Dragulji poluostrva Češme su turski odgovor na Sen Trope

Tokom pandemije virusa korona i posle zemljotresa cene nekretnina su eksplodirale na poluostrvu Češme, najzapadnijoj tački Turske. Kuće na egejskoj obali, koje su služile kao vikendice za odmor, odjednom su postale poželjne za život mnogih Turaka iz Istanbula i naročito Izmira, a ova oblast u kojoj se susreću Azija i Evropa, postala je popularna turistička destinacija.

Stan u centru Izmira košta između 150.000 i 250.000 evra, a samo devedeset kilometara odatle pet puta skuplje. Cene nekretnina u malim, šarmantnim mestima kao što su Češme, Alačati ili Urla, kreću se od 500.000 evra pa naviše.

U čemu je tajna ovog poluostrva?

Pre svega u prostranim peščanim plažama, prelepoj tirkiznoj boji mora, prijatnoj klimi, bujnoj vegetaciji, netaknutoj prirodi i drevnoj tradiciji. Kada se odličnim auto-putem iz Izmira uputite na zapad, krećete se okruženi zelenilom kroz nepregledna polja plodne zemlje, vinograde, plantaže badema i mnoštvo vetroparkova, koji proizvode oko 30 odsto zelene energije, zbog vetra koji u pojedinim delovima neprekidno duva.

Bloomberg Adria/Marijana Avakumović

 

Egejska obala Turske je povezana sa obližnjim grčkim ostrvima i tipično je mediteranska, sa maslinama i borovima, drevnom istorijom i mediteranskom kulturom. Kroz gust drvored borova stiže se u Češme, najzapadniji primorski grad u Turskoj, smešten na obalama Egejskog mora, na samom špicu istoimenog poluostrva. Nalazi se svega na 15 kilometara od grčkog ostrva Ios. Ono po čemu su Češme jedinstvene jesu brojni izvori termalne vode. Lekovita voda sa ovih izvora dostiže temperaturu do 38 stepeni i ima blagotvorno dejstvo.

Air Serbia

 

Najstariji grad na poluostrvu je Alačati. Udaljen desetak klometara od Češmi, predstavlja skriveni dragulji rezervisan za visko društvo iz Izmira i Istanbula. Mada ga u poslednje vreme posećuje sve više stranaca, a i srpski turisti će ga sasvim sigurno uskoro otkriti jer je Air Serbia nedavno uvela direktnu avionsku liniju za Izmir i ovaj deo turske obale učinila dostupnijim našim građanima.

Alačati je turski Sen Trope

Alačati svojim kaldrmisanim uličicama i belim kamenim kućama obraslim u ružičaste i crvene bugenvilije, prozorima i vratima jarkih boja, neodoljivo podseća na grčka ostrva. Karakteristični balkoni na stogodišnjim kućama koje su pretvorene u butik hotele ili luksuzne vile daju turski pečat toj arhitekturi.

Tokom većeg dela svoje istorije, čitavo područje oko Alačatija je bilo naseljeno Grcima. Nedaleko od njega su Efes, Smirna, Pergam i mnogi drugi gradovi koji su cvetali tokom antike. Alačati su u 17. veku podigli Grci koji su došli da rade u obližnjim vinogradima i maslinjacima. Vremenom je postao magnet za bogate Turke koji se bave jahtingom i surfovanjem i polako se transformisao u jednu od najekskluzivnijih destinacija na poluostrvu, odnosno turski odgovor na San Trope, kombinujući istorijski ambijent sa modernim luksuzom.

Air Serbia

 

Ovo živopisno luksuzno letovalište idealno je za one koji plove grčkim ostvrima i turskom rivijerom, ali i za ljude koji vole život u skladu sa prirodom. Može se pohvaliti pristupom nekim od najboljih plaža u uvalama Egejskog mora i odličnom kuhinjom u kojoj dominiraju artičoke i divlje zeleno bilje ubrano na obližnjim brdima. Tokom cele godine, jela od divljeg zelenila kuvana u maslinovom ulju nalaze se u velikoj meri na jelovnicima desetina malih restorana ušuškanih na krivudavim kaldrmisanim ulicama Alačatija. 

Divlje zeleno bilje na meniju turske kuhinje

Divlji zeleniš iz ove oblasti, koji se na turskom zove ot, slavi se svakog proleća na popularnom festivalu bilja u Alačatiju. U vreme naše posete upravo se održavao taj festival, na kome ljudi iz celog regiona učestvuju u sakupljanju bilja po brdima oko grada, pohađaju škole kuvanja i probaju recepte lokalnih kuvara poput meda od timijana, paste od lavande, hleba od koprive, kolača od spanaća, do turske kafe sa mastikom.

