Zašto ‘Oppenheimer’ Christophera Nolana nije tipičan letnji blokbaster

Leto je obično vreme kada se u Americi slavi sve američko. Od Dana nezavisnosti do "Top Gun: Maverick", vrela sezona je često trenutak za nekritičko odavanje počasti zvezdama i epoletama. Oppenheimer, najnovije ostvarenje Christophera Nolana, to nije.

U biografskom filmu o J. Robertu Oppenheimeru, fizičaru i ocu atomske bombe – kog bravurozno igra Cillian Murphy – Nolan se bori sa dva najveća zverstva koja su počinile SAD: atomskim bombardovanjem Hirošime i Nagasakija. Čak i nakon ovog letnjeg obračuna sa masovnim ubistvima sponzorisanim od države, Nolan je napravio umetničko delo koje preispituje lojalnost zemlji i kako to može da se sukobi sa egom sa katastrofalnim rezultatima. Ovo je gust materijal koji obuzima i na kraju ostavlja jeziv utisak.

Oglašen kao spektakl, Oppenheimer je rečitiji nego što bi se to moglo očekivati od reditelja filmova "Dark Knight" (Mračni vitez) i "Inception", najpoznatijeg po svojim vizuelnim podvizima. Nolan ulaže svu svoju tehničku veštinu u snimanje drame, ali njegov scenario je opojna adaptacija mamutske biografije "Američki Prometej: Trijumf i tragedija J. Roberta Oppenheimera" koju potpisuju Kai Bird i Martin J. Sherwin.

Da, prikaz ‘Trinitija’, prvog testa nuklearne bombe u Los Alamosu, jeste zapanjujući, sa belom svetlošću koja preplavljuje ekran u tišini pre nego što zvuk odjekne oko vas. Ali suština filma leži u scenama preispitivanja koje se ponavljaju tokom svih tri sata trajanja; iz različitih uglova predstavljaju višestruki portret glavnog aktera, čoveka kojeg je neutaživa radoznalost navela da igra Boga.

Ove sekvence učvršćuju Nolanovu centralnu metaforu, predstavljenu brzo, na samim počecima. Oppenheimerova perspektiva, snimljena u boji, označena je kao "fisija". Crno-belo je "fuzija", iz ugla Lewis Straussa (Robert Dawney Jr.), nekadašnjeg predsednika Komisije za atomsku energiju koji 1959. pokušava da dobije mesto u kabinetu u Eisenhowerovoj administraciji.

Strauss prepričava svoju istoriju sa Oppenheimerom, kojeg je regrutovao na prestižno mesto na Princetonu pre nego što je na kraju postao njegov protivnik kada je Oppenheimer odbio da radi na razvoju hidrogenske bombe. Dok Strauss pokušava da unapredi sopstvenu karijeru, Oppenheimer je primoran da se bori sa sveobuhvatnim pritiscima makartizma, kreirajući tako narativnu kičmu za ceo film. Strauss je Salieri za Oppenheimerovog Mozarta, a Downey, u svojoj najboljoj ulozi poslednjih godina, očigledno uživa da igra oholog, duboko nesigurnog negativca.

Sve u svemu, Oppenheimer je manje kompleksan od većine Nolanovih ostvarenja. (To, na primer, nije Tenet.) Režiser skače u vremenu, sa suptilnom šminkom koja ukazuje na to u kojoj fazi života nalazimo protagoniste, ali film takođe nudi prilično jasan prikaz evolucije Oppenheimera od briljantnog studenta do akademika koji je flertovao sa Komunističkom partijom sve do vođe tajnog programa Manhattan koji je tokom II svetskog rata okupio briljantne naučnike sa zadatkom da poraze Nemačku razvojem bombe neviđeno razornih sposobnosti.

Sve je dodatno naglašeno impresivnim Murphyjevim licem, čije kristalno plave oči naglašavaju njegove utonule obraze i stvaraju gotovo strašan efekat. Taj izgled zauzima ceo ekran tokom većeg dela filma, a Murphy je dovoljno talentovan da nikada ne želite da skrenete pogled. U pitanju je izuzetno suptilna izvedba. Gotovo neprimetno, Murphy je u stanju da utka zavođenje, ponos i na kraju i žaljenje u ovog komplikovanog, konfliktnog čoveka.

Kao autor, Nolan ima neke nesretne manire, a neki od njih su vidljivi i u filmu "Oppenheimer". Dijalog, posebno u ranim delovima filma, može biti nespretan, posebno kada je u pitanju ekspozicija. Ženski likovi se teško snalaze. Kao žene u životu Oppenheimera - njegova supruga Kitty i devojka Jean Tatlock - Emily Blunt i Florence Pugh prikazane su kao zavodljive i depresivne sa malo razvijenih nijansi između. Obe su izvrsne glumice, ali gotovo da možete osetiti kako se bore da pronađu nijansu koju im scenario ipak ne pruža. Blunt to postiže u bravuroznoj sceni pri kraju filma; Pugh, međutim, manje uspeva u tome.

Za druge ličnosti koje ulaze u Oppenheimerov svet, Nolan je okupio prvu postavku glumaca sa A-liste i prepoznatljivih lica u sporednim ulogama.

Matt Damon igra frustriranu marionetu u vidu vojnog generala koji bira Oppenheimera da napravi bombu. Josh Hartnett, omiljeni glumac devedesetih godina, pravo je osveženje kao Oppenheimerov veseli kolega Ernest Lawrence, koji ga upozorava na njegovu povezanost sa levičarskim pokretima; Davida Krumholtza je takođe zadovoljstvo gledati kao fizičara Isidora Rabija. Gary Oldman se pojavljuje kao Harry Truman, a Kenneth Branagh se kratko pojavljuje kao danski fizičar Niels Bohr.

I čekajte, da li je to bivša zvezda Nickelodeona, Josh Peck, koji pritiska dugme koje će aktivirati prvi nuklearni test? Da, upravo tako. Spisak se nastavlja (i nastavlja, i nastavlja).

Parada glumaca je jedno od mnogih zadovoljstava filma "Oppenheimer", ali nije to ono što ostane kada se počne pojavljivati odjavna špica. Ostala sam razmišljajući o tematskoj težini ovog poduhvata. Nolan je stvorio epski film o granicama američkog heroizma. U ovoj priči, Oppenheimer, vođen svojom ljubavlju prema eksperimentisanju - i sujetom - prokleo je sopstvenu dušu zbog svoje zemlje.

Zajedno, Nolan i Murphy omogućavaju publici da se što više približi ulasku u um ovog čoveka, gde se alhemijski stapaju genijalnost i krivica. Provoditi vreme u tom spoju nije nužno ono što biste nazvali zabavom. Ako tražite laganu priču o američkoj slavi, držite se podalje. Ako želite oštar pogled na čoveka koji je postao "Smrt, uništitelj svetova", pripremite se.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar