Za mnoge je to nostalgična priča o ujedinjenju naroda, o sportskom duhu, o pobedama i porazima, o maskoti Vučku, o Jureku, koga smo voleli više od bureka. Proverili smo šta se događalo iza kulisa prvih olimpijskih igara na Balkanu u Sarajevu 1984. godine, kakvi su bili ekonomski učinci i možemo li ovako nešto da ponovimo.
Najveće utakmice igraju se na najvećim pozornicama pred najvećim auditorijumom. Jednu takvu, bivša Jugoslavija i njena ekonomija igrali su i pobedili 1984. u Sarajevu. Organizacija Zimskih olimpijskih igara (ZOI) bila je prvorazredna ekonomska, politička i društvena pobeda države koja se samo osam godina kasnije raspala.
Joco Žnidaršić, čuva: Muzej novije i savremene istorije Slovenije
U vreme Olimpijskih igara nije bilo naznaka toga, u svet je poslata jedna sasvim drugačija slika, prikaz ekonomskog rasta i privredne snage, infrastrukturnih poduhvata i opšteg jedinstva. U utakmici igranoj u Sarajevu, pred auditorijumom od dve milijarde gledalaca, svet je video ekonomsku i organizacionu pobedu koja se još i danas prepričava.
Ahmed Karabegović je u zlatno doba glavnog grada Bosne i Hercegovine bio generalni sekretar Organizacionog odbora igara. Danas ima 90 godina, a dešavanja od pre četrdesetak godina još su sveža u njegovom sećanju.
“Mi smo organizovali igre, ali je vizija bila mnogo šira, želeli smo da Sarajevo postane moderan evropski grad, turistički centar, i da tu privrednu, kulturnu i sportsku ekspanziju iz sedamdesetih i osamdesetih pretvorimo u veliku buduću vrednost”, kaže za Bloomberg Businessweek Adria Karabegović, koji je u to vreme bio i zamenik generalnog direktora RTV Sarajevo.
Sarajevo je dotad bilo najveći grad koji se nudio da bude organizator ZOI, nastavlja on, i potvrđuje da se sama ideja organizovanja igara u Sarajevu može personalizovati u jednoj osobi.
“Ideja je potekla od pokojnog profesora Ljubiše Zečevića, profesora fizičke kulture i sportskog radnika”, priseća se Karabegović vremena iz sredine sedamdesetih, kad je američki Denver otkazao organizaciju Olimpijskih igara. Zečević se pojavio jedno jutro u krugu sarajevskih sportskih radnika i predložio: “Što se mi ne bismo javili”.
Pripreme za kandidaturu su počele 1977. godine, a zvanična odluka doneta je 1978. Zečević je sam odneo kandidaturu za Lozanu i kasnije bio jedan od zaslužnijih ljudi za uspeh u organizaciji igara.
“Igre su, projektno gledajući, sam vrh nečeg što se može organizovati. Mi od početka to nismo gledali kao sportsku manifestaciju, od starta je to bio razvojni projekt, podrazumevajući gradnju kompletne sportske i gradske infrastrukture - novi aerodrom, drugu fazu gradnje RTV doma, puteve na planine, obilaznicu oko grada, rekonstrukcije postojećih i gradnje brojnih novih hotela”, navodi Karabegović.
Joco Žnidaršić, čuva: Muzej novije i savremene istorije Slovenije
Pored sportskih objekata i svega navedenog izgrađena su i 2.582 stana u Nedžarićima i Dobrinji, koji su bili olimpijsko i novinarsko naselje, a sve su to finansirale tadašnje kompanije ili radne organizacije, kako su se nazivale u vreme jugoslovenskog samoupravljanja.
Organizacija teška 141 milion dolara
Sportske objekte je gradio i finansirao Organizacionii komitet, a sama organizacija je koštala 141 milion tadašnjih dolara. Karabegović navodi da su 73 odsto bila sredstva prikupljena kroz marketing i sponzorstva, a ostalo je pokrila društvena zajednica.
“S novcem koji smo obezbedili, mi smo isfinansirali sve sportske objekte, neposrednu organizaciju igara i ostao je suficit od 12 miliona dolara. Sarajevske igre su bile prve koje nisu uzimale kredit za organizaciju i prve koje su poslovale u plusu”, priseća se.
Od 12 miliona koji su ostali nakon organizacije igara, dva su utrošena u organizaciju narednih sportskih takmičenja, a deset u kompletiranje olimpijskih lokacija letnjim sadržajima. Prve zime posle OI na Bjelašnici je održano finale Svetskog kupa u alpskom skijanju, organizovana su prvenstva u umetničkom klizanju, bobu...
“Svim tim Sarajevo je postalo jedan moderan turistički grad”, poentira Karabegović.
Dve i po hiljade ljudi je bilo uključeno u organizaciju igara. Interesovanje za igre u Sarajevu bilo je neuobičajeno veliko. Učestvovalo je 49 nacija, 13 više nego na ranijim. Bilo je akreditovano čak 7.825 novinara i tehničkog osoblja, 76 redakcija, 67 TV kuća, a direktno je prenošeno 514 sati TV programa. Prema proceni Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), dve milijarde ljudi je gledalo dešavanja u Sarajevu, a naš sagovornik smatra da je sve uticalo na to da grad dobije imidž modernog grada u odnosu na raniju sliku...
Janez Pukšić, čuva: Muzej novije i savremene istorije Slovenije
Ideja je došla iz studije OECD-a
Igre u Sarajevu bile su po svemu specifične, kaže za Bloomberg Businessweek Adria Sandra Damijan, profesorka na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Ljubljani i članica uprave globalne platforme Sport4Impact. U to vreme u Sarajevu nije bilo razvijenog zimskog sporta niti sportova na ledu, postojala je samo dvorana Skenderija, kaže ona, te dodaje kako se ipak tih godina desila renesansa u ekonomskom i društvenom smislu, u gradu su se stvarale jake kompanije, želelo se postići nešto veliko i trajno.
“Osnova za ideju bila je i studija OECD-a, u kojoj je stajalo da Bosna i Hercegovina ima veoma dobre uslove za razvoj sporta na ledu i snegu i uopšteno za razvoj zimskog turizma, zbog povoljne klime koja omogućava znatne snežne padavine na tom području. Osim toga, Olimpijske igre predstavljale su važan razvojni projekat za političare i privrednike, davali su veliki značaj igrama i svi su bili uključeni u projekt”, kaže Damijan.
Janez Pukšić, čuva: Muzej novije i savremene istorije Slovenije
Podseća i da o je upravo u to vreme, kada se pripremala organizacija igara, odnosno krajem 1970-ih i početkom 1980-ih, tadašnju Jugoslaviju zahvatila velika ekonomska kriza, a u Bosni i Hercegovini su bili u fazi izgradnje golemih objekata. Kaže da je pitanje koliko bi se brzo gradilo u skladu s krizom da nije bilo olimpijskih igara, te da su zbog igara sve to ubrzali, što se pozitivno odrazilo i na ekonomiju.
Jure Franko, burek i AI
“Posle sam bio na brojnim dešavanjima, susretao taj svet iz međunarodnog sporta, i svi bi rekli - ovo su dobre igre, ali mi nigde nismo doživeli atmosferu kao u Sarajevu. Grad je živeo 24 sata, a potpuno ludilo je bilo kad je Jure Franko osvojio medalju”, kaže nam Karabegović.
Franko je tada bio nova zvezda jugoslovenskog skijanja i treća nada za osvajanje prve zimske olimpijske medalje. Bojan Križaj već je bio svetski relevantan slalomaš, a skakač Primož Ulaga je u podnožje igmanskih skakaonica privukao čak 68 hiljada gledalaca. Ipak, nacionalno veselje nastupilo je tek nakon veleslaloma 14. februara, kad je Franko doskijao do srebrne medalje i istorije. Odmah je skovan i legendarni naslov “Volimo Jureka više od bureka”.
"Tog 14. februara mislio sam da se neće ništa promeniti u mom životu, ali se sve promenilo. Samo zajedničkim duhom, zajedničkim naporom smo mogli doći do tog izvanrednog rezultata”, kazao je Franko u Sarajevu 40 godina nakon velikog slavlja.
Jedna skijaška staza na Bjelašnici danas nosi njegovo ime, a Franko je u maniru velikih zvezda ispričao anegdotu koja je na obeležavanju velike godišnjice nasmejala sve. “Pita me prijatelj znaš li ti šta je veštačka inteligencija. To je fenomenalno jer ti postaviš pitanje, a ona ti odmah izbaci odgovore. Vratim se kući i unesem pitanje 'Ko je Jure Franko', a veštačka inteligencija mi odgovara 'Da li ima još koji podatak'. Razmišljam i kažem, dođi, veštačka inteligencijo, kod nas u Sarajevo i na burek, pa ćeš dobiti još koji podatak”, ispričao je Franko na oduševljenje svih u Sarajevu.
Kako su realizovani TV prenosi?
Sarajevskih olimpijskih igara i euforije s Frankom dobro se seća i makedonski sportski komentator Atanas Kostovski, koji je živi svedok svih dešavanja pre 40 godina. Sa Kostovskim smo razgovarali u Skoplju, gde kao 85-godišnjak živi mirne penzionerske dane. U to vreme radio je za TV Skoplje i bio je glavni komentator makedonske redakcije u glavnom gradu Bosne i Hercegovine.
Posebno upečatljivo sećanje je ono na uspeh Jure Franka, za koji kaže da je bio velika sreća za celu zemlju, ali i za njega lično. Iako je svedočio mnogim uspesima kao komentator, taj 14. februar, kada je održana trka veleslaloma i kada je komentarisao prenos, trenutak je koji kao da se dogodio juče.
Janez Pukšić, čuva: Muzej novije i savremene istorije Slovenije
Kostovski je zapravo bio i čovek koji je Franku dodelio nagradu Jugoslovenske radio-televizije (JRT).
“Svake večeri je bio poseban program koji je sumirao dan i rezultate. Tog dana, zbog srebrne medalje Jure Franka bilo je i muzike i veselja. Glavni direktor programa JRT iz Slovenije Igor Gruden odlučio je da, zbog svih okolnosti, nagradu dodelim Franku. Bila je to VHS kaseta", kaže Kostovski.
Na dodeli je nosio papuče, ali to nije viđeno u programu. Rekao sam - Jure: 2.41.41 - to su brojke koje su obradovale celu zemlju.
Video-rekorder nagrada svakom olimpijskom šampionu
Kostovski se seća i mnogih drugih detalja s ovih Olimpijskih igara, od kojih mu još uvek zasuze oči. Već 1983. godine Savezno izvršno veće je donelo odluku da svi televizijski centri u Jugoslaviji za potrebe Olimpijskih igara nabave novu opremu i otkupe je bez carine. Televizija Skoplje je kupila reportažna kola za signal u boji, koji ranije nije imala. Drugi centri su kupili još više. Tri godine ranije održani su i seminari o tome kako će se odvijati prenosi. Televizija Skoplje je poslala stotinak ljudi na igre, a ukupno ih je bilo oko dve hiljade iz svih centara, među kojima su bili komentatori, snimatelji, reditelji, producenti i tehničari.
Na ZOI ‘84 je bilo mnogo borilišta, pa je pronađeno rešenje da svaki centar pokriva jedno. TV Sarajevo je radilo svečano otvaranje i u saradnji sa TV Titograd alpske discipline za žene na Jahorini, TV Beograd - bob i sankanje na Trebeviću, TV Zagreb - hokej i klizanje u Zetri, TV Skoplje - hokej u Skenderiji i dodelu svih medalja na platou Skenderije, TV Ljubljana - muške alpske discipline na Bjelašnici, TV Novi Sad - nordijske discipline na Igmanu, TV Priština - skijaške skokove na Igmanu.
“Svaki centar je proizvodio program s tačne lokacije, ali smo komentarisali sve sportske discipline na svom jeziku. Svi su radili po ceo dan, u posebnim radnim sportskim uniformama”, kaže Kostovski.
Inače, kako svedoči Kostovski, svaki osvajač zlatne medalje je kao nagradu dobio video-rekorder.
Šta je Coca-Cola zahtevala
Najveći novac za organizaciju igara došao je od TV prava, organizatori su samo od američkog ABC-ja dobili 81,5 miliona tadašnjih dolara. Jedan od glavnih sponzora je bila Coca-Cola, finansirala je brojne aktivnosti organizacionog odbora.
Joco Žnidaršić, čuva: Muzej novije i savremene istorije Slovenije
“Oni su došli među prvima i želeli pokrivati sve. Pitamo ih šta ćemo s ovim domaćim firmama koje proizvode sokove, Upi i mnoge druge... Kažu sve može, samo ne može Pepsi”, prisetio se Karabegović.
Organizacija sarajevskih igara bila je najveći test za jugoslovensku privredu, koja je doslovno celokupno bila na neki način vezana za dešavanja na borilištima i oko njih. Sve građevinske firme su bile angažovane u punom kapacitetu, posebno Vranica, Unioninvest... Unioninvest je gradio Zetru, Vranica Skenderiju. Sve što organizatori nisu mogli da nađu u BiH, uzimali su iz drugih republika bivše države, a često i van nje. Posebno su bili istaknuti slovenski Elan, Alpina, Rašica, Gorenje..., tekstilna industrija s hrvatskim Varteksom na čelu.
Posebna uloga Slovenije
“Istina je da su sve republike bivše Jugoslavije pomogle u organizaciji igara, ali je uloga Slovenije u organizaciji i izvedbi bila vrlo važna. Tako su skakaonice, centar koji je bio jedan od najmodernijih i najinovativnijih projektovali i izgradili braća Janez i Vlado Gorišek. Skijaške staze na Bjelašnici izgradio je Peter Lakota. Bob-stazu na Trebeviću osmislio je profesor Gorazd Bučar. Staze za veleslalom i spust pripremala su šestorica Pohoraca, među kojima i dugogodišnji rukovodilac staze Zlatne Lisice Andrej Rečnik. Nace Sekelj priskočio je u pomoć u pripremi leda. Alojz Ravnik projektovao je staze za skijaško trčanje i biatlon”, navodi profesorka Damijan.
Sarajevski Energoinvest se, čim se saznalo da smo dobili igre, bacio na posao vertikalnog transporta.
“To je rađeno uz pomoć francuske kompanije Pomagalski, Emerik Blum samo nije želeo Nemce. Sve što je bilo vertikalnog transporta napravio je Energoinvest. Oni su kasnije gradili žičare na Kopaoniku, u Makedoniji i dalje po svetu”, kaže Karabegović.
Kako je Merrill Lynch izgubio bitku od srpskog Bora
Značajnu ulogu u radu na IBM-ovom sistemu koji je kupljen za potrebe igara imao je računarski centar Srce iz Zagreba. “Problem u vezi s nedostatkom turističkih radnika rešili smo uz pomoć Dubrovnika i Makarske. Odjednom imaš nove hotele, a nemaš kadra. Mnogi recepcioneri, šefovi sala... radili su kod nas. Kad je ovde sezona, dole na Jadranu nije. Rudarski kombinat Bor je proizveo zlatnike koji su bili sjajan suvenir. Oni su to radili jer su prema domaćem zakonu jedino oni u Jugoslaviji mogli da rade takav posao. Čuveni američki Merrill Lynch je nudio čak 12 miliona dolara za prava da štampa za ceo svet. Ipak, po zakonu je to morao raditi Bor”, priseća se glavni operativac igara.
Brojni veliki svetski brendovi tada su otkrili Jugoslaviju i počeli da traže kooperante. Tako je fabrika obuće u Derventi krenula u veliki posao s Adidasom u proizvodnji patika.
“Igre su donele brojne benefite za turizam, a omogućile su dinamičniji dalji privredni razvoj. Sarajevo je posle igara bilo grad kongresa, radničkih igara... Svi državnici koji su dolazili u Jugoslaviju nakon igara, nisu propuštali priliku da dođu u Sarajevo”, zaključuje Karabegović.
Beograd kao nesuđeni domaćin OI 1992.
Na krilima uspešno organizovanih i održanih Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine, socijalistička Jugoslavija pomislila je da bi mogla biti domaćin i najelitnijeg mundijalnog odmeravanja sportskih snaga - letnjih igara. Kandidatura Beograda, kao glavnog grada SFRJ, zemlje od 23 miliona stanovnika, našla se tako zajedno s daleko uglednijim prestonicama, poput Barselone i Pariza, u bubnju da ponese lentu domaćinstva Letnih olimpijskih igara 1992. godine.
Projekt vođen više kao gerilska akcija nego ozbiljan državni projekt, koji se građanima “prodavao” kao niskobudžetni po ceni jednog piva po stanovniku, zaista je u finansijskom smislu i bio nepretenciozan.
S obzirom na infrastrurkturu koja je već postojala, planirani izdaci bili bi minimalni. Beograd je već imao dva stadiona – Marakanu i JNA, na idealnoj udaljenosti jedan od drugog. Tu je bio i plivački kompleks 25. maj, hale Pionir i Pinki, dok je Ada Ciganlija trebalo da opsluži veslanje na vodi. Istini za volju, nedostajale su železničke stanice, stambene jedinice, pominjao se i metro. Ipak, glavnina borilišta je već bila izgrađena. Na listi prednosti bio je i lak i brz pristup od surčinskog aerodroma, ali je potencijalni broj gledalaca bio veliki problem. Iako je dovoljno veliki i nepremostiv izazov, kako se pokazalo na kraju, bio taj što je prvi čovek MOK-a bio baš iz grada glavnog protivkandidata – Barselone.
Računica je bila takva da bi za Beograd i tadašnju SFRJ Olimpijske igre mogle biti i isplative. Portparol kandidature Beograda, prepoznatljivo medijsko lice i jedan od najpopularnijih voditelja Goran Milić govorio je da se računa na čak milijardu dolara zarade. Organizacija bi koštala upola manje.
Joco Žnidaršić, čuva: Muzej novije i savremene istorije Slovenije
“Olimpijske igre bi u slučaju Beograda bile isplativ sportski događaj. U Jugoslaviji su se takvi događaji finansirali iz saveznog poreza na promet, tako da neko preduzeće koje sponzoriše sportsku priredbu od državnog interesa uplaćuje 12 odsto u budžet Olimpijskog komiteta. Uz TV prava koja bi bila najmanje 150-200 miliona dolara, moglo se izgraditi puno toga. Mnogo manji sportski događaj u Zagrebu - Univerzijada 1987, na kojoj sam takođe radio, preporodila je grad”, isticao je Milić.
Pominjala su se i TV prava za SAD i iznos od čak 600 miliona dolara
Ne treba zaboraviti da su u timu za kandidaturu bili i direktori vodećih i najvećih tadašnjih firmi, poput giganta Genexa, koji su kandidaturu u lobiranju pokušavali da podupru i drugim poslovnim aranžmanima ne bi li pridobili podršku.
Svakako, treba istaći da bi se Beograd teško našao u ovoj olimpijskoj igri da njegova kandidatura nije imala političke inspiratore u liku predsednika SAD Ronalda Reagana i državnog sekretara Henryja Kissingera. U momentu kada je Hladni rat bio na vrhuncu i posle uzajamnog bojkota prethodna dva olimpijska ciklusa u Moskvi 1980. i Los Anđelesu 1984, ideja o održavanju takmičenja na neutralnom terenu u socijalističkoj Jugoslaviji sigurno je zvučala dobro.
Da se okolnosti globalno nisu toliko brzo promenile, u svega nekoliko godina, Jugoslavija bi možda i mogla da odsanja svoj olimpijski san. Međutim, njena uloga je ubrzo stavljena u drugi plan, a ideja je kroz realizaciju i lobiranje ipak izvukla, a možda čak i premašila, svoj tadašnji maksimum plasirajući se kao treća, iza Barselone i Pariza.
Da su sarajevske igre bile kompletno jugoslovenska priča, najbolji je dokaz i autor maskote. Najprepoznatljiviji simbol igara bez sumnje je Vučko, stilizovani planinski vuk slovenačkog ilustratora Jože Trobeca. Trobec je pobedio na konkursu na koji se prijavilo više od hiljadu autora. Prvo ga je komisija uvrstila u finalni izbor od šest kandidata, a potom je u glasanju poštom, u kojem je učestvovala cela Jugoslavija, dobio daleko najviše glasova.
Legendarnog Vučka je nacrtao Slovenac
Ideju za maskotu dobio je po sećanju iz detinjstva, kada je čitao bajku o Jahorini i vukovima. Najpre ju je nazvao Jahorinko, ali je ime kasnije promenjeno u Vučko. Vučko je u osnovi dizajniran u jednostavnoj dvodimenzionalnoj formi crno-belih geometrijskih likova sa skijama i šalom. Tek kasnije je napravljen trodimenzionalni oblik.
Vučko je imao veliki komercijalni uspeh, ali Trobec od toga nije imao velike direktne finansijske koristi. Na igrama su prodavali razne suvenire s likom Vučka, od plišanih igračaka do bedževa, plakata, šolja, a čak su se izrađivale i figurice za Pez bombone s likom Vučka.
Vučko je na tržištu suvenira i dalje živ, pogled na portal Bolha pokazuje da se prodaju privesci za ključeve, plakati, tanjiri, papuče, torbe, figurice Vučka i još mnogo toga. Komplet razglednica s vukom iz Sarajeva vlasnik ceni 250 evra, dok je cena plastične figurice Vučka 100 evra.
Na pitanje koliko je zapravo zaradio od maskote Vučka, Jože Trobec je u razgovoru za Bloomberg Adriju odgovorio da je za nagradu na konkursu dobio iznos otprilike jednak vrednosti tadašnjeg automobila ”zastava 101”, i to nakon tužbe protiv Olimpijskog odbora, koju mu je predložila autorska agencija.
“Naravno da je organizator mogao odustati od mene kada je nagrada isplaćena, ali zbog moje profesionalnosti nastavili su da rade sa mnom”, rekao je Trobec, navodeći da su, za razliku od njega, kompanije koje su izrađivale plišane igračke i druge proizvode u obliku Vučka zaradile veliki novac.
Poznato je, kako kaže autor Vučka, da je samo jedna fabrika u Hrvatskoj prodala 126.000 plišanih igračaka. Kaže nam da se još dobro seća dva sastanka s predstavnicima Olimpijskog odbora, kada je njihov finansijer izričito zahtevao da s njim potpišu ugovor. Ali nisu ga potpisali "zbog euforije i jugoslovenskog načina rada".
Trobec nije siguran da li je uspeh s Vučkom uticao na njegov kasniji rad, ali kaže da je sigurno bio prepoznatljiviji. Trobec je danas u penziji, a veći deo svoje profesionalne karijere bio je samozaposlen u kulturi. Živeo je od projektovanja i kao zaposleni po ugovoru Nedeljskog dnevnika, za koji je crtao skoro 40 godina.
Igre kao simbol i kolektivni identitet
Kako je Vučko postao jedan od simbola igara, tako su igre u godinama koje su došle postale simbol Sarajeva. Filmski reditelj Dino Mustafić za Bloomberg Adriju kaže da ZOI ‘84 za Sarajevo danas imaju simbolički značaj, da je to emotivna memorija sopstvene važnosti i uspeha kada grad u kojem si rođen postaje deo tvog neizbrisivog identiteta.
“Nakon četiri decenije ostalo je ponosno sećanje da smo bili svetski centar zimskog sporta. U nama godišnjica Olimpijade budi setu na zlatne godine Sarajeva, njegov privredni, turistički i duhovni preporod, otvorenost prema svetu. Iako sam tada bio tinejdžer, mogao sam da osetim i vidim solidarnost i zajedništvo, brigu da sve uspe i zabrinute poglede prema nebu - da li će pasti sneg”, kaže on.
Pred novim generacijama Sarajlija je pravi izazov kako rehabilitovati sportski i turistički, zimski potencijal Sarajeva, nastavlja dalje Mustafić, koji naglašava da su političke i administrativne okolnosti danas drugačije, da to više nije grad prirodne celine, već je Dejtonskim sporazumom etnički podeljen.
“Sport može biti integrativni faktor ako na čelu gradova imate vizionare, ljude okrenute budućnosti. Nažalost, mi živimo neizvesnu prošlost, koja stalno dolazi kao sadašnjost. Nisam po tom pitanju optimista”, realan je Mustafić.
Damijan kaže da je danas tužno videti raspadajuću infrastrukturu, da je nekadašnje najbolje sankalište na svetu danas ruševina, a isto važi i za kamene kuće i hotel na Igmanu. Rat je uništio celo Sarajevo, time i valjda kompletna olimpijska borilišta. Kasnije je obnovljeno sve osim trebevićke bob staze i skakaonica na Igmanu, za koje još nije pronađen javni interes.
“Obnovljene su skijaške staze na Jahorini i Bjelašnici, klizališta i ledene dvorane Skenderija i Zetra, kao i stadion Koševo. Ali nekako je taj duh nestao, ostala su samo sećanja. Ceo tadašnji centralni i lokalni politički vrh, privrednici, ljudi - svi su disali s projektom. Hteli su da podstaknu razvoj ovog regiona koji bi postao središte zimskih sportova i izgradili su objekte s namerom da ih koriste i nakon Olimpijskih igara. Priča o Sarajevu uoči i za vreme Zimskih olimpijskih igara simbol je zajedništva naroda, volje za uspehom. Samo osam godina nakon Olimpijskih igara, Sarajevo je zbog brutalnog rata postalo srceparajući simbol razdora, podela i raspada. Sarajevo više nikada neće biti isto. Možda za mnogo godina. Sada su različiti interesi, ali tada je bio samo jedan interes”, smatra Damijan.
Ipak, kaže da je sigurno da je sport jezik kojim svi govorimo, koji razumemo i ako se njime pravilno postupa, potencijalno može biti pokretač enormnog društveno-ekonomskog rasta u našim zemljama.
Šanse za reprizu?
“Svaki put kad se održava veliko prvenstvo, vidimo hiljade navijača koji putuju širom sveta kako bi bodrili svoje nacionalne timove - a s tim dolazi i potencijal za ekonomski podsticaj lokalnim kompanijama. Bilo da je reč o putevima, zdravstvenim ustanovama ili hotelima, infrastruktura i komunikacijske mreže ne samo da stvaraju radna mesta, već pomažu da se privuku ulagači. Sve zemlje u regionu imaju veliki sportski i ekonomski potencijal, ali moraju da rade na tome da kroz izvrsnost u sportu - potencijal pretvore u priliku za mnoge”, kaže ona.
Region i dalje uspešno sarađuje na sportskom polju, tako da su zajedničke kandidature za velika sportska dešavanja optimalan koncept. Ipak, Slovenija danas, za razliku od osamdesetih godina prošlog veka ima drugačije perspektive.
“Ako se fokusiram konkretno na olimpijske igre, posebno one zimske, mislim da je veza s Austrijom i Italijom prirodnija za Sloveniju, zbog same kulture i tradicije zimskih sportova koji nas više povezuju. Ideja o zajedničkoj organizaciji Zimskih olimpijskih igara između Austrije, Slovenije i Italije nije nova, jer se pojavila još krajem 1990-ih za igre 2006, koja se na kraju nije ostvarila, a domaćin igara je tada bio italijanski Torino”, navodi ona.
Sarajevske igre ostaju tako kao jedno sećanje i dokaz da je bivša država, ili u današnjem slučaju “region”, mogao zajedno da organizuje sportski događaj najvišeg nivoa, bude u tome inovativan i uspešan. Danas, kako se kontekst promenio, promenili su se i interesi i neke reprize nisu realne. Danas su realni samo nostalgija, scenografija u Sarajevu i Vučko.
Uz pomoć Urbana Čevreka, Nejre Džaferagić, Jelene Stjepanović, Aleksandre Tomić i Mihaela Šmirmaula – Bloomberg Adria.
.webp){kind=icon}
