Politika u Ujedinjenom Kraljevstvu postaje dosadna. Bilo je i vreme

Da li se zdrav razum vraća u britansku politiku?

Pragmatičan, detaljan pristup premijera Rishija Sunaka teško da bi se mogao više razlikovati od nepromišljenog držanja njegova dva prethodnika. A ovih dana Laburistička partija takođe ima umerenog i metodičnog vođu u Keira Starmera. Apetit Velike Britanije za promenama bi mogao da se smanji.

S obzirom na obim problema sa kojima se zemlja suočava – počevši od Bregzita, ali nikako samo to – to možda nije dovoljno, a možda je i prekasno. Ipak, promena je dobrodošla.

Sunak se nedavno pojavio pred parlamentarnim odborom kako bi odgovarao na pitanja o temama koje se kreću od imigracije do brzih vozova. Bila je to izrazito mirna i dobro pripremljena predstava, bez teatralnosti koju je voleo Boris Johnson ili besmislenih provokacija Liz Truss tokom njenog kratkog mandata u broju 10.

Iznad svega, ovim odmerenim pristupom on uspeva da završi stvari. Nedavni sporazum sa Evropskom unijom o modifikovanju trgovinskih aranžmana nakon Bregzita za Severnu Irsku nudi izvodljivo rešenje za problem koji se činio nerešivim. Najnoviji vladin budžet takođe je donekle vratio poverenje u njihovu fiskalnu procenu. Ministar finansija Jeremy Hunt se potrudio da prikaže da brojevi imaju smisla i prognoze je dostavio nezavisnoj Kancelariji za budžetsku odgovornost, koju je vlada Truss zanemarila. Te projekcije su pokazale da se javni dug polako vraća pod kontrolu, dok se rast blago ubrzava, delom zahvaljujući planovima za povećanje investicija uz poreske olakšice.

Uprkos svemu tome, izazovi Ujedinjenog Kraljevstva su i dalje zastrašujući. Radnički nemiri i dalje prete ekonomiji. Troškovi Bregzita nastavljaju da rastu i više nisu ozbiljno sporni. Obim trgovine se sporije oporavljao u Velikoj Britaniji od pandemije nego u drugim bogatijim zemljama. Poreske olakšice neće biti dovoljne da vrate investicije koje su godinama zaostajale, a zatim ih dokrajčio i Bregzit. Dok se to ne promeni, rast produktivnosti zemlje, ključ njenih budućih rezultata, ostaće razočaravajući.

Nažalost, zemlja još nije spremna da razmišlja o poništavanju Bregzita (čak i pod pretpostavkom da bi EU bila voljna za tako nešto). Ali odnosi ipak jesu nešto topliji, delimično zahvaljujući Sunakovom pristupu koji pogoduje biznisu i koji može ublažiti štetu, dogovor po dogovor. Vlada s pravom teži bližoj saradnji u nizu pitanja, uključujući odbranu i bezbednost, finansijske usluge, kao i istraživanje i inovacije.

Najblaže rečeno, porast optimizma u pogledu budućnosti Britanije bio bi preran. 

Konzervativci su i dalje podeljeni oko Bregzita i njegovih posledica. Umerenost laburista pod Starmerom još uvek može da se ospori pošto bivši lider partije, tvrdi levičar Jeremy Corbyn, ne može da se kandiduje ispred stranke na sledećim izborima, ali može kao nezavisni kandidat. Sindikalisti Severne Irske još se nisu pomirili sa aranžmanima dogovora koji je postignut u Vinzdoru. Takođe, prerano je suditi da li Humza Yousaf, novoizabrani lider Škotske nacionalne partije, može da uspostavi red u škotskoj decentralizovanoj vladi.

To je mnogo crvenih zastavica. Ipak, prvi put izgleda da britanska politika više brine o kompetencijama nego o ugledu. To je početak.