Maroko između Madrida i Vašingtona

Slike desetina hiljada migranata koji pokušavaju da pređu granicu između Maroka i španskih enklava Seute i Melilje obišle su svet. Na prvi pogled, deluje da je reč o još jednom migrantskom talasu na spoljnim granicama Evropske unije. Međutim, poslednja dešavanja mnogo više govore o geopolitičkom položaju Evrope nego o samim migracijama. Ono što se ovih dana odvija na jugu Španije pokazuje koliko su migracije postale instrument političkog pritiska i koliko se Evropska unija danas nalazi između sopstvenih vrednosti i sve složenijih odnosa sa Sjedinjenim Američkim Državama.

Seuta i Melilja nalaze se pod španskom upravom gotovo pet vekova. Iako danas gotovo niko ozbiljno ne osporava njihov status, činjenica da dve evropske teritorije predstavljaju eksklave na afričkom kontinentu čini Španiju jedinstveno ranjivom. Dovoljno je da kontrola na marokanskoj strani granice oslabi ili bude selektivno primenjivana kako bi Madrid bio suočen sa političkom i bezbednosnom krizom ogromnih razmera. Upravo zato migracije na ovom prostoru odavno predstavljaju mnogo više od humanitarnog pitanja.

Zbog toga ni trenutni razvoj događaja ne treba posmatrati izolovano od šireg geopolitičkog konteksta. Maroko danas uživa snažnu političku podršku administracije Donalda Trumpa, čiji koreni sežu još u njegov prvi predsednički mandat. Nakon potpisivanja Abrahamovih sporazuma i normalizacije odnosa sa Izraelom, Sjedinjene Države priznale su marokanski suverenitet nad Zapadnom Saharom, što predstavlja jedan od najvećih spoljnopolitičkih uspeha Rabata u poslednjim decenijama. Istovremeno, bliski odnosi marokanske kraljevske porodice sa Trumpovim okruženjem dodatno učvršćuju poziciju Maroka u Vašingtonu.

Na drugoj strani nalazi se Vlada Pedra Sancheza, koja se u prethodnom periodu profilisala kao jedan od najglasnijih evropskih kritičara politike Vašingtona i izraelske vlade. Priznanje Palestine, oštre kritike izraelskih vojnih operacija i odbijanje da španska teritorija bude korišćena u američkim operacijama protiv Irana učinili su Madrid jednim od najistaknutijih evropskih glasova koji se otvoreno suprotstavljaju aktuelnoj geopolitičkoj konstelaciji.

U takvom kontekstu drugačije izgledaju i snimci na kojima marokanske bezbednosne snage kombijima prevoze migrante do neposredne blizine granice sa Španijom. Bez obzira na to da li će se ikada pojaviti dokazi o bilo kakvoj široj političkoj koordinaciji, teško je zanemariti činjenicu da se migrantski pritisak intenzivirao upravo u trenutku kada su odnosi između Madrida i Vašingtona dostigli jedan od najnižih nivoa u poslednjih nekoliko godina. Tajming je, u međunarodnim odnosima, često jednako važan kao i sami događaji.

Međutim, možda je još zanimljivije pitanje kako je na sve reagovala Evropska unija. Dok je Italija gotovo trenutno pooštrila granične kontrole prema Španiji kako bi sprečila sekundarne migrantske tokove, Brisel nije pokazao naročitu spremnost da insistira na doslednoj primeni procedura koje godinama predstavlja kao jedan od temelja evropskog sistema azila. Stiče se utisak da je, suočena sa organizovanim i masovnim prilivom migranata, Evropska unija prećutno prihvatila odlučniji odgovor španskih vlasti, uključujući i brzo vraćanje velikog broja ljudi nazad u Maroko. Kada migracije postanu instrument spoljnopolitičkog pritiska, čak i evropski pravni standardi pokazuju znatno veću fleksibilnost.

Takav pristup predstavlja značajan zaokret u odnosu na migrantsku politiku koju je Evropska unija gradila tokom prethodne decenije. Nakon migrantske krize iz 2015. godine, Brisel je insistirao da se zaštita spoljne granice ne sme odvijati nauštrb međunarodnog prava, prava na azil i individualnog razmatranja svakog zahteva za međunarodnu zaštitu. Ovoga puta, međutim, čini se da je procena bila drugačija. Ukoliko se masovne migracije doživljavaju kao organizovani instrument političkog pritiska druge države, tada se više ne posmatraju isključivo kroz humanitarnu, već i kroz bezbednosnu prizmu. Time se menja i politička računica evropskih institucija. Umesto rasprave o pravima migranata, u prvi plan dolazi pitanje otpornosti država članica na spoljne pokušaje destabilizacije.

Upravo tu se krije možda i najvažnija lekcija ove krize. Evropska unija danas pokušava da pronađe ravnotežu između bezbednosne zavisnosti od Sjedinjenih Država i sve izraženije potrebe za sopstvenom strateškom autonomijom. Dok pojedine članice, posebno na istoku kontinenta, i dalje američko vojno prisustvo smatraju nezamenljivom garancijom bezbednosti usled rata u Ukrajini i straha od Rusije, sve je više država koje procenjuju da prevelika politička zavisnost od Vašingtona ograničava sposobnost Evrope da vodi samostalnu spoljnu politiku. Tokom Hladnog rata ta zavisnost predstavljala je cenu bezbednosti. Danas, kada se strateški prioriteti Vašingtona i evropskih prestonica sve češće razilaze, ista ta zavisnost postaje političko ograničenje.

Migrantska kriza na granici Maroka i Španije zato prevazilazi pitanje zaštite spoljne granice Evropske unije. Ona predstavlja ogledalo nove geopolitičke realnosti u kojoj migracije postaju sredstvo političkog pritiska, regionalni partneri velikih sila dobijaju sve važniju ulogu, a Evropa pokušava da pronađe svoje mesto između bezbednosne zavisnosti i političke samostalnosti.

Na kraju, najveću cenu ovakvih geopolitičkih nadmetanja i dalje plaćaju ljudi. Desetine hiljada migranata koji su pokušali da pređu ogradu u Seuti i Melilji nisu ni statistika ni politički rekviziti. Reč je o ljudima koji u Evropi vide priliku za dostojanstveniji život. Upravo ta nada postala je ranjivost koju države sve češće koriste kao instrument spoljne politike. Migranti nisu izazvali novu geopolitičku krizu – oni su je samo učinili vidljivom. Dok se oni nadaju boljoj budućnosti, evropske prestonice suočavaju se sa znatno težim pitanjem: kako očuvati sopstvenu bezbednost, sopstvene vrednosti i političku autonomiju u svetu u kojem njihov najvažniji saveznik više nije nužno i njihov najpredvidljiviji partner. Granice više ne štite samo od ilegalnih prelazaka, već i od geopolitičkih pritisaka koji se sve češće sprovode upravo kroz migracione tokove. 

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.