Mogu li regionalne škole fudbala da stvore 'novog Messija'

Škole fudbala u Adria regionu, u koje deca kreću u želji da nauče da driblaju kao Messi, napadaju kao Ronaldo ili Lewandowski i zabijaju golove kao Haaland ili Mbappe, uglavnom rade pod okriljem najpoznatijih fudbalskih klubova. Doduše, raste i broj onih koje su u privatnom vlasništvu i koje osnivaju poznati treneri ili fudbaleri.

Škole fudbala koje organizuju najveći klubovi okupljaju i najveći broj polaznika i na taj način od najranijeg uzrasta stvaraju igrače za prvi tim, a onda kad dete izraste u profesionalnog igrača, imaju priliku da profitiraju na račun njegove igre u klubu ili od transfera. Neke od škola u okviru poznatih klubova u regionu imaju grupe dece kojoj ne naplaćuju članarine, dok ih većina na taj način prihoduje značajna sredstva.

S druge strane, postoje privatne škole fudbala ili, kako se često nazivaju, fudbalske akademije, koje takođe generišu prihode od članarina, ali imaju i troškove unajmljivanja terena, sportskih sala, zarada trenera... U većini slučajeva, te škole nemaju svoju infrastrukturu i stalno zaposlene trenere kao tradicionalni klubovi.

Fudbalske škole razlikuju se po stepenu stručnosti kadra, programima i uslovima za razvoj talenata, te dobrim konekcijama s agentima. Od svega ovoga zavisi i cena mesečnog članstva koja varira od škole do škole i kreće se od 15 evra do 100 evra u regionu, ali jedno ih povezuje - posvećenost razvoju igrača, te organizacija turnira, kampova i takmičenja zarad razvoja discipline i takmičarskog duha.

 

 

Uspešnost, odnosno isplativost vođenja škole fudbala nesumnjivo može biti na visokom nivou, imajući u vidu stepen interesovanja za fudbal u regionu. Ako je osnivač poznati klub ili neko poznato/stručno lice - to utiče na renome škole, a samim tim i na broj polaznika. Međutim, nije sve tako jednostavno u praksi... 

"Veliki je izazov voditi školu fudbala danas zbog jake konkurencije", saglasni su sagovornici Bloomberg Adrije u Bosni i Hercegovini (BiH), Srbiji, Hrvatskoj i Severnoj Makedoniji.

BiH: Članarine od 20 do 50 evra, u klubovima navode da "stvaraju zvezde"

Da stvaraju fudbalere koji izrastu u svetske i evropske zvezde hvale se u školama fudbala u BiH koje rade pod okriljem najuspešnijih fudbalskih klubova Željezničar, Sarajevo, Borac i Zrinjski. U FK Željezničar iz Sarajeva navode da omladinska škola sa 440 polaznika sa pravom predstavlja temelj i ponos ovog kluba, te da generacijama stvaraju sjajne fudbalere: "Politika našeg kluba zasniva se na pažljivom i posvećenom radu s omladinskim kategorijama", ističu.

Upravo je u toku i upis u Akademiju FK Sarajevo iz kojeg navode da otvaraju svoja vrata kako bi otkrili novu generaciju profesionalnih igrača. Imaju selekcije u kojima treniraju deca od 10 godina, pa do mladih od 19 godina. U školi FK Zrinjski iz Mostara igraju pioniri, kadeti i juniori (od 15 do 19 godina).

FK Sarajevo U10 (fksarajevo.ba)

 

Od prvog dana postojanja omladinska škola jedan je od stubova FK Borac iz Banjaluke, osnovana sa ciljem da okupi talentovane mališane željne fudbalskog znanja i da kroz stručni rad stvara fudbalere za seniorsku ekipu ovog kluba. "Naša škola nudi različite programe treniranja prilagođene uzrastu i sposobnostima polaznika i to početni nivo (uzrast 6-10 godina), srednji nivo (uzrast 10-14 godina) i napredni nivo (uzrast 14-18 godina). Programi su osmišljeni tako da omogućavaju postepeni razvoj igrača, s fokusom na tehniku, taktiku, fizičku pripremu i psihološku stabilnost", navode u ovom klubu.

