U ovoj „Uveloj službenoj salati”: U godini predsedničkih izbora, teško je znati kako odvojiti lično od političkog.
Da li i kako da pričam o politici na poslu? Plašim se predsedničkih izbora ove godine, a meseci vođenja debata i svađe oko rata između Izraela i Hamasa me izluđuju.
- Linda, 52, Pitsburg
Da li pričate o politici na poslu? Ne, ne pričate. Imam problem da držim jezik za zubima i/ili svoje mišljenje za sebe, što bi moglo da bude dobro, barem u pogledu pisanja kolumne sa savetima. Međutim, kada su u pitanju radno okruženje i razgovori sa kolegama i zaposlenima vašeg ranga, savetovala bih vam da radite ono što i ja, i da više slušate nego bilo šta drugo.
Moja prijateljica Ami ima akronim koji je koristila kao svojevrsni vodič u poslednjih nekoliko meseci: SLDL. To je skraćenica za „Govori manje, radi manje“ (engl. Say Less, Do Less). Moram da priznam da mi se ideja o SLDL-u ne sviđa posebno. Kao prvo, mislim da mnogi od nas, uključujući i mene, mogu da zauzmu previše pasivan stav u životu uopšte, i da ne izražavamo svoje mišljenje redovno i sa strašću kao što bi trebalo.
Čak i ako tako postavimo stvari, osnovna ideja SLDL-a je korisna. Zapravo, da bismo mogli više da naučimo o drugima, sebi i svojim motivacijama samo ako bismo prestali da reagujemo na očekivanja društvenog sistema i društva koja mi ABC-jemo (engl. Always Be Communicating) (Uvek saopštavamo... i da, to sam izmislila).
Toliko vremena provodimo komunicirajući, posebno upotrebom digitalne tehnologije, da sebi ne ostavljamo vreme koje je potrebno za podrobnije razmatranje ili promišljanje o tome na koji način preuzimamo informacije i vraćamo nazad u svet. Deo onoga što mrzim kod društvenih mreža je, na primer, očekivanje da svako ima svoje mišljenje i da treba da podeli to mišljenje. Mislim da većina mišljenja nije vredna deljenja, a to važi i za upadljivo ispoljavanje svesti i pažnje prema političkim pitanjima.
Znam da mi je lako da kažem da jednostavno ne treba da pričate o politici, posebno tokom izborne godine kada se čini da su sami temelji američke demokratije na udaru. (Jeste li videli šta sam upravo uradila?) Osim toga, „samo reci ne“ deluje kao jeftin način da se izbegne odgovor na teško pitanje, jer je vaše pitanje mnogo komplikovanije nego da me pitate da jednostavno odgovorim sa „da“ ili „ne“, i zahteva razmišljanje.
Kao prvo, kažete mi da su vaša očekivanja za ono što 2024. godina može da donese obojena anksioznošću ili, kako vi to kažete, strahom. Poštujem to i mogu da se poistovetim sa tim osećanjem. Takođe, pretpostavljam da ne želite odgovor „da“ ili „ne“ na pitanje koje se tiče pričanja o politici na poslu toliko koliko želite odgovor na prvi deo vašeg pitanja: na koji način pričati o politici.
Nažalost, najbolje što mogu da uradim (osim toga da vam kažem da uopšte ne pričate o politici, što je verovatno najbezbednija opcija) jeste da vam postavim neka pitanja koja će usmeriti vaše razmišljanje. Šta se smatra pričom o politici na poslu? Komentarisanje najnovijih naslova? I čemu, prema vašem mišljenju, služi radno mesto? Da li je to mesto na kom treba da iskažete svoju autentičnost? Mesto na kom se obavlja posao? Malo od oboje? Može li nešto da se postigne raspravom o politici na poslu?
A da li koristite društvene mreže? Živimo u vremenu u kom granica između ličnog i profesionalnog nije oštra; ; objavljivanje sadržaja na ličnom Instagram nalogu koji je javan može dovesti do profesionalnih posledica ako se vaši nadređeni ili klijenti nađu uvređeni.
U ovom trenutku u 21. veku, ono što kažete govori o tome ko ste. (U nekim slučajevima, i ono što čitate govori o tome ko ste. Pre nekoliko godina neko me je izgrdio na Twitteru jer sam zapratila nalog druge osobe za koju je „neko“ smatrao da je transfobična. Morala sam da objasnim tom nekom da praćenje nekoga ne mora da znači da podržavam sve stavove te osobe.)
