Rimac: Još pišemo prvo poglavlje, nije vreme za IPO

"Sve bih uradio drugačije. Moji investitori uložili su više od milion evra u moje obrazovanje, tako da je ono dosta dobro", komentarisao je svoje preduzetničke početke hrvatski inovator, preduzetnik i osnivač kompanije za proizvodnju električnih sportskih automobila Rimac Automobili Mate Rimac. S njim je na međunarodnoj konferenciji na Bledu "Od kriznog menadžmenta do novog optimizma" razgovarao novinar Bloomberg Adrije Marko Perožić.

Mnoge stvari su se rapidno promenile poslednjih godina, koliko vam je teško da ideje pretvorite u stvarnu proizvodnju i kako ih komunicirate?

Promene su svakodnevne, kada kompanija brzo raste, čini se kao da svaki dan vodite drugu kompaniju. Kad sam počeo, bio sam samo mladi zaljubljenik u automobile i jedino o čemu sam mogao da razmišljam bio je motor, njegov zvuk i slično. Kad sam počeo da pravim u svojoj garaži električni automobil, svi su me pitali jesam li lud. Neverovatno je koliko se toga promenilo poslednjih godina. Tada u Hrvatskoj nismo imali registrovan nijedan električni automobil.

Sve se promenilo u poslednje tri godine. Ne znam tačno zašto i da li je kriva Greta (Greta Thunberg, švedska aktivistkinja za zaštitu okoline, op.u.), ali svi pričaju o elektrifikaciji, prelasku s fosilnih goriva, a pogotovo u našoj industriji ne pitamo hoće li, nego koliko brzo. Svi žurimo za Teslom. I ja sam pre 15 godina bio uveren da ceo život želim da uložim u ovaj segment. Verovatno je potrebno i malo sreće, ali pre svega želje.

Moraš li biti malo lud da bi krenuo ovim putem?

Kao startap kompanija, pa i kasnije, bili smo pred propašću ili stečajem, stalno smo se borili za opstanak, odnosno da nas zbog neplaćanja ne izbace iz unajmljenih prostora. Bio sam mlad, nisam imao šta izgubiti, tako da sam tome od prvog dana bio potpuno posvećen. Moraš biti lud i motivisan, ali ne novcem, jer tada su postojali lakši putevi kojima si mogao ići. Teško je ideje pretočiti u stvarnost, za to morate imati unutrašnju motivaciju.

Takođe, morate komunicirati s investitorima, kupcima, tehnolozima... Koliko je bilo teško artikulisati te ideje?

Tada sam izgledao kao dete i dolazio sam iz mesta bogu iza leđa. Nisam poznavao nikoga u automobilskoj industriji. Sada praktično svakodnevno razgovaram s glavnim igračima na ovom tržištu, s ljudima iz Bugattija, Porschea, Ferrarija. U početku niko nije obraćao pažnju na nas, ali onda smo malim koracima uspeli. Moraš se dokazivati svakog dana, a kako smo to radili dosledno, počeli su da me uvažavaju. Počnu vas pratiti kada počnete pobeđivati konkurenciju. Kredibilitet nam daju i naši investitori.

Koliko često ste morali da prodate ideju za koju niste bili baš sigurni da je možete ostvariti?

Misliš lažirati dok ne uspeš? Bio sam vrlo optimističan i pun entuzijazma. Budući da nisam imao iskustva, verovao sam da se sve može uraditi brže i s manje novca nego što je u stvarnosti ispalo. Dobar kolega iz automobilske industrije rekao mi je da morate procenjeno vreme i novac pomnožiti s pet da biste bili blizu realnih, ostvarivih okvira. Činjenica je da sam sve ovo znao od početka, ne bih uopšte ni započeo ovu priču. Ružičaste naočare su dakle donekle zdrave za preduzetnika na samom početku, inače uopšte ne bi pokrenuo posao.

Da li biste išta promenili na svom putu s današnjim iskustvom i znanjem?

Naravno, sve bih uradio drugačije. Moji investitori uložili su više od milion evra u moje obrazovanje, tako da je ono dosta dobro. I danas javnosti prezentujemo kada nešto uspemo da realizujemo. Danas bih sigurno drugačije uradio stvari s tehničkog i s aspekta vođenja kompanije, tima.

Da li je vaš tim jako ljut na vas?