Jedna od privatnih škola fudbala u BiH je i SB Academy, koju je u Banjaluci osnovao štoper moskovskog Spartaka i reprezentativac Srbije Srđan Babić. Dečaci, ali i nekoliko devojčica, uzrasta od četiri do 10 godina, sanjaju da igraju na velikim stadionima, a da li će se nekom ispuniti taj san, u razgovoru za Bloomberg Adriju Babić odgovara da se "nikad ne zna". Da pokrene fudbalsku akademiju, odavno je razmišljao, ali su se sve kockice složile ove godine i u septembru su upisali prve grupe. 

SB Academy (Facebook page)

 

Mesečne članarine u školama fudbala u najuspešnijim fudbalskim klubovima u BiH variraju od 20 do 50 evra, a slično je i u privatnim školama. Cene su, međutim, podložne promenama u zavisnosti od toga da li se organizuju posebno letnje, zimske ili druge lige, odnosno kampovi u okviru kojih se dodatno trenira ili igraju utakmice.

Srbija: Oko 30.000 dece godišnje upiše školu fudbala

Prema dostupnim podacima fudbalskih saveza i sportskih udruženja, oko 30.000 dece godišnje upiše školu fudbala u Srbiji, mada taj broj zavisi i od popularnosti u datom momentu, uspeha reprezentacije i većih klubova, uslova u školama. Očekivano, najviše polaznika beleže gradovi poput Beograda, Novog Sada, Niša i Kragujevca.

"U poslednje vreme ima dosta novih škola, pa je i razlika u ceni i kvalitetu rada veća. Najpre mislim na ono što dete dobija za plaćenu članarinu, a kao trener moram reći da je kvalitet rada opao. U našem klubu dosta pažnje posvećujemo i društvenim mrežama, gde deca i roditelji mogu dobro da se upoznaju sa našim pristupom, strategijom... Ono što nam od prvog dana donosi najviše novih članova jeste kvalitetan, stručan rad sa decom uzrasta do 14 godina", kaže za Bloomberg Adriju Aleksandar Krstić iz škole Atacante.

Najpoznatije i najprestižnije, ne samo u Srbiji već i u regionu, svakako su škole/akademije fudbala Zvezde i Partizana, kako zbog duge tradicije i zvučnog imena, tako i zbog toga što redovno izbacuju igrače za prvi tim.

Kao i prethodne dve, i fudbalska akademija OFK Beograd važi za jednu od najboljih u Srbiji kada je reč o pristupu mladima, a akademija "Deki 5", koju je osnovao nekadašnji reprezentativac i jedan od najuspešnijih srpskih fudbalera Dejan Stanković, ističe se savremenim metodama rada i individualnim pristupom svakom detetu/igraču.

Poznata je i fudbalska škola Atacante u Beogradu, ali i Brazilska fudbalska akademija koja kombinuje srpski i brazilski stil igre i radi na razvoju kreativnosti i slobode u igri, te nudi mogućnost upisa na intenzivne kurseve s trenerima iz Brazila.

"Veliki je izazov voditi školu fudbala danas zbog jake konkurencije, i to se posebno oseća u proteklih pet-šest godina. Ali bitno je i šta smatrate zdravom konkurencijom - to su za nas samo škole koje rade posvećeno. Mi smo, doduše, prvenstveno fokusirani na inostranstvo i saradnju sa jakim inostranim akademijama fudbala koje prate razvoj naše dece", kaže nam Mihajlo Jovanović, vlasnik Atacantea.

Članarine u svim ovim akademijama/školama u Srbiji kreću se od 5.000 dinara (oko 40 evra) do 12.000 dinara (oko 100 evra) mesečno, a cene uglavnom diktiraju upravo renome, kadar, uslovi, mogućnosti i prilike za razvijanje profesionalne karijere.

Isplativost i(li) profitabilnost škola fudbala

Veće škole, poput Crvene zvezde ili Partizana, beleže i po nekoliko stotina polaznika u jednoj rundi, što nadalje utiče na nivo isplativosti. Uz nove polaznike i solidan broj fudbalera koji su već tu (pionira, kadeta, omladinaca), najpoznatije škole fudbala u Srbiji ostvaruju značajne prihode samo od toga, a posebna priča su drugi izvori finansiranja (npr. sponzorstva).

Konkretno, škola sa 200 polaznika, gde je prosečna mesečna članarina 8.000 dinara (oko 70 evra), mesečno generiše 1,6 miliona dinara (oko 13.700 evra). Ipak, treba imati u vidu da je to samo jedan deo prihoda i da nije čist profit, jer dobar deo novca odlazi na rashode poput iznajmljivanja/održavanja terena, opreme, plaćanja trenera i drugih operativnih troškova.

Troškovi jedne škole fudbala, svakako, zavise i od lokacije, kvaliteta opreme, broja zaposlenih trenera, ugovora s agentima, organizovanja kampova i turnira. Fudbalske škole često leti organizuju kampove i individualne treninge, gde imaju i prihode i rashode. Isplativost vođenja fudbalske škole zavisi, dakle, od broja polaznika, ali i od saradnje sa kompanijama/brendovima. U velikim gradovima, gde je konkurencija jaka, naročito se očekuje da neka fudbalska škola (ako tek počne da radi) uloži mnogo u kvalitetne terene, opremu, trenere i raznovrsne programe i marketing, što, zajedno s konkurentnim cenama, može dati dobre rezultate u prvim godinama rada, a kasnije čak izvanredne.

 

Kurtić: Škole fudbala su društvena kategorija

Emir Kurtić sa Katedre za menadžment i organizaciju Ekonomskog fakulteta u Sarajevu za Bloomberg Adriju kaže da je pogrešno posmatrati škole fudbala kao biznis. "Kao profesor menadžmenta tvrdim da to nije biznis jer, da bi se nešto zvalo biznisom, mora imati mnogo elemenata biznisa, kojih u školama fudbala nema. Škole fudbala su jedna društvena kategorija koja osigurava postojanje sporta i omogućava da veliki broj dece dobije priliku da igra na određenim takmičenjima i da se dodatno razvija."

Kurtić, koji i sam vodi jednu od škola fudbala - Academica Sarajevo, kaže da ovakve škole posluju na nuli i uspevaju da pokriju troškove i prežive, te da tu niko nije u prilici da ostvari ekstraprofit. "Najveći broj škola fudbala radi na tuđim, privatnim, terenima, ili još češće na terenima kojima upravljaju različite javne ustanove, i to je jedan od gorućih problema, jer su cene koje škole plaćaju za terene izuzetno visoke. Trošak za terene se prenosi sa škola na roditelje koji plaćaju članarine i kako vreme bude išlo, plaćaće sve veće i veće članarine", ističe Kurtić.

Tako se dešava ono što niko ne želi, a to je da ćemo s vremenom imati sve manje dece, jer će sve manje ljudi imati mogućnost da detetu priušti treniranje fudbala, smatra on.

 

Posao trenera relativno izgubio vrednost i kredibilitet A kad smo kod plaćanja trenera, što je jedan od stubova za privlačenje stručnih kadrova na konkurentnom tržištu, Aleksandar Krstić i njegove kolege iz Atacantea, treneri Marko Nikolić i Stefan Gojković, kao i vlasnik Jovanović, koji je ujedno glavni trener, ističu za Bloomberg Adriju da je "taj posao, nažalost, kao i većina profesija, relativno izgubio vrednost i kredibilitet". Ipak, kažu da na toj promeni, odnosno vraćanju renomea poslu trenera treba da rade isključivo oni sami, sa ciljem da uvere dete da je njegov razvoj prioritet osoblja škole. Kurtić kaže da treneri u nekim školama imaju mogućnost da osiguraju nešto bolje uslove rada. "Ali uglavnom svi treneri rade još neki posao, što je signal da u školama fudbala u tom smislu nema dovoljno sredstava da je neko 'full time' trener."

  

Hrvatska: Dinamo ne naplaćuje članarinu za registrovane igrače

Hrvatske škole fudbala decu uglavnom upisuju tek posle navršenih šest godina. Profesionalni klubovi velikom većinom primaju svu predškolsku decu na treninge, dok deca starija od 12 godina prolaze selektivni proces. Amaterski klubovi nisu toliko izbirljivi po pitanju starije dece, jer su im članarine od škole fudbala jedan od najvažnijih izvora prihoda.

Što se tiče cena članarina u Hrvatskoj, manje-više su slične, ali se može razlikovati način njihove naplate. Neki naplaćuju kompletnu godišnju članarinu odjednom, dok drugi to rade na mesečnom nivou i ne naplaćuju letnje članarine (kad deca ne treniraju).

Konkretno, u Dinamu registrovani igrači ne plaćaju ništa, klub pokriva i troškove putovanja dece, a roditelji plaćaju samo opremu. Uz to imaju i otvorenu školu koja se plaća oko 50 evra mesečno. U Lokomotivi roditelji plaćaju oko 40 evra članarine, sami plaćaju putovanja i opremu, a takav je slučaj i s većinom drugih klubova.

Inače, samo troškovi opreme za dete mogu se lako popeti iznad 300 evra godišnje.

Dinamo juniori (gnkdinamo.hr)

 

Za manje privatne škole fudbala je specifično da ih osnivaju entuzijasti poput Stipe Tokića, koji je počeo rad u vrtićima u Zagrebu. On je osnovao školu fudbala za najmlađe pod imenom Bubamara, koja je izrasla u jednu od najpoznatijih institucija dečjeg fudbala u Zagrebu, a sam Tokić uspešno vodi fudbalski klub Prečko. Sličan je model i u drugim hrvatskim gradovima.

Zanimljiv je i podatak da je najuspešniji sportski preduzetnik u Hrvatskoj lane bio proslavljeni trener Ante Čačić, koji je sa svojom fudbalskom školom imao prihode od 2,3 miliona evra, čime je iza sebe ostavio aktuelne fudbalske zvezde domaće lige poput Marka Livaje i Brune Petkovića. Čačićeva škola je u odnosu na 2022. imala rast prihoda i dobiti preko 150 odsto, a u 2023. mu je ostalo 860.000 evra čiste zarade. U međuvremenu, pokazuju podaci hrvatske Finansijske agencije, škola je ugašena. Neslavno se ugasila i možda najpoznatija fudbalska akademija koju je osnovao najbolji strelac hrvatske reprezentacije svih vremena Davor Šuker. On je svoju Davor Šuker Soccer Academy predstavio 2001, a konačno je propala 2018. godine.

 

Severna Makedonija: Troškove za omladinske timove trebalo bi da snose prvoligaši

Generalno, svaki klub koji je deo prve lige u Severnoj Makedoniji mora da ima omladinske kategorije, počevši od mlađih pionira, pa sve do omladinaca. Ostali uglavnom funkcionišu kao privatni klubovi ili škole, gde se generalno plaća od 15 do 35 evra mesečno, u zavisnosti od toga koliko puta nedeljno deci omogućavaju treninge.

Za decu iz klubova prve lige, uzrasta od sedam do 12 godina, postoji i funkcioniše dečja liga (regionalno podeljena na sedam regiona), gde se svake nedelje održavaju utakmice. Međutim, igra se na manjim terenima s manjim golovima, koji su u Skoplju u vlasništvu Fudbalske federacije Makedonije (FFM), dok su u drugim regionima negde opštinski, a negde klupski tereni.

"Za njih troškove snosi klub, a roditelji eventualno treba da plate za klupsku opremu ili administrativne troškove. Zbog toga klubovi dobijaju kompenzacije za transfer, ako dete kasnije napusti zemlju, na osnovu toga što su kao klub učestvovali u njegovom razvoju kao fudbalera. To je strogo odredila UEFA", kaže Zlatko Andonovski, portparol FFM-a.

U realnosti, međutim, svuda se plaća za fudbalske treninge dece, iako bi troškove za omladinske timove trebalo da snose sami prvoligaši. "Nažalost, sve škole koje su deo fudbalskih klubova na neki način se samofinansiraju članarinama", kaže Đorđe Hristov, sportski direktor FK Park.

Gjorgji Hristov (Privatna arhiva)

 

Konkretno, u školi pod njegovim vođstvom članarina košta oko 25 evra, a treninzi se održavaju četiri puta nedeljno (u zavisnosti od grupa), uz jednu utakmicu nedeljno. On kaže da kod njih roditelji ne moraju dodatno da troše novac za sportsku opremu, jer sama škola obezbeđuje sve potrebno. "Mi smo jedina škola koja radi tokom cele godine, bez pauza u januaru i julu", kaže Hristov, dodajući da je interesovanje veliko.

"Imamo nekoliko kategorija za uzrast od šest do 16 godina. Oni koji napune 16 godina i posebno su talentovani treba da budu na pragu prvih timova, bez obzira na to da li se radi o klubovima iz prve ili, na primer, druge lige. To je filter, levak kroz koji najbolji nalaze svoj put. U svakom slučaju, treba imati na umu da je naša liga jedna od najmanje kvalitetnih u Evropi", ističe Hristov, bivši reprezentativac makedonske seniorske selekcije.

