Dok svet ponovo razmatra sportski povratak Rusije, stanje u ukrajinskom fudbalu i dalje deluje kao podsetnik na to koliko je rat promenio samu definiciju profesionalnog sporta. U zemlji koja već četvrtu godinu živi pod punom invazijom, utakmice se ne organiziraju prema tržišnoj potražnji ili televizijskim terminima, nego prema kapacitetu najbližeg atomskog skloništa.
Broj gledalaca na stadionima ne određuje veličina tribina, nego bezbednosna infrastruktura. Rastu posete ne podstiče marketing ili forma ekipe, nego proširenje skloništa i kapaciteta za evakuaciju. Fudbal se igra, ali po pravilima rata.
Ukrajinska Premijer liga danas funkcioniše kao hibrid sportskog takmičenja i kriznog sistema. Utakmice se planiraju u dnevnim terminima, prekidaju se zbog vazdušnih uzbuna i nastavljaju tek kada bezbednosni protokoli to dozvole. U takvom modelu i osnovna poslovna logika se menja, prihod od ulaznica zavisi od kapaciteta skloništa, a ne od realne potražnje.
Opširnije
Šta ako rat potraje? Evropski fudbal prvi put testira zavisnost od novca iz Zaliva
Rat na Bliskom istoku više nije samo bezbednosna i energetska priča. Za evropski fudbal on postaje stres-test poslovnog modela koji se godinama oslanjao na kapital, sponzorstva i politički uticaj iz Zaliva.
29.03.2026
Zašto investitori kupuju mreže fudbalskih klubova i šta to znači za sam sport
Multi-club ownership (MCO) poslednjih godina postao je jedan od najvažnijih poslovnih modela u fudbalu. Ideja je relativno jednostavna: isti investitor, fond ili poslovna grupa kontroliše više klubova istovremeno, često u različitim ligama i državama. Umesto jednog kluba kao izolovane investicije, vlasnici grade mrežu klubova koji funkcionišu kao povezan sistem.
15.03.2026
Primer Dynamo Kyiv najbolje oslikava tu transformaciju. Klub je u jednom periodu prodavao oko 1.700 ulaznica na stadionu kapaciteta 16.000 mesta upravo zato što je limit određivalo sklonište. Tek nakon proširenja bezbednosne infrastrukture broj gledalaca je povećan na nešto više od 4.000.
Istovremeno, liga nije stala. Sezona 2025/26. pokazuje koliko se promenila unutrašnja struktura takmičenja. Na vrhu više nisu samo tradicionalni giganti. Klubovi kao što su LNZ Cherkasy i Polissye Zhytomyr iskoristili su vakuum i poremećene odnose snaga da uđu u borbu za vrh, dok Shakhtar Donetsk, klub u izbeglištvu, i Dynamo Kyiv više ne deluju nedodirljivo.
To nije samo sportska anomalija. To je posledica rata koji je razbio stabilni duopol i otvorio prostor klubovima koji su se logistički i organizaciono bolje prilagodili.
Neki klubovi nestaju, novi se dižu
Rat nije samo promenio tabelu, promenio je mapu fudbala. Pojedini klubovi faktički su nestali iz profesionalnog sistema. FC Mariupol prestao je da postoji u svom izvornom obliku nakon razaranja grada. Desna Chernihiv nikada se nije oporavila od uništenja infrastrukture. Dnipro-1 se 2024. povukao iz lige, što je bio jasan signal koliko je sistem operativno krhak.
Istovremeno, deo klubova postoji, ali u izbeglištvu. Shakhtar Donetsk već godinama ne igra u svom gradu, a njegov stadion Donbass Arena ostao je van funkcije na teritoriji pod ruskom kontrolom. Takvi klubovi nisu nestali, ali više nisu klasične lokalne institucije. Oni su raseljeni sportski brendovi.
Paralelno s tim, pojavljuje se nova generacija klubova koji popunjavaju prostor. LNZ i Polissya nisu samo rezultat dobrog sportskog ciklusa, nego i dokaz da u ratnim uslovima fleksibilnost i operativna stabilnost postaju ključna konkurentska prednost.
Ukrajinska liga zato danas nije samo oslabljena verzija stare. Ona se transformisala u manju, siromašniju, ali otvoreniju i nepredvidljiviju ligu.
Ruski minus
Na drugoj strani, ruski fudbal nije doživeo fizičko razaranje infrastrukture, ali je pretrpeo drugačiji, sistemski udar. UEFA i FIFA suspendovale su ruske klubove i reprezentacije iz međunarodnih takmičenja još 2022. godine i ta izolacija traje.
Posledica je gubitak najvažnijeg izvora rasta: evropskog tržišta. Današnji UEFA model raspodele vredi više od tri milijarde evra po sezoni, a samo ulazak u Ligu prvaka donosi gotovo 19 miliona evra po klubu pre bonusa. Za ligu koja je redovno imala više predstavnika u Evropi, to znači gubitak desetaka miliona evra svake godine.
Kumulativno, reč je o stotinama miliona evra potencijalnih prihoda koji su ostali neostvareni. Ipak, ruski fudbal nije finansijski kolabirao. Domaća liga i dalje funkcioniše, transferi nisu potpuno stali, a deo novca i dalje dolazi kroz alternativne kanale. UEFA je čak isplatila i određeni iznos solidarnih sredstava ruskim klubovima uprkos suspenziji.
Bilans stanja
Zato je ključni gubitak manje vidljiv u bilansima, a više u poziciji. Ruski klubovi više ne igraju utakmice koje grade međunarodni brend, ne razvijaju UEFA koeficijent kroz realna takmičenja i ne nude igračima istu platformu za razvoj i transfer. Drugim rečima, sistem postoji, ali izvan glavnog toka.
Razlika između Ukrajine i Rusije danas najbolje objašnjava kako rat deluje na sportsku industriju. U Ukrajini rat razara infrastrukturu, gasi klubove i tera ligu da funkcioniše oko skloništa, ali fudbal opstaje kao deo otpornosti društva.
U Rusiji infrastruktura ostaje netaknuta, liga se igra i novac nije nestao, ali je sistem odsečen od najvažnijeg tržišta i dugoročno gubi relevantnost.
Jedni igraju pod sirenama. Drugi igraju bez Evrope. I to je realni okvir svake ozbiljne rasprave o budućnosti sporta na tom prostoru.
.webp){kind=icon}
