Grad mostova, nostalgije i plavog neba

"Čudna jada od Mostara grada" naslov je najpopularnije pesme o najvećem hercegovačkom gradu poslednjih decenija koji izdvojen iz konteksta savršeno plastično opisuje sve odlike života na obalama Neretve, tamo podno Veleži, između balkanskih scila i haribdi.    

Od svih bosanskohercegovačkih stereotipa nekako najpovršniji je onaj o životu na razmeđi Istoka i Zapada, ali ako i za jednu sredinu to važi, onda je to Mostar. Mostar nije grad na granici već na spojnici, na sastavu, mostu između dve obale koje zbog njega čine jednu celinu.  

Privatna arhiva/Rijad Durkić

 

To je grad koji je svoju duhovnu i kulturnu širinu gradio na stihovima Alekse Šantića, gde je Dušan Bajević najpopularniji građanin. Mostar je zbir ljubavi svih Mostaraca, rado je citirana subjektivna definicija grada izašla iz pera Miše Marića ili Pere Zupca, nekog od poeta koji su opevavali Mostar u njegovo zlatno doba, a to je po definiciji Mostaraca petnaest ili dvadeset poslednjih godina bivše države. 

Mostar je opterećen postratnim tegobama duhovno uhvaćen u mreži melanholije i sećanja, poredeći sve sa svojim vrhuncem. Grad je tad imao razvijenu ekonomiju, bio poznat i priznat po svojoj kulturnoj sceni, sa fudbalskim klubom koji je bio evropski relevantan i omiljen širom bivše države. Prošlost na takav način retko je inspirativna i motivišuća jer ako stvarnost ne izgleda približno tako, taj sudar izaziva drugačije emocije.   

Odnos Mostara prema tom dobu često i nije racionalan. Mostarci su posle poslednjeg rata objekte koji nemaju istorijsku vrednost obnavljali da izgledaju kao što su izgledali osamdesetih godina, iako su te vizure u nekim nultim ili deceniju kasnije bile i više nego demode.  

Ali Mostar je sredina najviše udaljena od bilo kakve racionalnosti. Inače to ne bi bio grad poezije i lepote, vrednosti koje najčešće nisu sinhronizovane sa raciom. One i danas čine duhovnu potku ove po mnogo čemu drugačije sredine.  

Šantićev park na Luci i danas je mesto gde pesnici traže inspiraciju ili bar neku svoju Eminu, koja je, kao u legendarnoj pesmi, takva da je stid ne bi bilo da je kod sultana. Nekad pomislim da veliki pesnik zapravo nije pevao o devojci, iako se zna i konkretna osoba, već zapravo o rodnom gradu, koji je takav, bar u očima pesnika ili nekog "fetivog" Mostarca, kao da je onaj sultanski na Bosforu.  

Privatna arhiva/Rijad Durkić

 

Ivo Andrić je jednom napisao kako iz iskustva zna da kad čovek prenoći u Mostaru, nije zvuk ono što ga probudi ujutro, nego svetlost. Ta svetlost čuda čini s bojom reke, s kamenitim brdima kojima je grad okružen, s nebom. Nigde nebo nije tako plavo kao u Mostaru, rečenica je koju su mnogi napisali, mnogi probali uhvatiti fotografijom ili slikom. 

Jergović je Mostar opisivao kao grad s ničim opravdanim kompleksom više vrednosti. Takav utisak ćete i danas imati ako se malo duže zadržite u Mostaru i čujete kako se gleda na druge sredine. U Mostaru će vam teško oprostiti selidbu negde drugde, a kamoli mišljenje da je bilo gde lepše i bolje. Jedan od najlegendarnijih Mostaraca, slavan u famozno zlatno doba, u svoje vreme jedan od najboljih svetskih fudbalskih golmana Enver Marić, na pitanje zašto leta ne provodi na moru, odgovarao je: "Da more valja, bilo bi u Mostaru".  

Privatna arhiva/Rijad Durkić

 

Stari most je posebna priča, ne samo da je simbol grada, da je Mostar nastao oko i zbog mosta, nego je on simbol cele Bosne i Hercegovine. Ako na Googleu ukucate termin "Bosnia and Herzegovina" i gledate ponuđene fotografije, uverljivo dominiraju slike Starog mosta. I to nije nešto što smo mi uspeli da brendiramo, tako nas svet vidi, a najbolje od svega - to je tako logično i efektno.  

"Stari most najveća je priča ove zemlje. Povezuje ljude, obale, narode, omogućava kretanje, sve što tražiš u životu je most. Stari most još na sve to ima posebnu priču, svetsku...", kazao mi je jednom Amir Pašić, svetski relevantni arhitekta i vođa obnove mosta.  

Mostar bi zbog mosta, ali i obilja drugih faktora lako mogao biti epicentar turizma. Uz mediteransku klimu, mnoštvo sunčanih dana i lepog vremena u toku cele godine te pregršt zanimljivih atrakcija u krugu od tridesetak kilometara. Uz sav fenomen Međugorja koji se nalazi u susednoj opštini... Ali opet nije baš sve tako. Aerodrom je deceniju i po jedan od najlošijih u regionu, nekad i s karikaturalno malim brojem putnika. Ipak, kao da se neke stvari menjaju, uvode se nove linije. Još sam treba da ispričaju prave priče i ljudi bi morali doći.  

Bez obzira na sezonu i godišnje doba, Mostar je vikendom obično pun sveta. Turista bude više, dođu i domaći gosti iz Sarajeva i sa drugih regionalnih adresa željni vedrog neba i viših temperatura. Problem su radni dani i aktivnosti koje bi privlačile ljude na dolazak osim turizma, a samim tim i sprečile odlazak.  

Privatna arhiva/Rijad Durkić

 

Ekonomski je Mostar poslednjih godina pomalo postao skoro isključivo "zimmer frei" destinacija, po uzoru na Dalmaciju. Samo što Dalmacija ima more pa gosti dolaze na sedam i više dana, a Mostar "samo" most. Očito tu nedostaje još nešto osim scenografije, aktivnost koja bi ljude na hercegovačkom suncu ljude vezivala više od dan ili dva, koliko je sad prosek ostanka.  

Konferencijski turizam se ne može razvijati bez mnogo velikih i luksuznih hotela, golfa nema bez terena i još ga niko nije počeo igrati isključivo u kršu. Malo je reći da nedostaje adekvatne infrastrukture za dalji turistički iskorak.  

Ako nešto nedostaje, to sigurno nije ono što su darovale ranije generacije ili priroda. Mostar je kontinentalni grad, ali temperatura i klima su kao na moru. U Mostaru se nekad gledala vremenska prognoza za Split i planovi se ravnali po tome. Mostar danas živi kao grad na moru bez mora. Ipak, ako zafali mora, ono se nalazi na sat vožnje.  

Pandemija je učinila popularnim iznajmljivanje vila s bazenima širom sveta, ali je to u rustikalnoj Hercegovini, na prostorima oko Mostara, s obiljem vode, mediteranske vegetacije i krša, postalo najunosniji posao. U dolinama reka, na kraškim brdima, među mediteranskom vegetacijom kao pečurke posle kiše niču objekti za iznajmljivanje s obaveznim visokim okolnim zidom i privatnošću koja se najviše plaća. 

Na kraju ostaje utisak grada i regiona koji je teško dočarati rečima i slikom jer tako se ne može doneti taj spoj svetla, vrućine i humora, drugačijeg pogleda na život i uživanje, ambiciju i samodestrukciju, sebe i druge. Ostaje zadatak doći i videti. Mostar je blizu, jako blizu.