Cilj inflacije od dva odsto i dalje ima smisla

Ideja da centralne banke treba da inflacioni cilj podignu sa dva odsto već dugo ima podršku mnogih ekonomista, uključujući bivšeg glavnog ekonomistu MMF-a Oliviera Blancharda. Ova ideja preživela je i dosadašnje napore da se inflacija smanji. Međutim, kako novi podaci budu stizali, argumenti za tvrdnju da cilj ne treba menjati postajaće sve jači.

U Velikoj Britaniji je bazna inflacija porasla na 7,1 odsto u maju. U evrozoni bazna inflacija je ostala na oko pet odsto. SAD sa baznom inflacijom stoji tek nešto bolje (iznad 4,5 odsto).

Postoji izvesna šansa da će SAD doživeti poslovično "meko sletanje", ali taj scenario je teže zamisliti za evrozonu i UK. Većina hipoteka u Velikoj Britaniji ima promenljivu kamatnu stopu, na primer, tako da bi oštar pritisak Banke Engleske na povećanje kamatnih stopa mogao da uništi njeno tržište nekretnina.

Nakon pandemije, stope inflacije su naglo porasle u mnogim zemljama, iz različitih razloga: relaksirane monetarne politike, slobodnije fiskalne politike, skok cena energije, itd. Veliki deo te relaksiracije politike bio je preteran, kao što je Lawrence Summers primetio u to vreme. Poenta je da je tokom kriza rizik od prekomerne reakcije veoma stvaran. Ta činjenica bi trebalo da utiče i na narativ u vezi sa optimalnim ciljem inflacije.

Dugo je fokus bio na riziku da se ne uradi dovoljno, kao kada su SAD usvojile premalo monetarnih i fiskalnih stimulansa nakon finansijske krize 2008. godine. To je bilo kratkovido, pa su ti ekonomisti želeli da cilj inflacije podignu na četiri odsto kako bi smanjili mogućnost pada ukupne tražnje u budućnosti.

Bloomberg

Zamislite da su SAD poslušale taj savet i u 2019. ušle sa ciljem inflacije od četiri odsto. Da je došla ista pandemija i da se razmišljalo o istim monetarnim i fiskalnim odgovorima, kako bi stvari mogle biti drugačije?

Jedna od mogućnosti je da bi bilo straha od preterane reakcije, sa već visokom stopom inflacije od četiri odsto, a manje bi bilo urađeno na monetarnoj i fiskalnoj strani. Ipak, čak i u najboljem scenariju, stope inflacije bi verovatno završile barem onoliko visoko kao što je to bilo sada, s obzirom na to da su SAD polazile od više bazne stope inflacije.

Realnije, verovatno bi postojao podjednako snažan monetarni i fiskalni odgovor. U ono vreme, zagovornici ekspanzije verovali su da će ona popuniti prazninu u proizvodnji, a ne povećati cene, a ni tržišta ni većina ekonomista nisu očekivali ništa slično stopama inflacije koje su nastupile. Verovatno je da bi ova ista pogrešna uverenja preovladala na početnoj tački od četiri odsto stope inflacije.

Dakle, umesto da ima inflaciju u trenutnom rasponu, ona bi bila nekoliko procentnih poena viša. U međuvremenu, naknadne dileme centralnih banaka bile bi teže, a ta viša stopa inflacije još više bi oborila realne plate.

Sa današnje tačke gledišta, teško je reći da li je za sledeću krizu verovatnija preterana ili preslaba reakcija. Međutim, sve je očiglednije da inflacija ostaje politički krajnje nepopularna. Šanse britanskog premijera Rishija Sunaka za reizbor, na primer, u velikoj meri zavise od toga da Banka Engleske drži inflaciju pod kontrolom. Čak je obećao da će prepoloviti stopu inflacije, baš kao što su se kandidati predsednika Joea Bidena za Federalne rezerve obavezali da će inflaciju staviti pod kontrolu.

Može li biti da stabilna stopa inflacije od četiri odsto jednostavno nije politički stabilna? Partija koja brani cilj od četiri odsto mogla bi biti ranjiva prema opozicionoj stranci koja obećava niži cilj, ili prema populističkoj stranci koja obećava neki imaginarni "besplatni ručak" koji potpuno uklanja inflaciju. Kada je prvi put predložen cilj inflacije od četiri odsto, ovi politički rizici su izgledali daleko manji nego danas.

Argumenti "zamke likvidnosti" za stopu inflacije od četiri odsto složeni su i sumnjam da bi doneli političke poene, s obzirom na nepopularnost inflacije. U svakom slučaju, ovo više nije svet u kome elite jednostavno mogu da rade ono što smatraju da je najbolje, bez velike podrške javnosti.

Možda postoje načini da se poboljšaju trenutna zaduženja centralne banke, ali prelazak na cilj inflacije od četiri odsto nije jedan od njih. Uvek je ideja bila da će takve politike ponuditi dodatni sloj zaštite. Umesto toga, poslednjih nekoliko godina predstavlja još jednu ilustraciju dugogodišnje istine: vladinoj politici je veoma lako da stvori višak novca, ali joj je veoma teško da inflaciju stavi pod kontrolu.