantna drama koju je nemoguće opisati". 

Depositphotos

 

Uglavnom, kritičari komercijalizacije potiču iz britanskih i američkih brodskih linija. Ovi magnati su se plašili da bi svi ti filmovi, predstave i radio-drame o Titaniku mogli odvratiti ljude od putovanja brodom. Recimo, kada je BBC predložio da napravi veoma realističnu radio-predstavu o Titaniku 1930-ih, zajedno sa zvučnim efektima, deo štampe naklonjen brodskim prevoznicima upozorio je da bi slušaoci doživeli "noć užasa koja bi, u jezivom realizmu, verovatno nadmašila bilo šta ponuđeno ranije". Međutim, retko su pobeđivali u ovim kampanjama cenzure.

Komercijalno interesovanje obnovljeno posle rata 

Posleratno doba donelo je obnovljeno komercijalno interesovanje za tragediju. Najprodavanija knjiga Waltera Lorda iz 1955. "Noć za pamćenje" postala je film hvaljen od strane kritičara. Drugi su se pokazali manje uspešnim. Film "Podigni Titanik" iz 1980, zasnovan na istoimenoj knjizi Clivea Cusslera, bio je spektakularan promašaj. U njega je uloženo 40 miliona dolara, a doneo je samo sedam miliona dolara. Nakon što je propao na blagajnama, producent Lew Grade je izjavio: "Bilo bi jeftinije spustiti nivo Atlantskog okeana". 

Mnogi su predviđali da će "Titanik" Jamesa Camerona doživeti istu sudbinu. Nije, na kraju je zaradio više od bilo kog drugog filma snimljenog do tada. Ipak, iako je Cameron zaradio više novca na Titaniku nego bilo ko u istoriji, on nikako nije bio prvi. 

 A sudeći po sudbini podmornice Titan, neće biti ni poslednji. Koji god da su drugi razlozi za privlačnost ukletog broda kroz vreme, jedno izgleda sigurno: uvek je bio – i ostaće u doglednoj budućnosti – izvor profita pored svega drugog.