FK Park ima četiri grupe starijih omladinskih timova za koje klub plaća kotizaciju, dok za mlađe generacije kotizaciju plaćaju sami roditelji putem kluba.

FK Park

 

"FFM dobija novac od UEFA i zatim ga raspodeljuje, po 150.000 evra godišnje za razvoj omladinskog fudbala za sve klubove prve lige, što smatram ozbiljnom sumom i više nego dovoljnom za pravilno funkcionisanje. Mi, s druge strane, ne dobijamo ništa, jer nemamo seniore koji igraju u ligi. Kao škole, od FFM-a dobijamo samo po šest lopti za svaku generaciju igrača. I pored toga, škole su mnogo organizovanije, bolje rangirane i proizvedemo kvalitetniju decu", kaže Hristov, koji već 15 godina radi u omladinskom fudbalu, napominjući da dolazimo u situaciju da nemamo kvalitet u selekcijama, jer ako nema dobrih omladinskih ekipa u ligama, teško se stvara kvalitet za dobre rezultate.

Upravo FK Rabotnički je jedna od najboljih omladinskih škola među prvoligaškim klubovima u Severnoj Makedoniji, koja ima decu iz svake kategorije, tačnije svih 11 kategorija, od sedam do 19 godina, i za svaki uzrast ima posebnog trenera. Imaju oko 300 dece, omladinaca i kadeta, i svi su registrovani preko FFM-a.

Kakve fudbalere prave domaće škole i koliko dece ima šansu da dogura do elitnog fudbala

Domaće škole fudbala u okviru najjačih regionalnih klubova redovno izbacuju igrače iz mlađih kategorija u svoj prvi tim. Koliko su zaista uspešne u pravljenju kvalitetnih igrača pokazuje i broj igrača iz vlastite škole koji igraju u ovoj sezoni lige prvaka.

 

"Fudbal je javna stvar i svako dobro, talentovano dete doći će do izražaja, svi ga vide, dobiće šansu i naći će svoj put. Pitanje je u kojim ligama će igrati? To zavisi od mnogih faktora: treninzi su samo 50 odsto, a ostalo zavisi od edukacije o ishrani, odmoru, obrazovanju i samom faktoru sreće. Ako se sve poklopi, dolazimo do kompletnog proizvoda. Ali ako jedan od navedenih faktora nedostaje, tada već imamo problem. Od oko 300 dece, koliko imamo u boljem delu sezone, samo tri ili četiri postanu dobri fudbaleri", kaže Hristov.

Emir Kurtić kaže da je u poslednjih 10 godina otvoren veliki broj škola koje pokrivaju različita geografska područja i osiguravaju da veći broj dece ima priliku da trenira fudbal u svojim lokalnim sredinama, umesto da se prevozi na veće udaljenosti. "To je na neki način usklađeno i s UEFA-inim smernicama u vezi sa razvojem fudbala, jer se očekuje i smatra se neophodnim da deca u različitim uzrastima u toku jedne godine odigraju veliki broj utakmica. To je moguće samo ako imate veliki broj pojedinačnih klubova i škola. Na taj način se, zapravo, čini usluga i velikim klubovima kojima škole pomažu da selektuju one koji će jednog dana završiti kao elitni fudbaleri", naglašava Kurtić.

Nezvanični standardi govore da treba 10.000 pojedinaca, dodaje Kurtić, da bi "prosejali jednog vrhunskog igrača".

"To ne znači da među 10.000 pojedinaca neće biti 100 onih koji će zaraditi određenu egzistenciju od fudbala, ali su te brojke objektivno vrlo niske. Sport je samo jedna od industrija u kojoj postoji ograničen broj radnih mesta. Ako posmatramo prve lige svih zemalja Evrope i desetak klubova vrednih pomena iz druge lige, to je oko 900 firmi u kojima je oko 18.000 radnih mesta, odnosno pozicija na kojima žele da igraju svi Evropljani, ali i oni sa drugih kontinenata. Globalna konkurencija je velika za tako mali broj radnih mesta", zaključuje Kurtić.

 

- U pisanju članka učestvovali Bojana Lazarević (Srbija), Miro Soldić (Hrvatska) i Mirjana Joveska (Sjeverna Makedonija).