To je možda razlika između moje firme i drugih, budući da sam ja vlasnik i direktor, što je drugačije nego kod drugih gde direktora postavlja vlasnik. Tada me tim ne bi zanimao, zanimale bi me samo brojke. Posvećen sam svojim vrednostima, odnosno zaštiti planete. Tokom pandemije imali smo praktično neponovljiv eksperiment kada niko nije proizvodio emisije jer je sve stalo. Takav učinak je verovatno nemoguće ponoviti. Tada smo ostvarili smanjenje emisije od pet odsto.
Trebaće nam godine, možda i decenije, i mnogo novca da se postigne isti učinak. Kad to kažem, ne mogu verovati da je tako pametna država kao što je Nemačka zatvorila sve nuklearne reaktore. Sada i neke druge zemlje polako slede taj primer. Čudno mi je kao nekome ko profitira od revolucije elektrifikacije, da najpametniji ljudi u Evropi povlače takve poteze.

Šta se dogodilo, a šta se ne bi dogodilo, da ste odustali od svog puta?

Jedan od mojih najvećih problema je bio taj što u Hrvatskoj nije bilo talenta, talenta u smislu iskustva, znanje smo imali. To smo zamenili entuzijazmom i motivacijom, da možemo uspeti u Hrvatskoj, ne samo u SAD i Nemačkoj. Bilo je teško pronaći nekoga ko bi mogao da izgradi lanac snabdevanja, ili vodi logistiku, proizvodnju, HR, sve to. Osim toga, u samom startu nismo imali nikakav kapital niti državnu podršku. Zato smo od samog početka morali da razmišljamo globalno. Znali smo da ne možemo da računamo na domaće tržište jer nećemo preživeti. Čak i sada, kao ulagaču u mlade startupe, fokusiranje na lokalno tržište za mene je crvena zastavica.

Šta to biste poručili donositeljima odluka? Koje zakonske promene vam trebaju?

Ništa, prikupili smo ogroman kapital, tržišna vrednost firme lani je premašila dve milijarde evra. Trenutno razgovaramo o određenoj mogućnosti s Evropskom komisijom. Teško mi je kada me pitaju zašto ne bih preselio kompaniju negde drugde. Stoga bih bio najsrećniji da nema pitanja zašto razvijam kompaniju u Hrvatskoj, koja možda i nije zemlja iz snova za preduzetnike. Bio bih srećan i da državni i drugi podsticaji uopšte nisu potrebni.

Ali neki projekti ne bi bili izvedeni bez te pomoći?

Problem je što čim se počnete povezivati s organizacijama na državnom nivou, sve se jako uspori, zakomplikuje, dođe birokratija, ali to je nešto s čime se morate pozabaviti. Tako svet funkcioniše.

Po meni, vlade bi trebalo da ulažu prvenstveno u obrazovanje, da privlače strane kadrove, daju im razloge da dolaze kod nas na školovanje. Istovremeno treba pojednostaviti procedure za strance, jer moramo znati da nam stanovništvo stari, pa su nam potrebni kadrovi iz onih privreda koja nemaju taj problem.

Je li birokratija i ostalo što ste naveli takođe razlog zašto se ne odlučujete za ulazak na berzu ili IPO?

Mislim da još nije pravo vreme. Trenutno me ne zanimaju cene akcija, više me zanima gde će moja kompanija biti za nekoliko godina, šta ćemo moći postići i premašiti. Doći će trenutak za ulazak na berzu. Trenutno smo i finansijski dosta dobro pokriveni.

Želimo biti lideri u onome što radimo, pomažemo i drugim kompanijama da se elektrificiraju, dajemo potrošačima najbolju ponudu. Osim toga, gradimo novi kampus u Hrvatskoj, koji će biti jedan od najvećih razvojno-proizvodnih centara automobilske industrije u Evropi.

Rekli ste da još uvek niste postigli ozbiljniji uspeh. Što to znači?

Dve stvari: znam kakav potencijal imamo kao kompanija i da smo još daleko od te tačke. Možemo postići puno više. Drugo, mislim da se kompanija sama mora finansijski uzdržavati, da ne zavisi od novca investitora, tu još nismo stigli. Znam što stoji u poslovnim knjigama i šta možemo učiniti u budućnosti. Što se mene tiče, još uvek pišemo prvo poglavlje knjige.

Dakle, knjiga će biti vrlo debela.

Nadam se.

Krajem prošle godine ponovno ste oborili rekord, Rimac Nevera je već neko vreme električno vozilo s najbržim ubrzanjem na svetu. Elon Musk, pionir industrije električnih vozila, napisao je LOL na Twitteru.

Konkurencija je uvek zdrava. Pitam se kada će oboriti naš rekord. Utakmica je počela, svi su za nama, ali ovo nije zadnji trik koji imamo u rukavu. Šalu na stranu: Tesla ima najviše prodatih automobila u prvom kvartalu ove godine, neverovatno i neshvatljivo. Naša proizvodnja luksuznih automobila neće promeniti svet. Ipak, verujemo da i u Hrvatskoj možemo razviti kompaniju koja će konkurirati svetskim konkurentima. Među njima su i tehnološki divovi poput Mete, Googlea i Applea koji ulaze na naše tržište.