Vraćanje sjaja zgradi srpskog Gaudija budi duhove prošlosti

Pred zgradom Stare pošte u Savskoj ulici u Beogradu je početak novog poglavlja. Građevinu staru gotovo vek čeka odevanje u novo-staro ruho i potpuna prenamena prostora, sa nekim drugim budućim radnicima, korisnicima i gostima.

U objekat će se, prema dosadašnjim najavama, useliti dečje pozorište "Boško Buha", interaktivni dečji muzej i biblioteka, dok će se na poslednjem spratu nalaziti restoran i kafić za posetioce, sa otvorenim terasama na delovima ravnog krova.

Napori da se višespratnica transformiše deo su šireg projekta Beograd na vodi koji treba da da novi oblik Savskom amfiteatru. Ambijent Savskog trga već je umnogome promenjen. Sa preuređenom pešačkom površinom kojom dominira spomenik Stefanu Nemanji, visok 23 metra, i zatvorenom železničkom stanicom koja će biti adaptirana u izložbeni prostor Istorijskog muzeja Srbije, objekat pošte još jedan je deo ubranističke slagalice ovog kraja prestonice.

Belgrade Waterfront

 

Iz kompanije Belgrade Waterfront nedavno su u saopštenju poručili da će u neposrednoj blizini Stare pošte biti sagrađena "najmodernija dvojezična državna osnovna škola sa bazenom, kao i državni vrtić sa najsavremenijim sadržajima za decu, a na stanici metroa iza zgrade renovirane nekadašnje Glavne železničke stanice ukrštaće se prve dve linije podzemne železnice".

Tako bi graditeljski najnovija urbana celina u Beogradu dobila nove sadržaje neophodne novoj eliti koja se stvara na prostoru Beograda na vodi, gde je najavljena i izgradnja novog mosta preko Save.

Vraćanje predratnog izgleda budi oprečna mišljenja

U Belgrade Waterfrontu su naveli i da će ova građevina biti temeljno rekonstruisana. "Jednom od najlepših zdanja predratnog Beograda biće vraćen originalni izgled, sa raskošnom fasadom i u identičnim razmerama koje je imalo sve do 1944. godine."

Oni podsećaju da je zgrada uništena tokom savezničkog bombardovanja Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, te posle restaurirana u duhu socrealizma. "Sa raskošne fasade, pred kojom su mnogi ostajali zadivljeni, poskidani su ornamentalni i dekorativni elementi koji su je krasili", naveli su u kompaniji. Tako je, dodali su, Stara pošta ogoljena, zaravnjena, skraćena i svedena na današnji izgled koji nije ni nalik originalnom rešenju.

 

Duh vremena i promenljive kategorije - od estetike, preko nauke, do politike, nastavljaju da ukrštaju koplja nad ovim objektom, kao što je to uostalom slučaj i sa mnogim drugim. On je podignut krajem dvadesetih godina prošlog veka i remek-delo je srpskog arhitekte Momira Korunovića, koje mnogi smatraju njegovim najboljim ostvarenjem.

Taj stav ima i profesor Filozofskog fakulteta Aleksandar Kadijević, autor 12 radova i monografije o Korunoviću. Kako navodi za naš portal, zgrada kruniše sve Korunovićeve eksperimente u oblasti arhitektonske ekspresije, siluetne plastike i heraldike, te bogatih svetlo-tamnih fasadnih kontrasta. "Malo šta je kasnije izgradio na tom snažnom nivou, sem možda spomenika na Zebrnjaku, 1937. godine."

Građevina je, opisuje profesor, podignuta u originalnom i nadahnutom Korunovićevom romantičarsko-ekspresionisičkom stilu, sa elementima postsecesije.

Nije se uklapala, već je sebi podredila ambijent, ali ne celog trga već ulaznog poteza Savske ulice. "Zatvara krug samostalnih javnih zgrada iz 19. i 20. veka, ali i blokova koji su u većoj meri prilagođeni zaobljenoj formi trga na dnu beogradskog grebena."

Kakva god bila prenamena, ocenjuje naš sagovornik, zgradi se spolja moraju vratiti stari izgled i sjaj, jer je simbol arhitektonskog uspona Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Jugoslavije i Beograda, ali i čitave novije srpske arhitekture.

"Pre svega zbog njenog sanjalačkog autorskog ogranka, pogotovo kao tekovina 'srpskog Gaudija' - bez preterivanja se može tako govoriti, jer mnogo je sličnosti između te dvojice velikana", kaže Kadijević.

Belgrade Waterfront

 

S druge strane, predsednik Akademije arhitekture Srbije Bojan Kovačević ovakve najave smatra budalaštinom. "Projekat rekonstrukcije zgrade je još jedno vanbračno dete Beograda na vodi, ali vlast pokušava da kupi javnost pričom o romatičarskom, predratnom Beogradu."

Iako detalji projekta još nisu poznati, arhitekta napominje da radovi tog kalibra podrazumevaju mnogo novca. "Dosta je tu ispusta, udubljenja... Nije to slaganje lego kocki. Kako će se sve platiti, iz budžeta?"

Kako Kovačević napominje, reč je staničnoj pošti, nekada glavnoj pošti u Beogradu imajući u vidu promet i blizinu železničke stanice. "Sa dosadašnjim izmenama na Savskom trgu, ta zgrada sad visi u vazduhu, ali može nastaviti da postoji kao prostor neke administracije ili drugo. Pozorištu 'Boško Buha' ne treba Korunovićeva fasada."

Kadijević takođe uzima kao jasno da, budući da se okruženje promenilo i nema staničnih perona za transfer poštanskog materijala - zgrada više ne može biti pošta. Ali sama namena kao takva za njega je irelevantna. "Dakle, nema potrebe za lamentacijama zbog izgubljene prvobitne namene, niti za kritiku političke pozadine poduhvata, jer je to daleko manje važno od onoga simboličkog, lokalpatriotskog, kulturološkog i civlizacijskog. Zato obnovu podržavam svesrdno, kao naučnik i profesor. Lično sam je uz dr Zorana Manevića i sam inicirao više puta, počev od 1991. godine, u medijima."

Omraženost posle Drugog svetskog rata i politička viđenja

Kada je izgrađena, Zgrada pošte je bila najveća na Balkanu, ali nije uvek svima bila draga. Makar ako je suditi na osnovu pisanja beogradske štampe.

Tako je, recimo, "Politika" s kraja tridesetih godina navodi kao "zgradu čija se arhitektura mnogo kritikuje", dok dnevni list "Vreme" (ne brkati sa istoimenim nedeljnikom pokrenutim decenijama kasnije) piše da "Beograđani ne vole poštu Beograd 2", mada ističe da je to "neophodno potrebna ustanova". Potonji list opisuje da u njoj tada radi 700 službenika, ali prenosi i jadanje tadašnjeg upravnika Radisava Uroševića da nemaju dovoljno radnika. "Jer u toku jednog meseca na poštu Beograd 2 stigne 46.000 pismonosnih pošiljaka, sedam i po miliona komada časopisa i novina, sedam hiljada vrednosnih paketa koji ne podležu taksi, blizu 200.000 preporučenih i novčanih pisama, čekova i uputnica, primi se i pošalje 36 miliona pisama, 27 hiljada paketa itd."

Nije prošlo mnogo i građevina je u ratnim danima stradala. Devastiranoj, posleratnoj Jugoslaviji, po svemu sudeći, bilo je potrebno relativno brzo rešenje izgleda pošte, te se komunistička vlast odlučila za jeftiniju opciju prema tadašnjoj modi. "Godine 1947. Pavel Krat je angažovan da je rekonstruiše, jer je Korunović bio penzioner i lojalni arhitekta monarhije, te neopravdano zaobiđen", priča profesor Kadijević.

Bloomberg Adria

 

Dodaje da, iako je Korunovića sve to lično pogodilo, zadržao je dostojanstvo i nije se javno bunio. "Posmatrao je proces sa ulice rekavši prijateljima: 'Obukli su joj novo odelo'. Dostojanstveno i smireno, bio je svestan da je njegovo vreme prošlo i da je kulturna matrica koju je obogaćivao nestala."

Istorijske okolnosti koje prate ovu zgradu ispostavile su, ocenjuje arhitekta Kovačević, nekako nesrećnim i protivrečnim.

"Sigurno da je posle rata arhitektonski manir komunista bio prezren", ukazuje on.

Međutim, negativan kontekst nije pratio samo Staru poštu, naglašava Kadijević, već i njenog stvaraoca, pa i šire od toga - i održao se do danas. "O Pošti 2 i Korunoviću, iz političkih, a ne naučnih pobuda, u delu savremene istoriografije se tendenciozno piše negativno kao o 'imperijalističkom arhitekti velikosrpskog hegemonističkog režima', sa ciljem da se detronizuje ne samo on kao stvaralac, već i čitavo kulturno nasleđe međuratne Jugoslavije."