Održiv penzijski sistem i zadovoljni građani – prava kvadratura kruga

Reč je o modernoj finansijskoj krizi koja se najsporije razvija. Naime, javne finansije popuštaju pod obećanjima u vezi s penzionisanjem, datim prethodnim generacijama, a koja se sada sudaraju s realnošću sve starijeg stanovništva.

Javni penzijski troškovi u razvijenim privredama - koji najčešće čine najveći pojedinačni trošak za vlade - i dalje će snažno rasti, ostavljajući sve manje prostora za druge prioritete. Nekada, osamdesetih godina prošlog veka, na penzije je odlazilo oko 5,5 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), a do 2040. godine to bi moglo da pređe 10 odsto, navodi Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (engl. Organisation for Economic Co-operation and Development - OECD).

Ipak, uprkos gotovo univerzalnom saglasju ekonomista o tome da ćemo svi morati da radimo duže, štedimo više ili primamo manje, reformski napori stalno zapinju. Gotovo polovina zemalja OECD-a, kojem želi da se pridruži i susedna Hrvatska, nije usvojila zakonske odredbe koje pomeraju starosnu dob za penzionisanje. Znamo da to nije uspelo ni vladi Andreja Plenkovića.

Neki, zbog toga, ublažavaju planirane reforme, kako politički i društveni otpor raste. Treba samo pogledati šta se sada događa u Francuskoj. 

Penzija onim imućnijim

U osnovi otpora javnosti zapravo je strah da bi lagodno penzionisanje opet moglo postati dostižno samo za povlašćene. Pre širenja državnih penzijskih sistema u prošlom veku, kojima je cilj bio da prekinu vezu između starosti i siromaštva, rad do smrti bio je uobičajena stvar. Samo su bogati pred kraj života mogli da se nadaju prijatnoj dokolici.

"Duže čekanje radi ostvarenja prava na penziju uglavnom bi se lomilo preko onih koji to najteže mogu da priušte. Prekarni rad, briga o porodici, lošije zdravlje ili starosna diskriminacija mnogima gotovo onemogućavaju rad do kasnih 60-ih ili čak duže", kaže Beth Truesdael iz instituta W.E. Upjohn u Mičigenu.

U krajnoj liniji, lakše je promišljati o dužem radu ako ste za radnim stolom nego na gradilištu. I neprijatna je činjenica da etničke manjine i siromašniji više pate od zdravstvenih problema i umiru ranije od bogatijih sunarodnika.

Ipak, i kod boljestojećih se javlja osećaj da oni koji tek treba da se penzionišu zapravo su u gubitku.

Kretanje očekivane dužine životnog veka i doba penzionisanja

"Za osobu moje dobi penzija je kao jedna od onih škotskih planina. Kao optička iluzija - što joj se više približavaš, čini se da se put do nje stalno pomalo produžava", kaže 52-godišnja Natalie Elphicke, zastupnica u britanskom parlamentu.

Takva situacija promenu uslova za penzionisanje čini velikim političkim izazovom. Francuska se sada suočava sa štrajkovima zbog penzijske reforme. Vlasti u Irskoj i Kanadi su već odstupile od namere podizanja starosne granice za penziju. U Kini, gde se broj stanovnika prošle godine smanjio, ta reforma se stalno odlaže. U drugim zemljama se javljaju kampanje za smanjenje penzijskih zahteva za određene ranjivije grupe.

"Postoji granica do koje su ljudi spremni da prihvate promenu. Neke zemlje su tu granicu već dosegle", smatra Claire Matthews sa univerziteta Massey na Novom Zelandu.

Pitanje pravičnosti

Jedna od osoba koje se tome protive je Dennis, 65-godišnji australijski domorodac koji je hteo da se predstavi samo imenom. Radi kao vodič u Kraljevskom botaničkom vrtu u Melburnu, predstavljajući posetiocima biljke, ali i domorodačku kulturu i istoriju.

On je jedan od glavnih pokretača zakonskog procesa u pokušaju da se dob za penzionisanje domorodačke populacije snizi zbog upornog jaza u očekivanoj životnoj dobi, što vidi kao direktnu posledicu kolonizacije.

Dennis u Kraljevskom botaničkom vrtu u Melburnu

Tek 70 odsto domorodaca živi dovoljno dugo da bi dobilo penziju iz državnog sistema u poređenju s 86 odsto opšte populacije.

Domorodačko stanovništvo, koje je sada u dobi za penzionisanje, pripada naraštaju koji je radio za poslodavce koji su krali deo ili njihove cele plate, a deca su im bila prisilno oduzimana. Loše zdravlje i radni uslovi su se održali i samo polovina domorodačkog stanovništva starosti između 25 i 54 godine je zaposleno, pokazuju vladini podaci.

"Teško je i setiti se neke domorodačke osobe koju poznajem da se penzionisala u pristojno vreme", kaže Nerita Waight koja radi za savetodavno udruženje za podršku domorodačkom stanovništvu u zakonskim pitanjima u australijskoj državi Viktorija.

Dostizanje granice?

To je situacija za koju su mnoge razvijene privrede smatrale da je ostavljena u prošlosti.

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, uprkos upozorenjima ekonomista, političari u razvijenim zemljama smanjivali su dob za penzionisanje kako bi mladima stvorili priliku za zapošljavanje.

A onda su od kraja devedesetih, s rastućom svešću da natalitet na duži rok opada i da će biti sve manje radnika koji će moći da izdržavaju dugovečne penzionere, donosioci odluka promenili ploču.

Problem je što je to značilo da je promene nužno brzo sprovesti. U većini slučajeva to se nije dogodilo, a to vodi sve snažnijim upozorenjima stručnjaka da sistem nije održiv.

U Sjedinjenim Američkim Državama će, na primer, sistem 2034. raspolagati novcem za pokrivanje tek oko 80 odsto predviđenih penzijskih isplata ako u međuvremenu vlada nešto ne učini.

Čak i reforme koje mogu izgledati ograničene znaju proizvesti pobunu javnosti, kao što sada to vidimo u Francuskoj, gde predsednik Emmanuel Macron minimalnu dob za penzionisanje pokušava da podigne sa 62 na 64 godine.

Sindikati objašnjavaju da će promena pogoditi one siromašnije, koji su do 62. godine već dovoljno radili, dok oni koji se duže školuju ionako neće imati dovoljno godina rada do 64. godine života.

Najuznemireniji su oni koji se bave fizičkim poslovima.

Elodie Ferrier, koja sada ima 45 godina, protekle dve decenije radi kao prodavačica u butiku u Poatjeu. Podizanje velikih kutija znači da već sada ima problema s leđima i zamisao da radi duže ispunjava je jezom.

Elodie Ferrier

"Godinama već radim noseći kutije uz i niz stepenice ceo dan i za ljude u sličnoj situaciji dve godine više je grozno", kazala je.

Prema nedavnoj anketi, protiv reforme je 65 odsto Francuza.

Naknade za nezaposlene uglavnom su niže od javnih penzija, što razdoblje između prestanka rada i prava na penzionisanje čini teškim, posebno za ljude koji nemaju ušteđevinu. A mnoge kompanije još nisu zainteresovane da zapošljavaju starije radnike.

"Kako starosna granica za penzionisanje raste, povećava se i verovatnoća za rast siromaštva", kaže Laurence O'Brien s britanskog Instituta za fiskalne studije.

Sada se špekuliše da tamošnja vlada razmatra podizanje dobi za penzionisanje na 68 godina, a poznato je da je poslednje podizanje sa 65 na 66 godina podiglo stopu siromaštva među 65-godišnjacima, navodi institut.

Teški izbori

Stručnjaci i dalje upozoravaju da nije pametno dalje odlagati reforme.

"Vlade se moraju suočiti s problemom. Ako ćete morati da izdvajate sve više novca, taj novac mora odnekud da dođe, pa će porezi morati da rastu", kaže David Knox iz Melburna, autor godišnjeg svetskog penzijskog indeksa.

Druge opcije mogu biti smanjenje penzijskih isplata, preusmeravanje novca iz drugih područja ili dodatno zaduživanje.

Dizanje starosne granice za penzionisanje uz isključivanje određenih grupa takođe je opcija, ali pitanje je koliko bi to funkcionisalo.

Primer Meksika je ilustrativan. U 2019. godini predsednik je pokrenuo novi penzijski plan prema kom je minimalna dob za penzionisanje domorodačkog stanovništva postavljena na 65 godina u poređenju sa standardnih 68 godina. To je trajalo dve godine dok napori da se taj plan proširi doveli nisu do toga da je minimalna dob za penzionisanje smanjena za sve.

Tako je 11 miliona ljudi u zemlji došlo do regularne penzije ranije, a država ubrzano gomilala dug prema neodrživom nivou.

Povećava se broj starijih od 65 godina u odnosu na ljude aktivne dobi

Druge opcije

Neke zemlje, naročito u Evropi, isprobavaju fleksibilnija pravila za penzionisanje. U Norveškoj postoje pogodnosti za one koji odluče da rade duže, a Finska je očekivanu životnu dob povezala s budućim povećanjem dobi za penzionisanje.

Naravno, deo ljudi želi da radi duže, pogotovo kako se privrede sve više okreću uslužnom sektoru i povećavaju mogućnosti skraćenog radnog vremena.

"Prelaz s punog radnog vremena na penziju postaje složeniji i ljudi donose niz različitih pojedinačnih odluka", kaže Terry Rawnsley iz KPMG-a u Melburnu.

Ipak, mogućnost izbora na papiru ne daje svima stvarnu mogućnost izbora, pogotovo onima na slabije plaćenim poslovima.

Catherine Gaspari, 67-godišnjakinja s juga Francuske, radila je u kockarnici protekle 33 godine. Ona bi sada mogla da se penzioniše, ali prihod joj ne bi bio dovoljan za pokrivanje porodičnih računa zbog rasta troškova života. Stoga se Gaspari nerado priprema da radi do 71. godine jer svaka dodatna godina rada povećava joj penziju.

"Godinama radim noću, noseći i premeštajući aparate za kockanje, što šteti mojim leđima, nogama i rukama. Sve vreme sam okružena pušačima. Koliko još to može da traje?", pita se Gaspari.

 

- U pisanju teksta pomogli William Horobin, Maya Averbuch, Fran Wang, Suzanne Woolley, Yasufumi Saito i Adrian Leung.

Da kontaktirate sa autorkama ove priče:
Amy Bainbridge u Melburnu na abainbridge5@bloomberg.net
Ainsley Thomson u Velingtonu na athomson21@bloomberg.net
Alice Kantor u Londonu na akantor13@bloomberg.net

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar