Marina Maljković: U mom poslu nema granica i nikada ne pravim kompromise

"Snovi stvaraju budućnost", rekao je davno francuski pisac Victor Hugo, ali ova rečenica zapravo ne poznaje vreme, prostor, kulturu, običaje i afinitete. O čemu god da sanjate, ako ste dovoljno uporni i odlučni da stremite ka ispunjenju snova - svetla budućnost zaista pripada vama. I vama koji sada ovo čitate, ali i svima koji su nam više puta dokazali kako se trud, ljubav i požrtvovanje isplate. Možda čak to nigde nije tako opipljivo kao u sportu.

 Jedna od najcenjenijih žena u sportu u Srbiji i šire, Marina Maljković za Bloomberg Adriju govori o ličnom i profesionalnom uspehu, ali i o ženskom sportu, besplatnoj školi za devojčice, rodnim razlikama i sportu kao biznisu.

Naša sagovornica je trenutno selektor ženske košarkaške reprezentacije Srbije i trener japanskog ženskog košarkaškog kluba Denso Iris, a sa samo 16 godina postala je asistent u Francuskoj i, kako kaže, oduvek je znala kako će "košarka biti njen poziv i život".

Samouvereno i hrabro je ušla u taj svet, uprkos prvobitnom protivljenju oca Božidara Maljkovića, nekadašnjeg košarkaškog trenera i aktuelnog predsednika Olimpijskog komiteta Srbije.

"Detinjstvo sam provela u košarkaškom okruženju, slušala priče o košarci i ulazila u sve tajne zanata vrlo rano. Naravno, na sve to se nadovezao moj čvrst karakter i moja istrajna želja da sama odaberem životni poziv i put. Činjenica jeste, a to govore i trofeji, da nisam pogrešila. Uživam, radim i uvek tražim neke nove izazove u trenerskom poslu koji će me motivisati da idem dalje."

- Ne može svako biti trener u bilo kom sportu, to je jasno, iako se s vremenom mogu savladati neke veštine. Ipak, šta je ono što nosite u sebi i "morate" posedovati da biste izgradili uspešnu trenersku karijeru?

Samo poznavanje sporta nije dovoljno, ali je neophodno da biste mogli da budete trener. Dve stvari su veoma bitne, pogotovo u timskom sportu, a naročito u ženskom timskom sportu: to su psihologija i komunikacija. Sa tajnama psihologije sam se rano upoznala, a na komunikaciju gledam kao na nešto što je najneophodnije za opstanak čovečanstva. To je i razlog zašto sam u svakoj zemlji gde sam živela i radila nastojala da naučim lokalni jezik. Psihologija me je naučila da svaku igračicu posmatram posebno. Svaka od njih ima svoje osobenosti, ono što voli ili ne voli, stvari koje je stimulišu i koncentrišu na uspeh.

 

MN press

 

- Na kraju krajeva, treneri (oni najuspešniji) i te kako mogu biti dobro plaćeni. Nekada se trenerska karijera možda više doživljavala kao hobi ili "drugi posao" nakon profesionalne sportske karijere. Da li je trenerski posao danas sve unosniji, ali i cenjeniji?

Ne slažem se da je ranije bilo drugačije. Uvek je značaj trenera za vrhunski rezultat bio od neprocenjive važnosti. Trenerski posao se nije promenio, samo zavisi na kom nivou trenirate. I dalje može da predstavlja hobi i zadovoljstvo, ali za postizanje vrhunskih rezultata, potrebna je maksimalna posvećenost. Ako hoćete da budete najbolji na svetu, onda morate da trenirate više od drugih, da budete posvećeni više od drugih i da sve sitnice i detalje koji utiču na pozitivan rezultat kontrolišete bolje od drugih.

- Ako govorimo o ženskom sportu u Srbiji, regionu, ali i svetu – u kom pravcu se nadalje on razvija, koje pomake vi najviše primećujete?

Ženski sport u Srbiji se razvija, ali mislim da ne dobija pažnju kakvu zaslužuje. Uspesi sportistkinja na Olimpijskim igrama su u prošlosti bili gotovo u istoj meri kao i uspesi sportista. Idemo u korak sa vremenom i sa svetom. Razvoj je očigledan, postižu se bolji rezultati, veća je posvećenost i s tim u vezi ide i veće interesovanje. Poseban primer je ženska košarka u SAD, gde je ovogodišnje finale NCAA bilo jedno od najgledanijih sportskih prenosa u istoriji.

Depositphotos

 

- Koji su najveći izazovi/problemi žena u sportu? Poslednja istraživanja pokazuju da Srbija broji oko 20 odsto žena koje su profesionalni sportisti.

Ako je taj podatak tačan, onda je fascinantan, mada mislim da u praksi nije tako. Mi tu imamo neko prelazno godište ulaska u pubertet, gde devojčice u većini prestaju da se bave sportovima i samo malobrojne nastave putem profesionalnih voda. U poslednje vreme je postao moderan zdrav način života, koji uključuje zdravu ishranu i treniranje i to je nešto što je izuzetno dobro. Moramo da aktiviramo žene da se bave sportom, da budu aktivne bez obzira na godine. Što se tiče sportiskinja profesionalaca, veoma mali broj može da priušti ozbiljne plate u poređenju sa ulaganjem i neophodnim trudom, a tu su onda i fiziološke stvari, koje takođe utiču na to koliko će neka profesionalna karijera trajati.

- Jasno je i da se pitanje rodnih uloga preslikava na sport. Ipak, verujete li u te podele? Postoje li muški i ženski sportovi? Kako gledate na razlike u zaradama?

Tema je u kvalitetu, a ne u polu. Postoje primeri u nekim sportovima ili u nekim drugim zanimanjima gde žene zarađuju isto ili više od muškaraca. To je ekonomska stvar i da bi sportiskinje generalno zarađivale poput sportista, moraju da stvore interesovanje koje može da obezbedi investicije. Najbolji primer za to je fudbal, koji se kod nas uvek smatrao muškim sportom, ali su trendovi u poslednjim decenijama učinili da fudbalerke dostignu dobar nivo, naravno, daleko od nivoa koji zarađuju fudbaleri. Stalno ćemo imati ta prepucavanja. Ja uvek pričam da ženska košarka može da donese toliko lepih i interesantnih stvari, inteligentnih minijatura, koje nećete viđati u muškoj košarci i da ženska košarka bez obzira na veliku atletsku i fizičku dominaciju u muškoj konkurenciji isto tako može da bude lepa i kvalitetna.

 

Depositphotos

 

- Šta je vama, kao profesionalnom košarkaškom treneru, bilo najbitnije tokom karijere – da vas hrabre, da dobijete odobrenje od kolega i drugih stručnjaka, da budete dosledni sebi, da ovladate liderskim veštinama?

Rekla bih da su ove dve poslednje stvari bile bitne. Uvek sam želela da ostanem dosledna sebi i svojim verovanjima, da iskoristim svaku priliku da naučim nešto novo, bez obzira da li ću to znanje ikada u životu iskoristiti, jer su to stvari koje oplemenjuju čoveka i daju mu veću karakternu vrednost. Nisam osoba koja radi bilo šta u životu da bi hranila ego pohvalama i tapšanjem po leđima.

- U jednom intervjuu ste čak rekli da je posao trenera i vođenje utakmice dokazano predinfarktno stanje. Objasnite nam taj osećaj.

Iako to moje lice i moji postupci ne pokazuju na utakmicama, u meni gori vatra. To su okolnosti i uslovi koje učite i stičete iskustvo. Svaka utakmica je posebna na svoj način i morate biti spremni da donesete odluku u deliću sekunde. Možda sam mislila na količinu stresa koji doživljava trener u svakom takvom trenutku. Što se mene tiče, dobro ga podnosim i trudim se da čistog uma odlučujem i da imam što veću koncentraciju tokom svake utakmice, ali i tokom svakog treninga.

 

 

'Nema granica i kompromisa'

- Niste samo uspešan trener, već i inspiracija mnogim ženama i devojčicama koje tek ulaze u svet sporta. Osnovali ste  besplatnu školu sporta.  Da li mislite da je novac sprečio mnoge sportistkinje da postanu profesionalke?

Mislim da je to bio jedan od izgovora i da bismo ga eliminisali - osnovali smo Pokret za žensku košarku i Institut za ženski sport. I ne samo zbog toga, nego da bismo promenili svest devojčica i njihovih roditelja o tome šta je sport: da postoji nekoliko nivoa i da sve treba da budu uključene u sport, da se bave njime i da ga zavole.

 

- Prilično smo odmakli od vremena kada se neki sport trenirao samo iz ljubavi. U današnjem društvu i neoliberalizmu, sport je postao i vrlo dobra i sigurna podloga za biznis. Koje granice ne treba preći i koje kompromise nikada ne praviti?

Nema granica i nema kompromisa. Ne dozvoljavam da me bilo šta opterećuje i sputava i s tim u vezi ne pravim nikakve kompromise u svom poslu. Moja motivacija i moj instinkt me vode kroz ovaj posao. Želim da radim ono što volim u okruženju koje mi odgovara, s jasnim ličnim ciljevima koji će golicati moju ambiciju i izvlačiti ono najbolje iz mene.