Putin je odlučio da normalizuje svoj rat

Velika vest iz gotovo dvočasovnog obraćanja Vladimira Putina u utorak, povodom stanja u državi, nije bila ruska suspenzija novog ugovora START. Taj potez nije predstavljao ništa osim dodatnog poniženja za njenog ruskog potpisnika, bivšeg predsednika Dmitryja Medvedeva, i već se sveo na lajanje ultranacionalističke invektive na Telegramu: Sada kada Rusija smatra da je u ratu sa "kolektivnim Zapadom", njena spremnost da zadrži svoj deo bilo kakvih prethodnih sporazuma ne treba precenjivati. Putin je morao da pomene status Rusije kao nuklearne sile i odlučio je da to učini na relativno bezopasan način.

Prava vest je bila implicitna poruka da se rat u Ukrajini neće uskoro završiti i da Rusi moraju da se naviknu da žive s tim - posebno zato što, prema Putinovim rečima, to predstavlja privrednu priliku koja je veća od žrtve koja se zahteva. To što je Putin odlučio da ovu poruku prenese godinu dana posle ruske invazije na Ukrajinu znači da nema pojma kako Rusija pobeđuje - i da je, u nedostatku boljih opcija, odlučio da pošalje poruku da mu zapravo ne smeta dugi rat.

Dan pre diktatorovog govora, njegov jedini kredibilni domaći protivnik, Alexei Navalny, izneo je svoju poruku Rusima i svetu u nizu tvitova - što je format koji je bio neophodan zbog njegovog boravka u zatvoru. Objava se zasniva na izvesnosti da će Rusija izgubiti rat. Ali, baš kao što Putin ne vidi put do pobede, ni Navalny, a ni bilo ko drugi ko se izjasnio o ovoj temi, zaista ne razume kako Rusija može da izgubi.

Sukobljene poruke o stanju nacije od vladara i njegovog zatvorenog neprijatelja opisuju zemlju zaglavljenu u međuprostoru između pobede i poraza, kolektivne krivice i kolektivnog prkosa, privrede po uzoru na zapadni primer i rastuće zavisnosti od Kine. Pojednostavljeno rečeno, Putinova Rusija nije u stanju da se izbavi od sopstvene bede koju je sama sebi nanela.

Ako se Rusija zaista odvažila na novu ofanzivu u Ukrajini u poslednjih nekoliko nedelja, kao što su tvrdili neki vojni analitičari, ona se zaglavila, bez postizanja ičeg osim zauzimanja nekoliko malih sela i nedavnog zauzimanja grada Bahmuta. Dakle, Putin nije imao nikakve pobede o kojima je mogao da izvesti, a jedinu koju je pomenuo je stvaranje "pouzdanog kopnenog koridora" do Krima, oduzetog Ukrajini 2014. Na žalost nacionalističkih komentatora kao što je Igor Girkin (Strelkov), jednog od pokretača rata 2014, Putin nije ni pomenuo ruske vojne neuspehe.

"Ni reči o greškama ili bilo kojim državnim ličnostima odgovornim za njih", ogorčeno je napisao Strelkov na Telegramu. "Sve je u redu, sve radi kako treba... Bla-bla-bla, nema smisla slušati."

Bloomberg

 

Dok je dalje razočaravao Strelkova i njemu slične, Putin nije proglasio novu mobilizaciju, niti najavio prelazak sa mirnodopske, relativno tržišno vođene privrede na privredu koja bi davala prioritet vojnim ciljevima: to je, rekao je Putin, ono što je srušilo Sovjetski Savez i Rusija bi se udaljila od tog puta, pokušavajući umesto toga da podstakne privatna preduzeća da investiraju u tehnološke oblasti pogođene zapadnim sankcijama. Dok su Putinova pozivanja na patriotizam i navodnu podršku naroda ratu zvučale gotovo površno, njegov jedini trenutak istinske iskrenosti bio je onaj po principu "rekao sam vam" - kada je podsetio ruske poslovne ljude na svoje upozorenje još 2002. da bilo koja imovina koju steknu na Zapadu ne bi bila bezbedna i lako bi mogla biti konfiskovana.

"Tačno tako su se stvari ispostavile", rekao je on, cereći se - i dodao, sasvim iskreno, da obični Rusi ne saosećaju sa tajkunima zbog njihovih izgubljenih sankcionisanih vila i jahti.

Za "prave borce" u ruskoj poslovnoj zajednici, propovedao je Putin, odlazak zapadnih konkurenata otvorio bi bezbroj novih tržišnih niša, sa mnogo jeftinih resursa koje je obezbedila vlada za pomoć onima koji se preorijentišu na njih. On je takođe najavio da će se ruski obrazovni sistem odvojiti od evropskih standarda kako bi obezbedio radnu snagu potrebnu za samodovoljnu privredu.

To što je ruski vladar proveo toliko vremena na stvarima koje nisu povezane sa ratom bilo je jasno osmišljeno da stvori utisak uobičajenog poslovanja - pod novim trajnim, ili barem dugoročnim, okolnostima. Ovo nije bio hitan govor, a Putin i njegovi kreatori govora nisu se potrudili da ga uobliče da zvuči istorijski - u stvari, da zvuči bilo kako osim svakodnevnog. Diktator nije ni nagovestio mirno rešenje, niti je uvažio predstojeći mirovni predlog Kine, iako verovatno već zna njegov sadržaj. Umesto toga, koliko god ovo zvučalo nespretno, on je projektovao osećaj da mu se zapravo sviđa ono što se dešava.

Ova Rusija - izolovana od Zapada, usredsređena na samodovoljnost i vraćanje "istorijskih teritorija", zemlja u kojoj se neistomišljenici tretiraju kao izdajnici, a vojska je stalno u akciji - slika je zemlje koju je on već dugo priželjkivao da vodi. U ovoj zemlji, kao i u Orvelovoj Okeaniji, večiti rat u pozadini je norma - to je ono što je potrebno da bi stanovništvo ostalo poslušno.

Putinov san da bude imperator u ratu je neodrživ ako izgubi rat - ali izgleda da on isključuje svaku pomisao na ukrajinsku pobedu, čvrsto verujući u prednost Rusije u veličini i legendarno strpljenje ruskog naroda, koje se ove godine odlično održalo.

Depositphotos

 

Za razliku od toga, izjava Navalnyja od 15 tačaka je poziv na brzi završetak rata - u stvari, brzu predaju Rusije, jer "kombinacija agresivnog ratovanja, korupcije, nesposobnih generala, slabe privrede i heroizma i visoke motivacije odbrambenih snaga mogu rezultovati samo porazom". Što se rat brže završi, to će Rusija pre moći da se digne sa dna i da obnovi "normalne privredne odnose sa civilizovanim svetom" - što je nesrećni obrt na koji se Putin, slučajno ili ne, osvrnuo u svom govoru, ističući da Zapad nema monopol nad civilizacijom.

Ono što Navalny govori je upravo ono što bi Zapad želeo da čuje od ruskog lidera. Ali to je poenta: Navalny nije ruski lider, već politički zatvorenik koji, kako stvari stoje, može povratiti svoju slobodu samo ako Rusija izgubi rat, a Putin na neki način bude izmešten. Nije ni čudo što sanja o porazu i sada se zalaže za bezuslovnu predaju Krima nazad Ukrajini - nešto što je oklevao da predloži dok je još bio na slobodi. Ono što nedostaje poruci Navalnyja je realan put do poraza.

Implicitno, na Ukrajincima je da nanesu poraz ili - u Putinovoj stvarnosti - da se iscrpe u beskrajnom ratu baziranom na slabljenju neprijatelja. U oba slučaja, budućnost Rusije je u rukama Ukrajinaca, što je neočekivani rezultat godine najkrvavijih borbi u ovom veku.

 

Da kontaktirate sa autorom ove priče:
Leonid Bershidsky na lbershidsky@bloomberg.net

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar