Srbin, Bošnjak i Hrvat - kad prijateljstvo pobedi sve, čak i rat

Možemo da živimo bolje, čak i u zonama sukoba, ali samo ako to odlučimo. Predstavljamo primer suživota različitih etničkih grupa u selu Baljvine u Bosni i Hercegovini, čak i tokom rata. 

"Dost" je reč koja potiče iz turskog jezika i označava prijatelja, ali ne bilo kakvog. Kako bismo ovo bolje razumeli, predstavićemo to kroz priču o dva "dosta" - Srbinu i Bošnjaku koji su živeli u istom selu, odrastali zajedno u slozi, uvek pomagali jedan drugom i rado svraćali kod svog "dosta" na kafu i dobar razgovor. Njihovo međusobno poverenje i uvažavanje se gradilo godinama, a do vrhunca je došlo u periodu rata u Bosni i Hercegovini, koji je, nažalost, srušio mnogo odnosa i odneo živote. Danas, dvojica komšija i dalje žive u istom selu, i dalje se poštuju i žive u slozi, i ne samo da su i dalje jedan drugome "dost" već su tradiciju preneli na mlađe generacije svojih porodica.

"Eh, kad bi zaista tako bilo", pomislićete... Ali ovo nije izmišljena priča. Upoznajte Baljvine, selo koje je tokom rata u Bosni i Hercegovini ostalo netaknuto, dok su se u obližnjim mestima Srbi, Bošnjaci i Hrvati sukobljavali. Ovo selo je primer zajedničkog preživljavanja i međusobne podrške između komšija bez obzira na etničko poreklo i religiju. Ljudi u ovom selu se okupljaju na zajedničkoj molitvi, koja je posvećena želji za boljim životom. 

Rok Zupančič

 

Baljvine je jedno od mesta koja su rat i sa njim povezani politički zapleti bar naizgled zaobišli. Ovaj fenomen se proučava na Fakultetu društvenih nauka Univerziteta u Ljubljani, i time žele pokazati da je sukob između pripadnika različitih etničkih grupa uvek stvar izbora, a ne unapred zapisan. Tokom projekta "Anksiozni mir", već nekoliko puta su posetili Baljvine i još par mesta na prostorima bivše jugoslovenske države, a tamo su čuli priče slične gorenapisanoj. U okviru projekta nastao je i istraživački rad u kome razotkrivaju tzv. anksioznosti prisutne u postkonfliktnim društvima.

Etnička distanca i razdeljena društva 

Svako od nas ima drugačije mišljenje o osobi koja nam je slična po jeziku, kulturi i/ili veri, a postojanje razlika po ovim i drugim karakteristikama na to mišljenje i te kako može uticati. Zato je važno razumeti pojam etničke distance ili razdaljine, koja svedoči o prvenstveno negativnom uticaju (navedenih, ali i drugih) razlika na mišljenja o ljudima iz iste zajednice. Iako etnička distanca postoji u svim društvima i sama po sebi nije uslovljena bilo kakvim sukobom, ona je vidno prisutnija u društvima koja su prošla kroz (oružani) sukob ili konflikt, odnosno tzv. postkonfliktnim društvima. Etnička distanca zajedno sa konfliktom kroz koji je određeno društvo prošlo predstavlja okvir za nastanak i održavanje anksioznosti u postkonfliktnim zajednicama. 

Kakve to veze ima sa anksioznošću? 

Kao što smanjivanje etničke distance može biti korak ka uspostavljanju boljih odnosa u okviru društva i zajedničke budućnosti, velika etnička distanca može otežati proces pomirenja i reintegracije ljudi, odnosno različitih etničkih grupa posle konflikta, pošto dovodi do osećaja nepoverenja, neprijateljstva i razdvajanja. Ovim osećanjima treba dodati i opšti osećaj nelagodnosti koji prati kolaps političkog sistema države pred konfliktom ili tokom njega. U nedostatku sistema u koji se ljudi mogu uzdati, odnosi između različitih etničkih grupa prelaze u prvi plan, etnička distanca se povećava, a sve se neretko završi nasiljem, kao u slučaju raspada Jugoslavije. Ratno stanje i oružani sukobi dovode do traume, straha i anksioznosti među ljudima u društvu, koja ih prate dugo nakon završetka samog konflikta. Ova osećanja možemo upakovati u pojam postkonfliktna anksioznost, koja se javlja u zajednicama koje su u prošlosti iskusile neku vrstu sukoba, a posebno je prisutna u zajednicama koje se i dalje suočavaju sa tenzijama i netrpeljivošću između različitih etničkih i drugih grupa.

Postkonfliktnu anksioznost mogu prouzrokovati strah od izbijanja novog sukoba, strah od gubitka voljenih osoba, ekonomska nestabilnost i nesigurna budućnost praćena manjkom kontrole nad istom. Ukratko, postkonfliktnu anksioznost čini mozaik prepletenih faktora, među kojima je i godinama istraživanja nemoguće odrediti koji je glavni uzrok anksioznosti, niti koji faktor na nju više utiče. Ipak, ovu mrežu faktora možemo podeliti na iskustvene i strukturne. Ako posmatramo pojedince u okviru jednog društva i proučavamo kako njihova iskustva ili doživljaji (pre, tokom i nakon konflikta) utiču na odnose koje imaju sa drugima, govorimo o iskustvenom okviru. S druge strane, ne smemo zanemariti činjenicu da su isti ti doživljaji uslovljeni datim okolnostima, odnosno društvenim i materijalnim prostorom u kojem se odvijaju – tada govorimo o strukturnom okviru. Dok su dosadašnja istraživanja postkonfliktnu anksioznost sagledavala kroz jedan ili drugi, naš tim predlaže istovremeno proučavanje oba okvira.

Ilustracija: FARIS KOČAN I ROK ZUPANČIČ

 

Razumevanjem veze između iskustvenog i strukturnog okvira koji nakon konflikta prouzrokuju anksioznost, posredno dolazimo i do veze između same anksioznosti i etničke distance u jednom društvu. Pošto sukob naglašava i produbljava razlike između etničkih grupa unutar društva, etnička distanca između njih se povećava. Anksioznost koja nastane sudaranjem iskustvenih i strukturnih faktora ovu etničku distancu obično održava, a u određenim situacijama je može i dodatno povećati. Ovo je izazov sa kojim se suočavaju postkonfliktna društva i čije prevazilaženje zahteva dugotrajne i sistemske napore.

Solidarnost

Kada se govori o ekonomskom aspektu u selu, treba istaći reciprocitet i solidarnost među stanovnicima. Oni, naime, uvek kada se govori o ova dva aspekta, ističu pristup do pitke vode u selu. Budući da to nisu imali (i još nemaju), uvek su se morali oslanjati jedni na druge. Najstariji stanovnik sela naglasio je da su jedni drugima pomagali i tako što su mlađi redovno donosili vodu starijima, bez obzira na to je li reč o Bošnjaku ili Srbinu. Čak i danas - uprkos tome što ih veći deo već radi u susednom gradu - ostaju skromni i održavaju aspekte reciprociteta i solidarnosti. To potvrđuju i rezultati ankete koju su sproveli na uzorku od 47 osoba, budući da stanovnici veruju da su materijalno više ili manje jednaki i da niko nije imao ili još nema bolje ili gore ekonomske prilike.

Rok Zupančič

 

Moglo bi se reći da je nedostatak materijalnih resursa ono što je "prisililo" stanovnike sela da razviju sistem međusobne pomoći koji je opstao do danas.

Uloga diskursa i primer(i) iz prakse 

Diskurs može održavati etničku distancu kroz različito predstavljanje konfliktnih tema i situacija u medijima i politici. Ovo podstiče ljude da govore o tome ko je kriv za izbijanje sukoba, za ekonomsku situaciju u društvu, ko ima više ili manje mogućnosti za normalan život i rad, a kao odgovor na ova pitanja uglavnom se nametnu pripadnici drugih etničkih grupa. Logično, međusobno upiranje prstom samo povećava etničku distancu između ljudi u društvu, a samim tim i napetost, odnosno netrpeljivost između grupa. Nasuprot tome, ukoliko se promeni način na koji ljudi razgovaraju o konfliktu koji su proživeli, diskurs može i smanjiti etničku distancu. Kao što utiče na etničku distancu, diskurs utiče i na samu anksioznost, a kada se radi o postkonfliktnim društvima, nju možemo razumeti kao deo prirodnog stanja. Ovo stanje je važno prepoznati kako bi se ljudima pomoglo da se suoče sa svojom anksioznošću, što će i smanjiti etničku distancu i pomoći prevazilaženje podela unutar društva. Neki od načina za postizanje toga su psihološka podrška, društveno-ekonomska stabilizacija i razvoj politika koje promovišu pomirenje i razumevanje među različitim etničkim i verskim grupama.

Ilustracija: FARIS KOČAN I ROK ZUPANČIČ

 

Ovim se otvara put za dalje istraživanje razdeljenih društava, bilo u Bosni i Hercegovini, na Kosovu i Metohiji, Severnoj Makedoniji ili bilo kom postkonfliktnom društvu, a pitanje koje se svuda postavlja je – zašto je tako izazovno smanjiti etničku distancu i poboljšati odnose u postkonfliktnim društvima.

Na Fakultetu društvenih nauka Univerziteta u Ljubljani nastoje da se približe odgovoru na ovo pitanje proučavajući međuljudske odnose u mestima kao što su Baljvine i Kosovska Kamenica. Kosovska Kamenica je takođe izabrana kao neobičan primer grada koji je konflikt preskočio, što je u suprotnosti sa većim brojem gradova u kojima etnička distanca ostaje velika uprkos naporima za njeno smanjivanje.

Rok Zupančič

 

Umesto oživljavanja starih nesuglasica, naglašavanja razlika i promovisanja mržnje, moramo se podsetiti činjenice da svi pojedinci imaju donekle slične želje i ciljeve za mirnim životom i blagostanjem. Zato se moraju fokusirati na zajedničke interese, opraštati i zajedno učiti.

Iako je anksioznost samu po sebi teško savladati, važno je znati da ona postoji i uprkos njoj se zalagati za dugotrajni mir – odnosno uz adekvatno ublažavanje njenih posledica i zatvaranja začaranog kruga kojima se ta anksioznost dalje širi. Ideja "isprepletane mreže" faktora mogla bi oblikovati buduće programe i projekte, sa ciljem da se tzv. postkonfliktna stvarnost pravilno naslovi.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar