Svi smo zarobljenu u Trumpovom pogledu na svet iz osamdesetih

Uzmite trenutak da razmislite o ovom prilično vanrednom nizu događaja koji predstavljamo.

Krajem prošle nedelje američki zvaničnici su u razgovoru za "Washington Post" otkrili da je Rusija Iranu davala podatke o ciljevima za napade na američku vojnu imovinu u Persijskom zalivu. U tim napadima do sada je poginulo sedam američkih vojnika, a više od 150 ih je ranjeno. Oštećen je i radar vredan 1,1 milijardu dolara, jedan od samo šest takvih sistema na svetu. Nakon toga, CNN je objavio da Rusija Iranu pomaže i sa taktikama upotrebe dronova koje je razvila tokom borbi u Ukrajini.

Iranski napad se uglavnom oslanjao na jurišne dronove Shahed vredne oko 40.000 dolara. Deo njih morali su da obaraju američki saveznici iz Zaliva koristeći protivvazdušne rakete PAC-3 iz sistema Patriot, čija cena dostiže tri do četiri miliona dolara po komadu. Do sada su potrošili oko 800 tih presretača visoke klase, više nego što je Ukrajina dobila tokom četiri godine rata.

Dok se sve to odvijalo, Kijev je ponudio, a zatim i ustupio deo svojih jedinstvenih i jeftinijih tehnologija za odbranu od dronova kako bi zaštitio upravo one ciljeve u Zalivu koje je Kremlj pomagao Teheranu da gađa.

 

A onda je usledilo iznenađenje. Kako je u četvrtak primetio britanski ministar odbrane, John Healey, nije neočekivano to što Moskva pomaže svom savezniku Iranu protiv SAD, države koju obe vide kao glavnog protivnika. Iznenadio je odgovor američkog predsednika, koji je ponovo pokazao da više veruje ruskom predsedniku Vladimiru Putinu nego sopstvenim obaveštajnim službama.

Donald Trump nije zahvalio Ukrajini, niti je ukorio Rusiju. Tvrdnje da je Moskva Iranu delila podatke o metama odbacio je kao nevažne. Nazvao je Putina i, kako je rekao, vodio "dobar" razgovor o ratu u Ukrajini. Prema rečima njegovog specijalnog izaslanika Stevea Witkoffa, prihvatio je reč bivšeg operativca KGB-a kada je on porekao da pomaže Teheranu. Zatim je na mesec dana privremeno ublažio sankcije na rusku naftu, čime je Kremlju otvorio novi izvor prihoda za nastavak invazije na Ukrajinu. Poručio je i da bi takvo olakšanje mogao učiniti trajnim.

Trump već decenijama zagovara približavanje Moskvi | Bloomberg

Sve to deluje toliko paradoksalno da se nameće pitanje postoji li išta što bi Putin mogao da učini, a da poljulja Trumpovo uporno uverenje da sa Kremljem može da izgradi prijateljski odnos. Čisto sumnjam, jer koliko god Trump često delovao nepredvidljivo i nedisciplinovano - dovoljno je pogledati njegovo najnovije kolebanje oko toga da li je Ormuski moreuz otvoren za plovidbu ili miniran - u svojim temeljnim uverenjima pokazuje iznenađujuću doslednost.

Mnoga od njih formirao je još pre četrdesetak godina. Njegova spoljna politika danas zato podseća na Spotify plejlistu iz osamdesetih koja svira iste pesme četiri decenije kasnije. Među najvećim "hitovima" su zbližavanje sa Moskvom, bombardovanje Irana, omalovažavanje NATO-a i ponovno podizanje trgovinskih carina.

Posledice tog svojevrsnog povratka u prošlost teško je preceniti, jer Trump danas raspolaže ogromnom vojnom, političkom i ekonomskom moći. Njegova "plejlista" gura svet ka nizu neočekivanih, nezdravih i potencijalno veoma dubokih promena.

Pogledajmo primer Rusije. Trump simpatije prema Moskvi gaji barem od 1986. godine, kada su mu se prvi put približili tadašnji sovjetski ambasador u SAD Yuri Dubinin i njegova ćerka Natalia. Već sledeće godine odveli su ga privatnim avionom u SSSR kako bi razmotrio mogućnost izgradnje i upravljanja dvema hotelima Trump Tower u zajedničkom projektu sa sovjetskom turističkom agencijom Intourist.

 Trump i dalje veruje da s Putinom može da izgradi partnerski odnos | Bloomberg

Kardiolog i dobitnik Nobelove nagrade za mir, Bernard Lown, kasnije je ispričao da mu je Trump 1986. rekao kako bi Hladni rat mogao da se završi za sat vremena. Kada se 1987. vratio iz Moskve, počeo je da pominje mogućnost kandidature za predsednika i potrošio gotovo 100.000 dolara na oglase preko cele stranice u novinama. U njima je tvrdio da SAD ne bi trebalo da dozvoli da Japan i Saudijska Arabija besplatno uživaju zaštitu američkog odbrambenog budžeta. Ubrzo nakon toga, u emisiji "Larry King Live" izneo je slične kritike i na račun NATO-a.

Kada je Trump 2024. drugi put ušao u Belu kuću, Sovjetski savez više nije postojao. Rusija je, u međuvremenu, napala Ukrajinu i među zahtevima iznela i razgradnju velikog dela NATO-a. Međutim, Trumpovi stavovi ostali su gotovo isti kao osamdesetih. I dalje Rusiju vidi kao neiskorišćenu poslovnu priliku sa kojom bi SAD trebalo da razvija prijateljske odnose. I dalje veruje da može da reši svaku prepreku - u ovom slučaju otvoreni rat - za nekoliko sati. I dalje želi da članice NATO-a izdvajaju više za odbranu, a i dalje nije uveren koliko savez zapravo koristi Sjedinjenim Državama.

Jednako dosledni ostali su i njegovi stavovi o Iranu. Još 1980. u jednom televizijskom intervjuu rekao je da je SAD trebalo da pošalje vojsku u Iran i preuzme kontrolu nad naftnim resursima čim je nova vlast zarobila američke taoce. Godine 1988. izjavio je da bi SAD trebalo da zauzme ostrvo Harg, glavni iranski terminal za izvoz nafte, čim Iran ponovo napravi potez koji Vašington smatra neprihvatljivim. Prema nekim informacijama iz medija, opcija preuzimanja Harga ponovo se razmatra u Beloj kući.

Trumpovi stavovi o trgovini, zasnovani na logici da jedna strana uvek gubi dok druga dobija, takođe su se oblikovali osamdesetih. U istom intervjuu u emisiji Larryja Kinga tvrdio je da je slobodna trgovina iluzija i da ostatak sveta iskorišćava Sjedinjene Države.

Promenilo se samo ime glavnog negativca globalne trgovine - tada je to bio Japan, danas je to Kina.

Trump i danas trgovinu promatra kroz logiku pobednika i gubitnika | Bloomberg

Doslednost može imati vrednost i određeni integritet. Međutim, imati stav jedna je stvar, a razviti strategiju i prilagoditi politike kako bi se postigao cilj nešto je sasvim drugo. Okolnosti se menjaju. Predsednik koji sopstvena uverenja ne preispituje i koji se okružuje laskavcima umesto stručnjacima može uzdrmati postojeći poredak, ali za ostvarenje željenog rezultata potrebna je sreća strelca koji pogađa metu naslepo.

Nedavni događaji pokazuju koliko takva nepromenljivost može da iskrivi donošenje odluka. Pre nekoliko meseci ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski predstavio je Trumpu prezentaciju u kojoj je američkoj strani ponudio tehnologiju za odbranu od dronova u Persijskom zalivu. Zvaničnici Bele kuće kojima je predlog prosleđen odbacili su ga kao politički performans, iako je potreba bila očigledna, a Ukrajina je već dokazala da takva rešenja može da razvije i primeni. Čak i kada su SAD počele da jačaju protivvazdušnu odbranu u Zalivu uoči mogućeg rata, niko nije pomislio da pozove Kijev sve dok Shahedi već nisu počeli da padaju.

Zelenski je Vašingtonu ponudio tehnologiju za odbranu od dronova, ali je Bela kuća predlog odbacila | Bloomberg

To se pokazalo kao greška sa ozbiljnim posledicama. Proistekla je iz nepoverenja prema lideru koji je pokušavao da ubedi Trumpa da stane na stranu njegove zemlje protiv Rusije, ali i iz pogrešne procene kako će iranski režim reagovati na napad koji smatra egzistencijalnom pretnjom. Ako je suditi prema izjavi koju je Iran objavio u četvrtak u ime novog vrhovnog vođe Mojtabe Khameneija, Teheran se priprema za dugotrajan rat.

Sličan obrazac vidi se i u načinu na koji je administracija objašnjavala odluku o ulasku u rat sa Iranom. Trump i njegovi saradnici izneli su čitav niz protivrečnih opravdanja i nejasnih ciljeva. Najjednostavnije objašnjenje verovatno je i najbliže istini: reč je o potezu koji je Trump želeo da povuče još od 1979. godine, kao odgovor na iranske napade i poniženja koja su, po njegovom mišljenju, pretrpele Sjedinjene Države. Sada je dobio priliku koju nije želeo da propusti.

 

Trump već dugo ima prilično jasnu viziju Bliskog istoka, a ona se najbolje vidi u sporazumima Abraham Accords koje je postigao tokom svog prvog mandata. U središtu te ideje nalazi se logika tržišta koja bi trebalo da potisne verski fanatizam, omogući dublju regionalnu integraciju Izraela i ponovo uključi Iran i njegovo energetski bogato gospodarstvo u globalnu ekonomiju u kojoj glavnu reč imaju Sjedinjene Države. Međutim, nije jasno da li potezi koje sada povlači vode ka tom cilju. U stvarnom vremenu sada gledamo ko je bio u pravu - Trump ili sedmorica njegovih prethodnika u Ovalnom kabinetu koji su razmatrali odnos koristi i troškova rata sa Iranom i na kraju zaključili da u takav sukob ne treba ulaziti.