Godina štrajkova i (ne)moć sindikata

Zašto Nemačka nije dobar uzor za zemlje Adria regiona kada su u pitanju radnička prava?

Berlin, Frankfurt – Kada su vozač Ljupčo Mitevski i službenik Marcus Stein 27. marta ove godine izašli na sindikalni protest na ulicama Frankfurta, kako kažu, bili su ponosni što "učestvuju u istoriji". Ne samo što su bili deo najvećeg štrajka u protekle tri decenije u Nemačkoj već je kao retko kad u posleratnoj istoriji bezmalo čitava nacija sa puno razumevanja i podrške prihvatila tu njihovu sindikalnu borbu.

Veliki štrajk upozorenja dva nemačka sindikata – EVG, koji predstavlja zaposlene u javnom prevozu, i Verdi, koji zastupa zaposlene u javnim preduzećima i ustanovama – zaustavio je krajem marta javni prevoz u Nemačkoj na čitava 24 časa. I dok su predstavnici vlasti i Nemačkih železnica (Deutsche Bahn) gunđali da se bespotrebno obustavlja rad kada su pregovori o zahtevima za povećanje plata već u toku, sindikalcima je štrajk bio važan da pokažu svoju moć.

A mnogi su uvereni da ona nikada nije bila veća, naročito zbog toga što su i istraživanja javnog mnjenja, kao retko kada pre, ukazivala da većina stanovništva podržava ovaj vid sindikalne borbe, a zahteve ocenjuje kao razumne, zbog skoka cena stanovanja, hrane i energenata.

"Mene je sve ovo podsetilo na prošlogodišnji veliki štrajk u Severnoj Makedoniji. Tada su prvo obustavili rad učitelji i nastavnici, potom radnici pošta, a na kraju svi oni koji rade u državnim firmama", kaže Mitevski, koji radi kao vozač lokalnog autobuskog prevoza u Frankfurtu. "Mora se tako i ovde u Nemačkoj, jer nam je inflacija pojela plate." I zaista, minulih meseci u najvećoj evropskoj ekonomiji su počeli da se nižu štrajkovi brojnih sindikata. Nema paljenja automobila i sukoba sa policijom kao u Francuskoj, ali Savezna Republika Nemačka je ove godine s pravom u pojedinim medijskim izveštajima nazivana "Štrajkačka Republika Nemačka".

Kompromis na granici bola

Štrajkovi nisu doveli do naprasnih ustupaka ni predstavnika vlasti, niti Nemačkih železnica i lokalnih saobraćajnih preduzeća.

A razlog je jednostavan: posle dužeg vremena, sindikalci su tražili i jednokratnu pomoć i povećanja plata u dvocifrenom procentu, a ne tek pokoji procenat ili pokoja beneficija za određene kategorije radnika, što je godinama bilo uobičajeno.

Bloomberg Businessweek Adria

 

Istini za volju, i prilike su drugačije jer je prošle godine zvanična inflacija u Nemačkoj dosegla skoro osam odsto, što pak ne prikazuje najbolje činjenicu da je hrana poskupela i nekoliko desetina procenata, dok su računi za struju i gas višestruko veći. Uostalom, poslodavci ali i mediji su decenijama ubeđivali radnike da najviše što mogu da očekuju je da rast plata prati rast inflacije, koja je u Nemačkoj decenijama bila tek procenat ili dva.

Međutim, kada je inflacija skočila, sindikati su dobili vetar u leđa, a poslodavci ostali zatečeni. Natezanje konopca između poslodavaca i sindikata se, u slučaju više od 2,5 miliona zaposlenih u javnom sektoru, završilo na arbitraži Upravnog suda, što je u Nemačkoj predviđeno nakon tri neuspešne runde pregovora.

Na osnovu predloga arbitraže, sindikat Verdi i nadležna ministarka unutrašnjih poslova postigli su dogovor da zaposleni dobiju jednokratne i neoporezive novčane pomoći ukupne vrednosti od 3.000 evra (u junu 1.240 evra, a potom svakog meseca po 220 evra do februara 2024. godine), a u martu 2024. svi platni razredi će biti linearno povećani za 200 evra, posle čega će do kraja 2024. uslediti povećanje plate od 5,5 odsto. 

To se znatno razlikuje od početnog zahteva da se odmah dobija povišica od 10,5 odsto i time plate uhvate ritam sa inflacijom. Zbog toga ne čudi što je prvi čovek Verdija Frank Werneke rekao da su "došli do granice našeg bola sa ovom odlukom da napravimo kompromis".

I dok je sindikat javnog sektora sklopio sporazum, sindikat železničara i zaposlenih u javnom prevozu i dalje bije bitku sa poslodavcima. Štrajkovi upozorenja se čas zakazuju, čas odlažu, a slični oblici sindikalne borbe niču i među apotekarima, poštarima... 

Liberalizam i individualizam

Veliki broj štrajkova doveo je neke posmatrače do toga da se zapitaju gde nestade savršeni nemački posleratni privredni model u kom su sindikati igrali ogromnu ulogu i stupali u štrajk tek u retkim slučajevima. Drugi se pitaju da li su upravo ovogodišnji štrajkovi dokaz velikog uticaja sindikata.

"Ovi štrajkovi su više rezultat inflacije nego što su zapravo sindikati ojačali", kaže za Bloomberg Businessweek Adria Josip Juratović, poslanik vladajuće Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) u Bundestagu koji je decenijama bio jedan od istaknutih sindikalnih vođa u IG Metall, najjačem nemačkom sindikatu radnika u metalskoj i automobilskoj industriji. "Kroz ovu inflaciju ponovo raste uticaj i odobravanje sindikata u društvu. A to nije bilo uvek tako. Već sam dugo imao osećaj da ta moć opada i da u društvu nema toliki značaj kao u stara dobra vremena."

BENNO KRAEHAHN

 

Kao neko ko je prošao put od automehaničara pripravnika u lokalnom servisu u Manhajmu, preko radnika na traci i nadzornika proizvodnje u fabrici "Audija" u Nekarzulmu, do sindikalnog vođe, člana radničkog saveta "Audija" i na kraju poslanika Bundestaga, Juratović je jedan od malobrojnih nemačkih političara koji ima iz prve ruke iskustvo uspona, razvoja i stagnacije nemačkih sindikata.

Kao socijaldemokrata, sa ponosom ističe da je 1972. upravo socijaldemokratska vlada Willyja Brandta uvela zakon o radu, kojim su u nemačka preduzeća uvedena radnička veća, kao i proces suodlučivanja između predstavnika radnika i menadžmenta kompanije. U upravnim odborima sede podjednaki broj predstavnika radnika i vlasnika, a odluke se vrlo retko donose preglasavanjem.

"To je velika prednost. Ovo suupravljanje je realna mogućnost da radnička veća imaju uvid u poslovanje i planove menadžmenta, te da zajednički rade za dobrobit preduzeća", objašnjava Juratović. "U Francuskoj sindikati nemaju uvid ni u planove niti u rezultate rada rukovodstva firmi." On, međutim, ukazuje da je liberalizam poprilično umanjio nekadašnju moć sindikata, od toga da su se promenile forme zapošljavanja, do toga da je nastalo "mnogo malih sindikata, pseudosindikata i sindikata koji su samo za određene struke." 

"Angela Merkel je pre pet-šest godina u parlamentu rekla kako 'radnici da su pametni, oni bi se organizovali u sindikate'. Ako to kaže konzervativna kancelarka, to je signal da se mora dublje razmisliti o ulozi sindikata“, smatra Juratović, koji je od 2005. savezni poslanik. 

Tako je upravo vlada Merkelove prvi put zakonski u Nemačkoj uvela minimalnu zaradu, ali je ujedno i delom skresala krila sindikatima Zakonom o ujednačenim tarifama koji je propisao da u pregovore sa poslodavcima mogu da ulaze samo sindikati u koje je učlanjena većina zaposlenih u određenoj firmi ili branši.

Hartzova reforma

Međutim, za radnička prava najporazniji udar na borbu je bila reforma sprovedena pre dve decenije u vreme socijaldemokratskog kancelara Geralda Schroedera. Takozvana Hartzova reforma, nazvana po nekadašnjem direktoru u Volkswagenu i Schroederovom savetniku Peteru Hartzu, drastično je liberalizovala nemačko tržište rada, što je omogućilo kompanijama da zapošljavaju radnike na različite načine i tako izbegnu da tim novim zaposlenima obezbede sve beneficije za koje se izborio sindikat. 

Uvođenjem takozvanih mini-poslova, potom agencija za iznajmljivanje radnika, ali i smanjenjem naknade za nezaposlene uz smanjenje vremenskog intervala u kojem se ona daje sa tri godine na godinu dana, broj nezaposlenih je sa 4,86 miliona u 2002. prepolovljen. Ali to je dovelo to toga da su se prvi put u sloju koji prima najniže nadnice, među polukvalifikovanim i nekvalifikovanim radnicima, našli učitelji, trgovci ili istoričari umetnosti.

Ceo sistem je napravljen da se smanje troškovi rada, to jest plate radnika, u čemu se uspelo, pokazalo je nekoliko nezavisnih, ali i vladinih studija. U jednoj od njih je utvrđeno da su od 2003. do 2013. troškovi rada u Nemačkoj, u poređenju sa Francuskom, Italijom i Španijom, pali za 15 odsto, pri čemu čak ni taj pad realnih plata u Nemačkoj nije bilo ravnomeran. Rezultati studije Univerziteta Duisburg-Esen pokazali su da je između 1995. i 2010. broj onih koji u Nemačkoj zarađuju manje od 9,15 evra po satu učetvorostručen, i to na čak 23 odsto svih zaposlenih.

Osim toga, između 1998. i 2008. broj zaposlenih sa ugovorom na neodređeno vreme pao je za 800.000, dok je broj zaposlenih na određeno ili unajmljenih po satu preko agencija porastao za 2,4 miliona. Tako je 2012. svaki peti zaposleni u Nemačkoj radio na osnovu ovog netipičnog ugovora, dok je tek polovina zaposlenih bila pokrivena kolektivnim ugovorom.

"Te načine zapošljavanja su sindikati jednostavno dopustili, a neke su trebali, ako ništa drugo, jako ograničiti", kaže Juratović.

Trend pada pokrivenosti kolektivnim ugovorima je pojava koja se u Nemačkoj primećuje još od osamdesetih godina prošlog veka, ali je tek s početka ovog veka ona u slobodnom padu. Još gora situacija je sa stopom sindikalizovanosti.

Uzor za Adria region

Zemlje Adria regiona su iz Jugoslavije izašle sa stopostotnom stopom pokrivenosti kolektivnim ugovorima i stopom sindikalizovanosti od oko 70 odsto. Samo dve decenije kasnije one su toliko brzo krenule „nemačkim stopama“ da su je bezmalo sustigle. Za njih je Nemačka bila uzor, pa čak i kada su negativni trendovi bili uočljivi.

Tako je, između ostalih, 2014. godine tada hrvatski premijer a sada predsednik Zoran Milanović javno naložio ministru rada Mirandu Mrsiću da hrvatskoj opoziciji i sindikatima dostavi prevod čuvene Hartzove reforme, kojom bi i Hrvatska da smanji nezaposlenost.

"Nije sramota kasniti za Nemačkom 10 godina, ali 20 godina je glupost", slavodobitno je tada izjavio Milanović u trenutku kada je Hrvatska sa stopom nezaposlenosti od 17,2 odsto bila odmah posle Grčke i Španije na neslavnom trećem mestu među članicama Evropske unije.

Slično je tih godina govorio i tada premijer a danas predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Budući da se tadašnja nezaposlenost u Nemačkoj od 5,2 odsto činila kao nedostižni san za većinu evropskih država, niko od lidera regiona nije ni pomišljao da posumnja u "nemačku medicinu" ili da se zapita koja je cena Hartzove reforme. Usledilo je liberalizovanje tržišta rada na direktan ili posredan način i u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni i Hercegovini i ostalim zemljama regiona, pri čemu je Nemačka navođena kao uzor.

"Raspadom bivše Jugoslavije i uvođenjem liberalizma, i sindikatima se desio liberalizam. Nastalo je mnogo manjih sindikata, delom isto politički orijentisanih", objašnjava Juratović. Sindikati su propustili priliku da se umreže i koordiniraju u nastupu naspram političkih pitanja i zarad stvaranja društveno političkih okvira za bolji uslove radnika i radnička prava. "Nažalost, to se nama i u Nemačkoj desilo. I u Nemačkoj više ne igra onaj stari savez sindikata koji je praktično bio most i imao političku težinu. On je postao manje značajan, a veći značaj imaju granski sindikati, poput metalaca, hemijske industrije ili javnih službi."

Zbog te razjedinjenosti sindikati danas imaju, kaže on, slabiju političku snagu, a budući da nema jakog pritiska, ni političari ne rade previše da unesu promene u zakon o radu. "Tamo gde su jaki sindikati i gde postoji jak pritisak na politiku, tamo će i politika brže delati."

Njihova ovogodišnja borba štrajkovima urodila je plodom za pojedine branše, ali apsurd je u tome što će finansijsku korist od svega imati i kancelar i njegovi ministri. Jednokratnu neoporezivu pomoć od 3.000 evra namenjenu prevazilaženju inflacije dobiće i članovi vlade, jer se i oni vode kao državni službenici.

Drugim rečima, kancelar Scholz će dobiti isti iznos kao i službenik Stein. Nasuprot njima, vozač Mitevski će zasad ostati kratkih rukava. Ukoliko neki novi štrajk ne preokrene situaciju i u njegovu korist. 

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar