Ogromna biblioteka svitaka iz Herkulanuma ostala je sačuvana zahvaljujući erupciji vulkana pre skoro 2.000 godina, zbog čega su ostali nepročitani do danas. Grupa dobrovoljaca zanesenjaka sada se takmiči da ih dešifruje.
Pre nekoliko godina porodična kuća Nata Friedmana u Kaliforniji izgorela je tokom sezone šumskih požara, koji u toj državi postaju sve opasniji. Nekoliko meseci nakon toga, Friedman je zaglavio u karantinu zbog virusa kovid 19 u Zalivskoj oblasti, bio je uplašen i bilo mu je dosadno.
Poput mnogih sredovečnih očeva, potražio je isceljenje i vođstvo u starom Rimu. Dok su neki od nas gledali seriju “Kralj tigrova” i igrali se lego kockama svoje dece, on je čitao knjige o carstvu i pomagao ćerki da napravi papirne modele rimskih vila. Umesto hleba od kiselog testa, naučio je da peče Panis Quadratus, rimski hleb prikazan na nekim freskama koje su pronađene u Pompeji. Tokom besanih noći pandemije, satima je tražio na internetu više informacija o Rimu. Tako je došao do Herkulanumskih papirusa, prekretnice koja ga je odvela do sledeće opsesije. Priseća se da je uzviknuo: „Kako mi niko nije rekao za ovo!”
Papirusi iz Herkulanuma su zbirka svitaka koje klasici smatraju takoreći mitskim. Svici su bili zakopani u italijanskoj seoskoj vili kada ih je 79. godine nove ere zarobila ista vulkanska erupcija koja je Pompeju zamrzla u vremenu. Do danas je pronađeno samo oko 800 svitaka u malom delu vile koji je istražen.
Međutim, smatra se da je vila, za koju istoričari veruju da je pripadala uspešnom tastu Julija Cezara, imala ogromnu biblioteku koja bi mogla da sadrži još hiljade ili čak desetine hiljada svitaka. Takvo otkriće bi predstavljalo najveću zbirku drevnih tekstova ikad otkrivenu, a naučnici smatraju da bi to umnogome uvećalo istorijske izvore starogrčke i rimske poezije, drame i filozofije. Na vrhu njihovih lista želja su dela poput Eshila, Sapfe i Sofokla, ali neki kažu da je lako zamisliti nova otkrića o najranijim godinama hrišćanstva.
„Neki od ovih tekstova bi mogli potpuno da izmene istoriju ključnih perioda antičkog sveta”, kaže Robert Fowler, klasičar i predsednik humanitarne organizacije Herculaneum Society, koja pokušava da podigne svest o svicima i lokalitetu. „Ovo je društvo iz kog je potekao moderni zapadni svet.”
Friedman (desno) i Brent Seales, koji već 20 godina rade na dešifrovanju svitaka. Fotograf: Helynn Ospina za Bloomberg Businessweek
Razlog zbog kog ne znamo šta se tačno nalazi u herkulanumskim papirusima je, kao što znate, vulkan. Svici su sačuvani zbog ogromne količine veoma vrućeg blata i ruševina koje su ih okruživale, ali ih je Vezuv ugljenisao do neprepoznatljivosti. Oni koji su iskopani izgledaju poput ostataka trupaca u ugašenoj logorskoj vatri. Ljudi stotinama godina pokušavaju da ih odmotaju - ponekad pažljivo, ponekad ne. A svici su krti. Čak i najpedantniji pokušaji odmotavanja su se završavali loše, jer su se pretvarali u pepeo.
Poslednjih godina se ulažu napori da se naprave 3D snimci visoke rezolucije unutrašnjih stranica svitaka, sa idejom da se virtuelno odmotaju. Međutim, takav postupak je često više mučenje nego otkrivanje. Naučnici su uspeli da vide samo deliće unutrašnjosti svitaka i naznake mastila na papirusu. Neki stručnjaci su se zakleli da su mogli videti slova na snimcima, ali konsenzus nije postignut, a skeniranje cele keš memorije je logistički teško i preskupo za sve osim za pokrovitelje sa najdubljim džepom. Bilo šta u vezi sa redosledom reči ili pasusa moglo je samo da se nagađa.
Međutim, Friedman nije bio običan tata koji voli Rim. Bio je glavni izvršni direktor kompanije GitHub, ogromne platforme za razvoj softvera koju je kompanija Microsoft kupila 2018. godine. U okviru GitHuba, Friedman je razvio jednog od prvih pomoćnika za kodiranje koji pokreće veštačka inteligencija i iz prve ruke je video sve veću moć veštačke inteligencije. Imao je predosećaj da bi algoritmi veštačke inteligencije mogli da pronađu uzorke u slikama svitaka koji su promakli ljudima.
Nakon što je neko vreme proučavao problem i pokušao da dobije potvrdu od zajednice klasičara, Friedman, koji je napustio GitHub da bi postao investitor fokusiran na veštačku inteligenciju, odlučio je da pokrene takmičenje. Prošle godine je pokrenuo Vezuvski izazov (engl. Vesuvius Challenge), ponudivši milion dolara (932.000 evra), kao nagradu onima koji razviju softver veštačke inteligencije koji omogućava čitanje četiri pasusa iz jednog svitka. „Možda je bilo očiglednih stvari koje niko nije pokušao”, priseća se razmišljanja. „Moj život je uvek iznova potvrđivao ovu ideju.”
Kako su prolazili meseci, postalo je jasno da je Friedmanov predosećaj bio dobar. Takmičari iz celog sveta, mnogi od njih dvadesetogodišnjaci sa iskustvom u informatici, razvili su nove tehnike 3D snimanja i izravnavanja svitaka u čitljivije listove. Neki su izgleda pronašli slova, a zatim i reči. Razmenjivali su poruke o svom radu i napretku na kanalu za ćaskanje Discord, dok su stariji klasičari nalaze povremeno gledali sa nadom i strahopoštovanjem, a ponekad su i zamerali istoričarima amaterima.
Friedman i njegov akademski partner Brent Seales, profesor informatike i stručnjak za svitke, u februaru su otkrili da je grupa takmičara dostavila transkripcije više od četiri pasusa iz jednog svitka. Iako je rano izvlačiti opsežne zaključke iz ovog delića posla, Friedman kaže da je uveren da će iste tehnike omogućiti otkrivanje mnogo većeg sadržaja svitaka. „Moj cilj je”, kaže on, „da ih sve otkrijem.”
Umetnički prikaz vile u kojoj su pronađeni svici. Izvor: Rocío Espín
Pre erupcije vulkana Vezuv, grad Herkulanum je ležao na obodu Napuljskog zaliva i bio je mesto za odmor koje su bogati Rimljani koristili za opuštanje i razmišljanje. Za razliku od Pompeje, koja je direktno pogođena izlivom lave iz Vezuva, Herkulanum je postepeno zatrpavan talasima pepela, vulkanskog kamenja i gasova.
Iako je proces bio sve samo ne bezazlen, većina stanovnika je imala vremena da pobegne, a veliki deo grada je ostao netaknut ispod stvrdnutih stena magme. Poljoprivrednici su prvi put ponovo otkrili grad u 18. veku, kada su neki kopači bunara pronašli mermerne statue u zemlji. Jedan od njih je 1750. godine udario o mermerni pod vile za koju se smatrali da pripada Cezarovom tastu, senatoru Luciju Kalpurniju Pizon Cezoninu, koji je modernim istoričarima poznat kao Pizon.
Prvi istraživači iskopali su tunele do vile kako bi je mapirali, uglavnom su tražili očiglednije dragocene artefakte, poput statua, slika i prepoznatljivih kućnih predmeta. Na početku su ljudi gazili svitke razbacane po šarenim podnim mozaicima, misleći da su tek trupci i bacali ih u vatru. Neko je ipak primetio da se ovi trupci često nalaze u nečemu što je ličilo na biblioteke i shvatio da je reč o spaljenom papirusu. Međutim, svako ko je pokušao da ih otvori , otkrio bi da mu se raspada u rukama.
Svici su doživeli strašnu sudbinu u narednim decenijama. Naučni pokušaji razdvajanja stranica sastojali su se u izlivanju žive (nemojte to da radite) i ispuštanju kombinacije gasova preko njih (ni ovo nemojte da radite). Neki od svitaka su presečeni napola, izdubljeni i generalno zloupotrebljeni na načine koji još uvek izazivaju suze kod istoričara. Osoba koja se u tom periodu najviše približila tehnici odmotavanja bio je sveštenik Antonio Piaggio.
Krajem 1700-ih godina napravio je drveni stalak koji je vukao svilene niti pričvršćene za ivice svitaka i koji je mogao da se podesi jednostavnim mehanizmom kako bi se dokument odmotavao veoma nežno, brzinom od jednog inča (2,54 centimetra) dnevno. Neverovatno, to je nekako funkcionisalo; ova naprava je otvorila neke svitke, iako se dešavalo da ih ošteti ili pokida na delove. Tokom kasnijih vekova, timovi koje su organizovale druge evropske sile, uključujući i jedan koji je okupio Napoleon, tu i tamo su sastavljali otrgnute delove uglavnom nečitljivog teksta.
Vila je danas većim delom zatrpana i nedostupna čak i stručnjacima. Većina onog što je tamo pronađeno i dokazano čitljivo pripisano je Filodemu, epikurejskom filozofu i pesniku, zbog čega se istoričari nadaju da postoji mnogo veća glavna biblioteka zatrpana na nekom drugom mestu ove lokacije. Razmišljanje ide do toga da bi bogat, obrazovan čovek poput Pizona imao klasike tog vremena zajedno sa modernijim delima iz istorije, prava i filozofije.
„Verujem da tamo postoji mnogo veća biblioteka”, kaže Richard Janko, profesor klasičnih studija sa Univerziteta u Mičigenu, koji je satima mukotrpno ručno sastavljao fragmente svitaka, poput slagalice. „Ne vidim razlog zašto još uvek ne bi bila tamo i sačuvana na isti način.” Čak je i običan građanin iz tog vremena mogao da ima zbirke od nekoliko desetina hiljada svitaka, kaže Janko.
Poznato je da se Pizon često dopisivao sa rimskim državnikom Ciceronom, a apostol Pavle je prolazio kroz region nekoliko decenija pre erupcije Vezuva. Negde bi mogli da postoje spisi o njegovoj poseti, sa komentarima o Isusu i hrišćanstvu. „Danas imamo oko 800 svitaka iz vile”, kaže Janko. „Moglo bi ih biti još na hiljade ili desetine hiljada.”
U savremeno doba, vodeći pionir po pitanju svitaka je Brent Seales, profesor informatike na Univerzitetu u Kentakiju. Poslednjih 20 godina je za analizu nečitljivih starih tekstova koristio naprednu tehnologiju medicinskog snimanja dizajniranu za CT snimanje i ultrazvuk . Veći deo tog vremena njegova glavna potraga je bila Herkulanumski papirus. „Morao sam”, kaže, „niko drugi nije radio na tome i niko nije mislio da je to uopšte moguće.”
Napredak je bio spor. Seales je napravio softver koji bi teoretski mogao da skenira zamotani svitak i virtuelno ga odmota, ali nije bio spreman da rukuje pravim Herkulanumskim svitkom kada je trebalo da ga testira 2009. godine. „Softver nije mogao da podnese taj nivo složenosti”, kaže on. „Slojevi unutar svitka nisu bili ujednačeni. Svi su bili zamršeni i isprepleteni, a moj softver nije mogao da ih pouzdano prati.”
Do 2016. godine su on i njegovi studenti uspeli da pročitaju Ein Gedi svitak, ugljenisani drevni hebrejski tekst, tako što su svoj specijalizovani softver programirali da otkriva promene u gustini između spaljenog rukopisa i spaljenog mastila na njemu. Softver je omogućio da slova svetle na tamnijoj pozadini. Sealesov tim je polagao veliku nadu u primenu ove tehnike na Herkulanumskim papirusima, međutim, oni su bili ispisani drugim mastilom na bazi ugljenika koju njihova oprema za snimanje nije mogla da osvetli na isti način.
Tokom nekoliko proteklih godina Seales je počeo da eksperimentiše sa veštačkom inteligencijom. On i njegov tim su skenirali svitke snažnijim mašinama za obradu slika, pregledali delove papirusa na kojima je mastilo bilo vidljivo i obučili algoritme o tome kako ti uzorci izgledaju. Nadali su se da će veštačka inteligencija početi da prikuplja detalje koji su promakli ljudskom oku i da će moći da primeni ono što je naučila na nejasnijim delovima svitka. Ovaj pristup se pokazao plodnim, iako je to i dalje bitka za centimetre. Sealesova tehnologija je otkrila komadiće svitaka, ali su oni uglavnom bili nečitljivi. Bilo mu je potrebno još jedno otkriće.
Sprovođenje sitnih fragmenata svitka kroz akcelerator čestica dalo je takmičarima dragocene podatke za obuku modela veštačke inteligencije. Uz dozvolu: Vezuvski izazov
Friedman se 2020. godine pretplatio na Google obaveštenja o Sealesu i papirusima, dok je još bio na početku svoje opsesije Rimom. Nakon što je prošla godina bez ikakvih vesti, počeo je da gleda YouTube snimke Sealesa koji diskutuje o osnovnim izazovima. Između ostalog, bio mu je potreban novac.
Do 2022. godine Friedman je bio uveren da može pomoći. Pozvao je Sealesa u Kaliforniju na događaj na kom se ljudi iz Silicijumske doline okupljaju i razmenjuju velike ideje. Seales je grupi održao kratku prezentaciju o svicima, ali niko nije zagrizao. „Osećao sam veliku krivicu zbog toga i bilo mi je neprijatno jer je došao u Kaliforniju, a Kalifornija ga je izneverila”, kaže Friedman.
Instinktivno, Friedman je predložio Sealesu ideju o takmičenju. Rekao je da će uložiti nešto svog novca da to finansira, a njegov partner Daniel Gross se ponudio da ga prati.
Seales kaže da je bio svestan kompromisa. Papirusi iz Herkulanuma su postali njegovo životno delo i želeo je da on bude taj koji će ih dešifrovati. Priličan broj njegovih učenika je takođe uložio vreme i energiju u projekat i planirali su da objave radove o svojim naporima. Sada je iznenada nekoliko bogataša iz Silicijumske doline uletelo na njihovu teritoriju i sugerisalo da bi nepoznate osobe na internetu mogle doneti otkrića koja su izmakla stručnjacima.
Ali više od slave, Seales se zaista samo nadao da će svici biti dešifrovani i pristao je da sasluša Friedmana i pomogne u osmišljavanju takmičenja u veštačkoj inteligenciji. Vezuvski izazov su pokrenuli prošle godine na dan Martovskih ida. Friedman je najavio takmičenje na platformi koju s nostalgijom pamtimo kao Twitter, a mnogi od njegovih prijatelja iz tehnološkog sveta su pristali da daju svoj novac za taj napor, dok je cela četa papirologa početnika počela da kopa po zadatku pred njima. Nakon nekoliko dana, Friedman je skupio dovoljno novca da ponudi nagradni fond od milion dolara (93.000 evra) i još nešto dodatnog novca za neke od vremenski dugotrajnijih zadataka.
Friedman je angažovao ljude onlajn da prikupe postojeće slike svitaka, sortiraju ih i naprave softverske alate koji bi olakšali segmentaciju svitaka i ravnanje slika u nešto što je čitljivo na ekranu računara. Nakon što je pronašao nekolicinu ljudi koji su bili posebno dobri u tome, postali su punopravni članovi tima za takmičenje , plaćajući im 40 dolara (37 evra) na sat. Njegov hobi je postao stil života.
Početni nalet pažnje je pomogao u otvaranju novih vrata. Seales je godinama lobirao kod italijanskih i britanskih kolekcionara da skeniraju njegove prve svitke. Odjednom su Italijani ponudili dva nova svitka za skeniranje kako bi pružili više podataka za obuku veštačke inteligencije. Friedman je finansirao izradu posebnih futrola pomoću 3D štampača u kojima su svici preneti privatnim letom iz Italije do akceleratora čestica u Engleskoj. Skeniranje je trajalo puna tri dana, a trošak je iznosio oko 70.000 dolara (65.000 evra).
Posmatranje procesa snimanja na delu otkrilo je i magiju i poteškoće svojstvene ovoj potrazi. Na primer, jedan ostatak svitka koji je skeniran nije bio mnogo veći od debljine prsta. Skeniranje je vršeno visokoenergetskim X-zracima, slično kao kad čovek prolazi kroz CT skener, osim što su dobijene slike bile isporučene u izuzetno visokoj rezoluciji. (Za prave štrebere: oko osam mikrometara.)
Te slike su virtuelno bile uklesane u masu sitnih komadića kojih je bilo previše da bi čovek mogao da ih prebroji. Duž svakog komadića skener je beležio beskonačno male promene u gustini i debljini. Zatim je korišćen softver za odmotavanje i ravnanje komadića tako da su dobijene slike ličile na listove papirusa, dok su natpisi na njima bili skriveni.
Datoteke generisane ovim procesom su toliko velike i teško ih je obraditi na običnom računaru tako da Friedman nije mogao da dostavi ceo svitak takmičarima. Da bi se ispunili uslovi za glavnu nagradu od 700.000 dolara (650.570 evra), takmičari bi morali da do kraja 2023. godine pročitaju samo četiri pasusa od najmanje 140 znakova neprekidnog teksta. Usput bi se dodeljivale manje nagrade od 1.000 do 100.000 dolara (od 929 do 92.939 evra) za različite prekretnice, na primer, za prvog koji bi pročitao slova u svitku ili izgradio softverske alate sposobne da poboljšaju obradu slike.
S obzirom na svoje korene u otvorenom kodu, Friedman je insistirao na tome da nagrade mogu osvojiti samo takmičari koji pristanu da pokažu svetu kako su to učinili.
Luke Farritor je bio zadivljen od samog početka. Farritor, živahni 22-godišnji student iz Nebraske koji često uzvikuje: „O, moj Bože!”, čuo je kako Friedman opisuje takmičenje u podkastu u martu. „Mislim da postoji 50 procenata šanse da će neko naići na ovu priliku, dobiti podatke i biti štreber u tome, a mi ćemo to rešiti ove godine”, rekao je Friedman u emisiji. Farritor je pomislio: „To bih mogao biti ja.”
Prvih meseci imali su gomile zamrljanih slika. Zatim je Casey Handmer, australijski matematičar, fizičar i politehničar, došao do prvog velikog otkrića pobedivši računare i osvojio poen za čovečanstvo. Handmer je više puta pokušavao da napiše kod za čitanje svitaka, ali je ubrzo zaključio da bi možda imao više sreće ako bi baš dugo gledao u slike. Na kraju je počeo da primećuje ono što su on i ostali takmičari nazivali „krekel”, sitnim uzorcima pukotina i linija na stranici koji podsećaju na ono što možete videti u mulju na dnu isušenog jezera. Handmeru je to izgledalo kao oblik grčkih slova i mrlja i poteza koji prate rukom ispisano mastilo. Verovao je da je reč o osušenom mastilu koje se izdiglo sa površine stranice.
Otkriće krekela je navelo Handmera da pokuša da identifikuje isečke slova na jednoj slici svitka. U duhu takmičenja, svoja otkrića je objavio na kanalu Discord Vezuvskog izazova u junu. Farritor je tog leta bio stažista u kompaniji SpaceX. Bio je u sobi za odmor i pijuckao dijetalnu kolu kada je video objavu, a njegova početna neverica nije dugo trajala. Tokom sledećeg meseca je počeo da traži krekele u drugim slikovnim datotekama: jedno slovo ovde, drugi par slova onde. Većina slova je bila nevidljiva ljudskom oku, ali jedan ili dva odsto je imalo krekel.
Naoružan sa tih nekoliko slova, obučio je model da prepozna skriveno mastilo, otkrivši još nekoliko slova. Zatim je Farritor dodao ta slova u podatke za obuku modela i pokretao ga uvek iznova. Model počinje od nečeg što samo čovek može videti - uzorak krekela - a zatim uči da vidi mastilo koje mi ne možemo.
Za razliku od današnjih velikih jezičkih modela na bazi veštačke inteligencije zasnovanih na gomilama podataka, Farritorov model je uspeo da prođe sa mrvicama. Za svaki kvadrat slike od 64x64 piksela, samo je pitao da li tu ima mastila ili ne. I pomoglo je to što je izlazni rezultat bio poznat: grčka slova, kvadratna duž pravih uglova šrafiranih vlakana papirusa.
Početkom avgusta, Farritor je dobio priliku da testira svoj softver. Vratio se u Nebrasku do kraja leta i našao se na kućnoj zabavi sa prijateljima kada se na Discord kanalu takmičenja pojavila nova slika bogata krekelima. Dok su ljudi oko njega plesali i pili, Farritor je zgrabio svoj telefon, daljinski se povezao sa računarom u kući, ubacio sliku u svoj sistem mašinskog učenja, a zatim odložio telefon. „Sat kasnije razvozio sam sve svoje pijane prijatelje kući, a onda izlazeći iz garaže izvadio telefon ne očekujući da ću išta videti”, kaže on. „Ali kada sam ga otvorio, na ekranu su bila tri grčka slova.”
Oko dva sata ujutro, Farritor je poslao poruku svojoj mami, a zatim Friedmanu i ostalim takmičarima o tome što je pronašao, boreći se sa suzama radosnicama. „To je bio trenutak u kom sam pomislio: ‘O, moj Bože, ovo će stvarno funkcionisati. Pročitaćemo svitke’”.
Ubrzo je Farritor pronašao 10 slova i osvojio 40.000 dolara (37.170 evra) kao jednu od nagrada takmičenja za napredak. Klasičari su pregledali njegov rad i rekli da je pronašao grčku reč za „ljubičasto”.
Farritor je nastavio da obučava svoj model mašinskog učenja na podacima o krekelima i da objavljuje svoj napredak na Discordu i Twitteru. Otkrića do kojih su on i Handmer došli pokrenula su i novi talas entuzijazma među takmičarima, a neki su počeli da koriste slične tehnike. U drugoj polovini 2023. godine, Farritor je sklopio savez sa druga dva takmičara, Youssefom Naderom i Julianom Schilligerom, u kom su se složili da kombinuju svoju tehnologiju i podele svaku novčanu nagradu. Na kraju je Vezuvski izazov dobio 18 prijava za glavnu nagradu.
Neki podnesci su bili neozbiljni, ali nekoliko je pokazalo da se Friedmanovo kockanje isplatilo. Slike svitaka koje su nekada bile dvosmislene mrlje sada su imale čitave pasuse slova koja su svetlela preko njih. Sistemi veštačke inteligencije su oživeli prošlost. „To je situacija sa kojom se praktično nikada ne susrećete kao klasičar”, kaže Tobias Reinhardt, profesor antičke filozofije i latinske književnosti na Univerzitetu u Oksfordu. „Uglavnom gledate tekstove koje je neko već pogledao. Ideja da čitate tekst koji je poslednji put bio otvoren na nečijem stolu pre 1.900 godina je neverovatna.”
Nader i Schilliger
Grupa klasičara je pregledala sve prijave i proglasila Farritorov tim pobednikom. Oni su uspeli da spoje više od desetak kompletnih kolona teksta sa celim pasusima. Iako proces prevođenja još uvek traje , naučnici veruju da je tekst još jedno Filodemovo delo, koje je opisivalo uživanje u muzici i hrani i njihov uticaj na čula. „Gledanje i početak transkripcije prvih razumno čitljivih snimaka ove potpuno nove drevne knjige bilo je izuzetno emotivno iskustvo”, kaže Janko, jedan od recenzenata. Iako ovi pasusi ne otkrivaju mnogo o starom Rimu, većina klasičara gaji nadu u ono što bi moglo biti sledeće.
Postoji mogućnost da je vila prazna, odnosno da tamo više nema biblioteka sa hiljadama svitaka koji čekaju da budu otkriveni, ili da ostatak nema ništa zapanjujuće da ponudi. S druge strane, postoji mogućnost da sadrže dragocene lekcije za savremeni svet.
Farritor kod kuće u Linkolnu, slika grčkog teksta sa skeniranim papirusom
Taj svet, naravno, uključuje Erkolano, moderan grad sa oko 50.000 stanovnika izgrađen iznad drevnog Herkulanuma. Priličan broj stanovnika poseduje imovinu i zgrade na mestu gde se nalazi vila. „Morali bi da izbace ljude iz Erkolana i unište sve kako bi otkrili drevni grad”, kaže Federica Nicolardi, papirolog sa Univerziteta Federico II u Napulju.
Dok ne dođe do masovnog preseljenja, Friedman radi na usavršavanju onog što ima. Ostalo je još mnogo posla: prvo takmičenje je donelo oko pet procenata jednog svitka. Novi skup takmičara, kaže, mogao bi da dostigne 85 procenata. On takođe želi da finansira stvaranje više automatizovanih sistema koji mogu da ubrzaju procese skeniranja i digitalnog ravnanja.
Jedan je od retkih ljudi koji su lutali tunelima vile, a kaže da takođe razmišlja o kupovini skenera koji se mogu postaviti direktno u vili i paralelno koristiti za skeniranje tona svitaka dnevno. „Čak i da postoji samo jedan Aristotelov dijalog ili prekrasna izgubljena Homerova pesma ili poruka rimskog generala o tom Isusu Hristu koji ide naokolo”, kaže on, „sve što vam treba je jedan od tih izvora da bi se sve isplatilo.”
.webp){kind=icon}