Inače, za Alačati su karakteristični različiti proizvodi napravljeni od mastike. Na ovom području raste endemska vrsta mastike, kojom se ponose i Grci i Turci i po kojoj susedno ostrvo Ios nosi ime. Turci su svoju zaštitili. Sirup od mastike, napravljen od smole ove biljke, stavlja se u ratluk i razne slatkiše.

Air Serbia

 

 

Dok su ulice Alačatija bile u znaku začina i divljeg zelenila, u susednom mestu Urla, koje je najbliže Izmiru, u to vreme je održavan i festival artičoke. Netaknuta priroda i odsustvo industrije doveli su do toga da ovde raste autohtona vrsta artičoke, sa ljubičastim cvetovima. Lepota ove ukusne biljke leži u činjenici da je potpuno jestiva. Na licu mesta su mogle da se konzumiraju sveže, tek ubrane artičoke samo očišćene i prelivene limunom, što predstavlja delikates ovog kraja.

Artičoka se komercijalno proizvodi u Urli od 1945, a poslednjih godina primetan je porast zasađenih poljoprivrednih površina. Proizvodnja artičoka je dostigla 35 miliona komada godišnje. U 2018. artičoka iz Urle dobila je regionalno geografsko priznanje i predstavlja poseban gastronomski proizvod koji se danas izvozi u mnoge krajeve sveta.

Urlu, strateški primorski grad koji je tokom istorije ugostio različite civilizacije, vredi posetiti zbog svog istorijskog identiteta, prirodnih lepota i vina. Ova oblast, koja proizvodi 20 odsto celokupne ponude Turske, poznata je po proizvodnji biodinamačkih vina.

Air Serbia

 

Muzej maslinovog ulja svedoči o tradiciji

Osim toga, u Urli se nalazi i prva fabrika za proizvodnju maslinovog ulja u Anadoliji, a muzej maslinovog ulja Kostem, koji smo posetili svedoči o početku tradicije proizvodnje kvalitetnog maslinovog ulja u ovom mestu i važnosti uzgoja maslina na Egejskom moru.

Bloomberg Adria/Marijana Avakumovic

 

Pelin Omuroglu, koja je stari mlin za mlevenje maslina pretvorila u muzej, kaže da je Turska postala jedan od pet najvećih proizvođača maslina i maslinovog ulja u svetu. Ovde se uzgaja između 50 i 80 različitih sorti, neke su namenjene za doručak, druge za proizvodnju maslinovog ulja.

Bloomber Adria/Marijana Avakumovic

 

"Italijani zelene masline jedu uz koktele, a Turci crne masline konzumiraju uz tradicionalni doručak koji podrazumeva sir, hleb i turski čaj. Od zelenih maslina pravimo maslinovo ulje", kaže naša sagovornica.

U ovoj oblasti 80 odsto žena se bavi prozvodnjom maslinovog ulja. Omuroglu je jedna od njih. Ona sledi striktno organsku i prirodnu poljoprivrednu politiku za proizvodnju.

Ono što je posebno interesantno, Omoroglu je profesionalna degustatorka maslinovog ulja. Pokazala nam je tehniku i dala zadatak da ocenimo nekoliko vrsta ulja. Od nje smo naučili da kod maslinovog ulja nije bitna gustina i boja. Zato se testira u tamnoplavim čašama, koje se zagrevaju u ruci da bi se razvila aroma.

"Maslinovo ulje koje prozivodim ima aromu artičoke jer na plantaži maslina gajimo i artičoke, pa se njihovo korenje prepliće. Kvalitet maslinovog ulja zavisi od količine sunca, kiše i vetra. U zavisnosti od regiona i klime možemo pretpostaviti koju aromu ćemo očekivati pri testiranju. Pri testiranju se procenjuju miris i ukus”, kaže Omoroglu.

Ona objašnjava da se masline za ekstradevičansko maslinovo ulje beru u septembru i početkom oktobra. To ulje, kako smo se i sami uverili, ima aromu sveže pokošene trave, zelene jabuke, breskve, artičoke, badema ili paradajza. Ukoliko ima neku manu, miriše na vino i sirće. Masline iz kasnije berbe su bez arome, oseća se slatkoća i nema gorčine koja je karakteristična za ekstadevičansko maslinovo ulje.

 

 

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar