Turska kupuje fudbalsku elitu - odakle stotine miliona za novi uspon Superlige?

Dušan Vlahović je sa 26 godina napustio Juventus i potpisao trogodišnji ugovor s Beşiktaşem. Mohamed Salah je nakon devet sezona u Liverpoolu otišao u Trabzonspor. Mason Greenwood je Marseille zamenio Fenerbahçeom, Nathan Aké je stigao iz Manchester Cityja, Leandro Trossard iz Arsenala, a Galatasaray je za 21-godišnju novu rusku zvezdu Alekseja Batrakova platio 25 miliona evra.

Lista dovoljno govori o tome šta se trenutno događa u turskom fudbalu. Turska Superliga (Süper Lig) ponovo privlači velika evropska imena, ali je ovaj investicioni ciklus širi od nekadašnjeg dovođenja zvezda na kraju karijere. Klubovi sve češće kupuju igrače koji još imaju godine, sportsku vrednost i tržište u najvećim evropskim ligama.

Do 22. avgusta klubovi Süper Lige potrošili su 306,4 miliona evra na transfere, a od prodaje igrača prihodovali 111,1 milion. Neto potrošnja tako je dostigla 195,4 miliona evra, pokazuju podaci Transfermarkta.

Još je važnije što je reč o nastavku trenda. Football Benchmark je izračunao da je prošle sezone Süper Lig potrošila rekordnih 477 miliona evra uz neto transferni deficit od 217 miliona. U dve sezone turski klubovi tako su već napravili gotovo 783 miliona evra bruto transferne potrošnje i više od 412 miliona neto minusa.

Turska više ne dovodi samo igrače na kraju karijere

Victor Osimhen bio je transfer koji je pomerio granicu. Galatasaray ga je u leto 2025. nakon što je prošle sezone bio na pozajmici, otkupio od Napolija za 75 miliona evra. Do tada je rekord turskog fudbala bio Fenerbahçeovih 20 miliona za Youssefa En-Nesyrija. Osimhen je imao 26 godina i iza sebe status jednog od najtraženijih napadača u Evropi.

Ovog leta isti obrazac nastavljaju drugi klubovi. Fenerbahçe je za 24-godišnjeg Greenwooda platio 39 miliona evra Marseilleu, dok je iz Manchester Cityja doveo Akéa i dodatno pojačao napad Vedatom Muriqijem i Romeluom Lukakuom. Greenwoodov transfer isplaćuje se u tri jednake godišnje rate, što pokazuje kako klubovi veliki današnji trošak raspoređuju kroz buduće prihode.

Beşiktaş je 18 miliona evra izdvojio za Trossarda iz Arsenala, takođe uz plaćanje u ratama tokom tri godine. Transfer koji ima najveću težinu za tržišta Adria regiona stigao je nekoliko sedmica kasnije. Vlahović je nakon isteka ugovora s Juventusom došao bez obeštećenja i potpisao do leta 2029.

Naknada za transfer od nula evra pritom može zavarati. Beşiktaş će Vlahoviću garantovano plaćati 7,5 miliona evra po sezoni, odnosno najmanje 22,5 miliona kroz trogodišnji ugovor. Juventus je istog igrača u januaru 2022. Fiorentini platio početnih 70 miliona evra, uz još deset miliona mogućih bonusa.

To Vlahovićev transfer čini dobrim pokazateljem nove pozicije lige. Sa 26 godina još pripada generaciji od koje se očekuju najbolje sezone karijere. Nekadašnji turski model uglavnom je podrazumevao visoku platu za veliko ime čija se tržišna vrednost približava nuli. Današnji model uključuje i igrače koje klubovi još mogu koristiti kao sportsku, ali i transfernu imovinu.

Galatasaray je najnoviji primer pružio ovog avgusta, kada je za Batrakova platio 25 miliona evra. Ruski reprezentativac ima 21 godinu i potpisao je petogodišnji ugovor.

Salah pokazuje koliko se tržište proširilo

Druga strana turske strategije i dalje je privlačenje najvećih globalnih imena. Trabzonspor je početkom avgusta doveo Salaha nakon njegovog odlaska iz Liverpoola. Egipćanin je stigao bez obeštećenja, ali mu dvogodišnji ugovor donosi 17 miliona evra godišnje, uz bonuse i udeo u prihodima od proizvoda koji nose njegovo ime.

Za Süper Ligu je posebno značajno što takav transfer nije napravio jedan od tri istanbulska velikana. Trabzonspor ima manju ekonomsku bazu od Galatasaraya, Fenera i Beşiktaşa, ali može finansirati igrača čije ime ima globalnu komercijalnu vrednost.

Turska tako istovremeno kupuje dva tipa vrednosti, Salah i Lukaku donose publiku, sponzore i međunarodnu vidljivost, dok Greenwood, Vlahović ili Batrakov nude mogućnost da liga dobije igrače pre nego što njihove najbolje godine prođu.

Football Benchmark upravo u tome vidi jedan od glavnih znakova repozicioniranja Süper Lige. U poslednjih pet sezona turski klubovi potrošili su oko 1,1 milijardu evra, a ubrzanje je posebno snažno od 2024. godine.

Odakle Turcima novac

Najveći turski klubovi imaju znatno veću ekonomsku bazu nego što to sugeriše međunarodna vrednost njihove lige.

Galatasaray je u sezoni 2024/25. ostvario 282 miliona evra operativnih prihoda, Fenerbahçe 221 milion, a Beşiktaş 150 miliona. Kod ta tri kluba komercijalni i ostali prihodi činili su u proseku 57 odsto ukupnih prihoda, matchday, odnosno prihodi na dan održavanja utakmica na domaćem terenu, 28 odsto, a TV prava i UEFA distribucije oko 15 odsto.

To objašnjava važan deo turskog modela. Galatasaray, Fener i Beşiktaş imaju ogromne navijačke baze, snažne sponzorske portfelje, velike stadione i domaće tržište od gotovo 90 miliona stanovnika. Njihova sposobnost trošenja ne zavisi samo od vrednosti televizijskih prava Süper Lige.

I ona ipak rastu. Turski fudbalski savez je 2024. novi paket prava za Süper Ligu i 1. Ligu prodao beIN Media Groupu za 182 miliona dolara po sezoni. To je značajan oporavak centralnih prihoda nakon perioda u kojem su vrednost lige pogodili pad lire, piraterija i slabiji komercijalni ugovori.

Postoje i jednokratni izvori koji pojedinim klubovima daju dodatni prostor. Galatasaray je prihod od projekta na svom vrednom zemljištu u Floryi iskoristio za potpuno zatvaranje obaveza iz ranijeg sporazuma o finansijskom restrukturiranju. Klub je istovremeno kroz povećanje kapitala prikupio više od osam milijardi lira neto sredstava, od čega je deo namenjen platama igrača, transfernim obavezama i drugim dugovima.

TFF je za ovu sezonu dodatno odredio visoke limite ukupne potrošnje vodećih klubova: Galatasarayu nešto više od devet milijardi lira, Fenerbahçeu 6,33 milijarde, Beşiktaşu 4,12 milijardi, a Trabzonsporu 2,53 milijarde.

Turci su ovaj film već gledali

Turski fudbal ima dovoljno iskustva da zna kako ovakva strategija može da se završi.

Galatasaray je pre više od deset godina okupljao igrače poput Didiera Drogbe i Wesleyja Sneijdera, Fenerbahçe je kasnije dovodio Robina van Persieja i Nanija, a Beşiktaş Pepea i druge poznate evropske igrače. Deo ulaganja imao je i sportski rezultat. Fenerbahçe je 2013. stigao do polufinala Evropske lige, a Beşiktaş je 2017. osvojio svoju grupu šampiona i izborio osminu finala. Problem se pojavio kada sportski i komercijalni prihodi više nisu pratili troškove.

Do početka 2019. dugovi četiri najveća kluba prešli su deset milijardi lira, tada oko 1,9 milijardi dolara. Turska bankarska asocijacija pokrenula je restrukturiranje njihovih obaveza, a Reuters je tada kao deo problema naveo veliko trošenje na strane zvezde, slabe rezultate i valutnu krizu.

Zbog toga sadašnji bum ima i ozbiljnu granicu. Football Benchmark pokazuje da su Galatasaray, Fenerbahçe i Beşiktaş u 2024/25. zajedno imali 76 miliona evra neto gubitka. Troškovi zaposlenih iznosili su 63 odsto prihoda Galatasaraya, 70 odsto kod Fenera i 82 odsto kod Beşiktaşa.

Fenerbahçe je ovog leta dobio i konkretno upozorenje iz UEFA. Klub je kažnjen sa sedam miliona evra nakon što je njegov odnos troškova igračkog kadra i prihoda (squad-cost ratio) za 2025. prešao dozvoljenu granicu od 70 odsto.

Šta je sada drugačije

Turski klubovi danas ipak posluju iz snažnije komercijalne pozicije nego pre deset godina. Prihodi najvećih klubova znatno su porasli, stadioni i prateća ponuda donose veće prihode, TV ugovor ponovo raste, a UEFA takmičenja nude daleko veće distribucije nego ranije.

Promenio se i profil dela igrača koji dolaze. Osimhen, Greenwood, Vlahović i Batrakov ostavljaju mogućnost stvaranja buduće transferne vrednosti. Kod veterana poput Salaha ili Lukakua računica počiva više na sportskom rezultatu, sponzorima, prodaji ulaznica i globalnoj vidljivosti.

Na terenu, međutim, Turska još mora da dokaže da potrošnja menja evropski status lige. Na početku ove sezone zauzimala je deveto mesto UEFA petogodišnje rang-liste, iza Portugalije, Belgije i Holandije.

Tu će se odlučiti održivost celog projekta. Redovni ulasci Galatasaraya, Fenera i ostalih klubova u završnice evropskih takmičenja doneli bi novi novac od UEFA, veće sponzorske ugovore, rast međunarodne publike i višu vrednost igrača. Takav krug mogao bi sadašnju potrošnju da pretvori u dugoročan rast.

Ako evropski rezultati ostanu slični dosadašnjim, klupski budžeti će morati da pokriju visoke plate i transferne rate bez odgovarajućeg rasta prihoda. Istorija turskog fudbala pokazuje koliko brzo takav model postaje problem.

Süper Lig je u poslednje dve godine napravio veliki skok u sposobnosti da privuče fudbalere koje je donedavno bilo teško zamisliti van najbogatijih evropskih liga. Osimhen je pomerio rekord, Vlahović je pokazao da Istanbul može da privuče vrhunskog napadača u najboljim igračkim godinama, a Salah je doneo globalno ime i van tradicionalne istanbulske trojke.

Sledeća faza više se neće meriti predstavljanjima na aerodromima i veličinom ugovora. Meriće se rezultatima u Evropi i prihodima koje takva ulaganja mogu proizvesti. Turski klubovi već su pokazali da mogu da kupe velike igrače. Sada treba da pokažu da od njih mogu napraviti bolju i jaču ligu.