Izbegavanje klimatske katastrofe se često predstavlja kao pitanje političke volje. Međutim, prelazak na nultu emisiju ugljenika je takođe veliki tehnološki izazov.
Na primer, preobražaj sistema za proizvodnju električne energije, izgrađenih na fosilnim gorivima, zahteva mnogo više bakra da bi mogli da koriste obnovljivu energiju nego što kompanije koje ga proizvode trenutno mogu da isporuče.
Prilično je nejasno da li tradicionalna rudarska industrija može pokriti takav investicioni okvir potreban za energetsku tranziciju. Neuspeh bi tu trazniciju skrenuo s kursa.
Zašto je bakar sada toliko važan?
Bakar je relativno efikasan provodnik struje za koji ne postoji očigledna alternativa. Može se naći u svim vrstama proizvoda, od tostera do klima uređaja ili kompjuterskih čipova. U prosečnom automobilu ima oko 30 kilograma bakra, a u tipičnom domaćinstvu oko 185 kilograma. Dekarbonizacija elektroenergetskih mreža, transportnog sektora ili industrije zahtevaće mnogo veći iznos nego što je trenutno na raspolaganju. Milioni metara bakarne žice su potrebni za izgradnju gušćih i složenijih električnih mreža koje se mogu koristiti za provođenje električne energije proizvedene iz decentralizovanih obnovljivih izvora i balansiranje nestabilnosti snabdevanja.
Solarne i vetroelektrane zahtevaju mnogo više bakra po jedinici proizvedene energije nego elektrane na ugalj ili gas. Električna vozila koriste dvostruko više bakra od vozila na fosilna goriva. Kao rezultat toga, godišnja potražnja bi se mogla udvostručiti na 50 miliona metričkih tona do 2035. godine, prema nedavnoj studiji S&P Global. Nije izvesno da će ove količine biti dostupne.
Recikliranjem veće količine bakra neće se obezbediti dovoljne nove količine, tako da je jedina alternativa iskopavanje više bakra iz zemlje. Ali prognoza je da će u tom smislu vrhunac proizvodnje biti sledeće godine, jer novih rudarskih projekata ima malo, a postojeći izvori presušuju.
Prema Goldman Sachsu, rudarske kompanije moraju da ulože 150 milijardi dolara u narednih 10 godina da bi prevazišle deficit od osam miliona tona. U 2021. globalna nestašica bakra iznosila je 441 hiljadu tona, što je bilo manje od dva odsto ukupne potražnje za tim metalom.
Najpesimističnije prognoze govore da bi do 2035. ovaj deficit mogao narasti na 20 odsto potreba.
Zašto se ne može povećati proizvodnja?
U prošlosti su se rudarske kompanije opekle kada se ekonomski ciklus okrenuo i otkrile su da povećavaju proizvodnju kada je potražnja opala. U poslednje vreme, stoga, pažljivo osmišljavaju ulaganja u nove projekte. Takođe, bogata ležišta bakra sve je teže pronaći i sve su skuplja, a pojačano praćenje proizvodnje zbog savremenih standarda zaštite životne sredine dodatno je povećalo troškove.
Baš kao što je nafta zauzela centralno mesto u geopolitici u prošlom veku, vlade se sada utrkuju da obezbede buduće zalihe za brzorastuće industrije čiste energije.
Veliki deo lanca snabdevanja trenutno je usmeren ka Kini, koja troši ogromnu većinu metala iskopanog u Latinskoj Americi i Africi. Kineska dominacija u metalima kao što su bakar, litijum ili kobalt omogućila joj je da postane lider u proizvodnji električnih vozila.
Njeni ekonomski suparnici, kao što su SAD i Nemačka, sada nastoje da osiguraju veće količine bakra. Na primer, neki zastupnici u američkom kongresu zalažu se da se ovaj metal proglasi osnovnim mineralnim resursom za SAD.
Šta će se dogoditi ako bakra ne bude bilo dovoljno?
Ako nestašica postane tako ozbiljna kao što neki analitičari predviđaju, to će uzrokovati rast cena, što naravno može usporiti razvoj pametnih mreža i obnovljivih izvora energije.
Proizvođači mogu pokušati da pronađu načine da koriste manje bakra, a više cene mogu dati rudarskim kompanijama podsticaj da povećaju ponudu. Ali za razvoj novog rudnika potrebno je nekoliko godina, tako da bi rast potražnje, koji bi obezbedio veća ulaganja, morao da čeka najmanje deceniju da se zadovolji odgovarajućim isporučenim količinama.
Da li će zemlje proizvođači imati pozitivan pristup?
Nacionalna politika takođe može igrati ulogu u smanjenju ponude bakra. Zemlje sa velikim rezervama zahtevaju veći udeo profita od rudarstva kako bi smanjile ekonomsku nejednakost, a to može obeshrabriti investitore. Ne treba zanemariti ni birokratske prepreke.
U Čileu, najvećem svetskom proizvođaču bakra, regulatorna nesigurnost je usporila rudarske projekte. U Panami je glavni rudnik naišao na poreske komplikacije. Postoje i rizici zaštite životne sredine. Bakar se iz rude izdvaja uz pomoć hemikalija koje mogu ući u podzemne vode i kontaminirati vodu za piće. A kameni otpad koji se akumulira nakon vađenja bakra raste po stopi od 4,3 gigatona godišnje, što bi moglo da naraste na 16 gigatona u naredne tri decenije.
Odlaganje ovih ostataka je i ekološki i finansijski problem.
.webp){kind=icon}