Naravno, da li možete ili da li treba da razgovarate o politici na poslu zavisi od vašeg radnog mesta. Negde zaposlenima daju uputstva o prikladnoj i neprikladnoj vrsti komunikacije. Zavisi i od toga da li je razgovor o politici deo vašeg posla. Razgovarala sam sa svojom prijateljicom Rebeccaom Traister, spisateljicom koja se bavi političkim pitanjima i komentatorkom u časopisu New York, o tome kako bi ona pristupila vašem pitanju. Na kraju krajeva, njen posao je da priča o politici! Kao i uvek, imala je mnogo toga pametnog da kaže.
Bloomberg
Kao prvo, rekla je da joj nije prvi put da se susreće sa tim pitanjem. Mnoštvo ljudi, kaže ona, postavlja neku verziju ovog pitanja, iako je obično reč o zabrinutosti u vezi sa usmeravanjem razgovora tokom večere za Dan zahvalnosti.
Postoji gomila pitanja i problema koje morate da razmotrite, rekla je. „Kontekstualno, o kom političkom problemu govorite?“, pita. „Ono što se smatra pričom o politici može da se ispolji na mnogo različitih načina. Takođe, kolika je vaša tolerancija na sukob? Kolika je tolerancija druge osobe na sukob? Da li ćete biti uznemireni ako se neko ne saglasi sa vama? Hoćete li postati razdraženi? Da li uživate u svađama? Da li ili mrzite svađe?"
Rekla sam Traister da, s obzirom na način na koji ste formulisali pitanje, verovatno spadate u tabor „mrzim da se svađam“. Ona se saglasila: „Ako postavljate ovo pitanje, to sugeriše da osećate kao da bi mogao da izbije sukob“, ali ona dodaje da čak i različita politička gledišta mogu da zakomplikuju poslovni odnos na produktivan način.
„Mi zamišljamo da bi ishod mogao da bude samo loš, ali možda postoji prilika za smisleni dijalog“, kaže ona. Tu je i pitanje razlika u moći: razgovor o politici sa kolegom „nižeg ranga“ verovatno će izgledati mnogo drugačije od razgovora sa, recimo, nadređenim. A onda je tu i vaš cilj. Da li se nadate da ćete nekoga ubediti? Da li ste u stanju da budete otvoreni u vezi sa određenim problemom?
Nemojte me pogrešno shvatiti: razgovor je važan. Kao što mi je Traister- rekla, to je ono što gradi koalicije, podstiče pokrete, izdvaja pitanja koja imaju moralnu težinu. „Postoje pitanja koja se tiču budućnosti planete, budućnosti demokratije, naših institucija, naših prava, naših sloboda, i ne vidim kako sve to može da se stavi po strani ili u kategoriju stvari o kojima ne razgovaramo na poslu“, kaže ona. „Naši životi su isprepleteni ovim pitanjima. To nije ohrabrenje za vas da se svađate sa kolegom oko Izraela i Hamasa. Ali mislim da to ne možemo tek tako ignorisati."
Ne, ne možemo. Ako uzmemo kao primer sukob na Bliskom istoku, mnogi su se osetili prinuđeni da javno govore o svom stavu. I volela bih da sam videla više osoba koje izražavaju osećanja nego osoba koje se upuštaju u rat rečima ili ispituju jedne druge o potvrdama činjenica i mišljenja. Da ne zvučim previše „hipijevski“, ali osećanja su mesto na kom čak i osobe sa najčvršćim stavovima mogu da se okupe. Osim toga, na nekim radnim mestima mogu da se snose stvarne posledice u slučaju izražavanja kontroverznih mišljenja.
To me dovodi do sledećeg: ako se osećate apsolutno prinuđeni da pričate o politici na radnom mestu (a da, za razliku od Traister, to ne morate da radite kao deo vašeg posla), razmislite o usvajanju stava MFLF ili “više osećanja, manje svađe” (engl. More Feeling, Less Fighting).
Ljudi mogu da se ne saglase sa vašim tumačenjem činjenica ili čak, kao što je predsednička administracija Donalda Trumpa jednom pokazala, idejom/definicijom same činjenice, ali ne mogu da se ne slože sa vašim osećanjima. (Volela bih da ih vidim kad to pokušaju.) Rečenica poput: „Osećam se skrhano zbog sukoba na Bliskom istoku“ iskren je i ozbiljan izraz emocija koji pokazuje ljudsku povezanost sa situacijom i ljudima koji su direktno uključeni u nju, i ne implicira da postoji pozitivac ili negativac, čak i ako, u stvari, naginjete jednoj ili drugoj strani.
Uklanja postavljanje “ovog protiv –onog" iz jednačine i nudi suprotstavljenoj strani nešto što je stvarno i istinito: vas same. A možda, samo možda, pruža nešto i vama, a to je podsetnik da, čak i u najgorim okolnostima, sa onima koji izgledaju kao najgori među ljudima, svi imamo emocije i osećanja koja su vredna priznanja.
Mislim da s tim nema rasprave.
.webp){kind=icon}
