Pad nezaposlenosti krije novi problem za firme u Srbiji

Nezaposlenost u Srbiji pala je na rekordno nizak procenat u drugom tromesečju 2026, ali ne kao rezultat većeg zapošljavanja, već smanjenja broja ljudi koji učestvuju na tržištu rada. Za firme u zemlji to znači da se prostor za novo zapošljavanje sužava u trenutku kada zarade snažno rastu, pa trošak rada postaje sve važniji faktor poslovanja.

Posledično, broj zaposlenih se smanjivao prethodnih tromesečja ne samo kroz odlazak dela stanovništva u penziju, nego i usled gašenja slabije produktivnih poslova. Međutim, kompanije se u isto vreme suočavaju i sa manjkom ljudi za pojedina tražena zanimanja, pa se tržište rada za poslodavce praktično svodi na istovremeni problem dostupnosti i cene radne snage.

A šta kaže poslednja statistika? U poređenju sa istim periodom prošle godine, broj zaposlenih u Srbiji u drugom kvartalu bio je niži za 1,6 odsto i iznosio je 2,84 miliona zaposlenih, dok je nezaposlenih bilo 220.200 - što je međugodišnji pad od 17,5 odsto, pokazala je Anketa o radnoj snazi Republičkog zavoda za statistiku (RZS). Broj zaposlenih bio je za 45.800 manji nego u istom periodu 2025. godine, dok je broj nezaposlenih smanjen za 46.800. Istovremeno, stopa zaposlenosti pala je sa 51,5 na 50,9 odsto, a stopa nezaposlenosti sa 8,5 na 7,2 odsto.

Uporedo s tim, registrovana zaposlenost (obuhvata formalno prijavljene radnike, za razliku od pomenute ankete koja prikazuje i formalno i neformalno zaposlene), koju takođe očitava RZS, pokazala je očekivano niži broj zaposlenih u posmatranom kvartalu od onog koji se navodi u anketi - njih 2,35 miliona. Međutim, i po ovoj statističkoj metodologiji, zamah zapošljavanja iz ranijih godina dostigao je plafon. Registrovana zaposlenost je u drugom kvartalu međugodišnje smanjena za 0,6 odsto. 

U najnovijem izdanju "Kvartalnog monitora", predstavljenog u petak, ističe se da je: najveći relativni rast zaposlenosti u odnosu na isti kvartal prethodne godine ostvaren u delatnosti poslovanje nekretninama (6,3 odsto); administrativne i pomoćne uslužne delatnosti imale su rast od 3,9 odsto; kod usluga je pad bio 0,6 odsto, građevinarstvo je stagniralo; u poljoprivredi je zaposlenost smanjena za 1,8 odsto; a u industriji za 3,3 odsto.

"Broj zaposlenih, bez obzira da li se radi o Anketi o ranoj snazi ili registrovanoj zaposlenosti, smanjuje se već nekoliko kvartala. Smanjenje broja zaposlenih bolje odražava stanje u privredi nego smanjenje stope nezaposlenosti, koja je pod snažnim uticajem neekonomskih faktora", saopštili su autori. 

Demografija nameće nove uslove privredi

Oni, naime, uzroke za smanjenje nezaposlenosti pre svega vide u sve većem prelasku radne snage "u pasivnost" i nepovoljnim "demografskim trendovima".

Na predstavljanju poslednjeg "Kvartalnog monitora", urednik tog biltena i profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milojko Arsić podsetio je da registrovana zaposlenost već tri godine stagnira ili blago opada i da je to nešto što predstavlja nepovoljnu okolnost za Srbiju.

"Ako gledamo povezanost tržišta rada sa ekonomijom, tu je jača veza zaposlenosti nego nezaposlenosti. Stopa zaposlenosti pokazuje koliko se radne snage progresivno zapošljava u privredi, dok je nezaposlenost parametar pod uticajem demografskih faktora, pasivizacije stanovništva, odustajanja od traženja posla iz nekih drugih razloga, emigracije... Zato je u takvim okolnostima zaposlenost bolji pokazatelj privrednog napretka i stanja u privredi", objasnio je on.

Srbija, kao što je već poznato, ubrzano stari - sve je manje ljudi u radnom dobu, a sve više starijih, što paralelno smanjuje potencijal za rast privrede i opterećuje penzioni i zdravstveni sistem.

"Ti demografski faktori se ispoljavaju na dva načina. Jedan je taj što veći deo radne snage ide u penziju nego što ima mladih. Generacija koja sada godišnje ode u penziju broji 75.000 do 80.000 ljudi, a nove generacije koje dolaze na tržište rada broje oko 65.000, prosto su malobrojnije. Drugi faktor je pasivizacija radne snage i to je glavni razlog zašto je u drugom kvartalu ove godine nezaposlenost opala", rekao je Arsić. Prema njegovim rečima, nije isključeno da određeni uticaj imaju i migracije, ali za ovu godinu još nisu dostupni podaci koliko je ljudi napustilo Srbiju.

Pritom, iako je prema zvaničnoj anketi stopa nezaposlenosti mladih u drugom kvartalu za 0,8 procentnih poena niža nego godinu dana ranije, ona je sa 22 odsto i dalje višestruko veća od ukupne stope nezaposlenosti od 7,2 odsto, što ukazuje na znatno teži položaj mladih pri ulasku na tržište rada.

Plate rastu brže od produktivnosti i to za neke firme znači kraj poslovanja ovde

Dok se broj zaposlenih smanjuje, zarade nastavljaju da rastu. Prosečna neto plata u drugom kvartalu bila je 120.201 dinar, što je realno za 7,8 odsto više nego godinu dana ranije. Visok rast nastavljen je i u javnom i privatnom sektoru - neto plata u javnom sektoru bila je 125.204 dinara neto, a van javnog sektora 118.168 dinara. U poređenju s podacima od godinu pre, to su skokovi od 12 i 10,9 odsto, tim redom.

Šire gledano, u prvih šest meseci realni rast prosečne srpske zarade iznosio je 8,4 odsto. Prema zvaničnoj statistici, najveći skok u tom polugođu zabeležen je u obrazovanju (15,1 odsto), uslugama smeštaja i ishrane (11,1 odsto) i saobraćaju i skladištenju (10,4 odsto).

Depositphotos

Kvartalni monitor, međutim, upozorava na odnos zarada i produktivnosti. Produktivnost rada u drugom tromesečju porasla je za 4,4 odsto međugodišnje, ali kako su realne zarade rasle brže, jedinični troškovi rada (JTR) povećani su za 3,3 odsto, što smanjuje konkurentnost ovdašnjih kompanija. "Posebno su ugrožene radno intenzivne delatnosti, poput tekstilne industrije i industrije automobilskih kablova", kažu ekonomisti, podsećajući da JTR rastu brže od produktivnosti od 2018. godine.

"Ako se gleda po delatnostima, vidi se da je pad koncentrisan na nisko produktivnim delatnostima gde poslodavci više ne mogu da finansiraju troškove rada koji postoje u Srbiji. Zbog povećanja minimalne zarade neka od tih preduzeća prestaju da rade", kazao je Arsić.

Rast troškova rada, međutim, nije jedini pritisak sa kojim se firme suočavaju. Dragoljub Rajić, koordinator Mreže za poslovnu podršku, napomenuo je da su u istom periodu rasli i troškovi transporta, goriva, električne energije i druga poslovna opterećenja - u poslednje vreme delom i zbog sistema EES i CBAM-a. Zbog toga se, prema njegovoj oceni, brojne kompanije približavaju granici do koje mogu da povećavaju zarade, a da pritom zadrže postojeći nivo zaposlenosti.

"Mi smo dostigli taj plafon", rekao je sagovornik Bloomberg Adrije, podsećajući da je u delu privrede već došlo do smanjenja broja zaposlenih, dok su neke druge firme smanjile deo proizvodnih kapaciteta.

Za izvozne kompanije, kako je Rajić dodao, taj pritisak ima još jednu posledicu. Kada im rast domaćih troškova podigne cenu proizvoda, one te troškove moraju da pokušaju da prenesu na kupce na stranim tržištima. On ocenjuje da time deo srpske izvozne privrede postaje manje konkurentan u odnosu na kompanije iz drugih zemalja istočne Evrope.

Visok rast zarada je, prema oceni autora pomenutog biltena, dugoročno održiv samo ako se poveća učešće visokoproduktivnih delatnosti u privredi. A profesor Arsić je naglasio da će to zavisiti od sistemskih reformi, uključujući poboljšanje kvaliteta ljudskog kapitala.

Na sličan zaključak navodi i kvartalni izveštaj RZS koji se poziva na Anketu o radnoj snazi, a u kom se ističe da neujednačena sektorska struktura zaposlenosti u Srbiji odslikava potrebu za boljim prilagođavanjem obrazovne i ekonomske politike zahtevima tržišta rada. Naime, u posmatranom tromesečju, preko 60 odsto zaposlenih radilo je u uslugama, oko 22 odsto u industriji, 11 odsto u poljoprivredi i otprilike šest odsto u građevinarstvu. 

Istovremeno, Rajić ukazuje na još jedan paradoks tržišta rada - dok deo poslova nestaje jer više nije dovoljno produktivan da bi podneo rast troškova, za pojedine profile radnika potražnja ostaje visoka. U proizvodnim kompanijama, prema njegovim rečima, nedostaju inženjeri sa praktičnim iskustvom, naročito u elektroindustriji, mašinstvu i metalskoj industriji, kao i pojedina zanatska zanimanja u građevinarstvu.

Manjak postoji i u logistici i transportu, gde firme traže vozače i transportne planere, dok ugostiteljstvu tokom proleća i leta nedostaju kuvari, konobari i drugo osoblje. Rajić ocenjuje da mlađi ljudi deo ovih poslova radije rade sezonski u inostranstvu, gde za nekoliko meseci mogu da zarade više nego za stalni posao u Srbiji.

Problem je, dakle, i kvantitativan i kvalitativan. Ukupna baza zaposlenih se smanjuje, ali firme ne mogu jednostavno da popune upražnjena mesta ljudima koji su na raspolaganju, jer im nedostaju konkretne veštine i iskustvo.

Ljudi se sele, a firme plaćaju cenu fluktuacije

Nezaposlenost se regionalno takođe razlikuje. U Beogradu je stopa nezaposlenosti iznosila 5,6 odsto, u Vojvodini 6,6 odsto, u Šumadiji i zapadnoj Srbiji sedam odsto, dok je u južnoj i istočnoj Srbiji bila iznad 10 odsto.

Rajić ukazuje na to da se deo radne snage iz manjih gradova i sela seli u veće gradove jer u svojim sredinama sve teže pronalazi posao. Međutim, takav prelazak za radnike donosi i znatno veće troškove stanovanja i života, pa problem pronalaska posla često zamenjuje problem dovoljne zarade.

"Ljudi dođu u Beograd ili Novi Sad, zaposle se, a onda traže povećanje plate jer ne mogu da pokriju kiriju i troškove života", kaže Rajić. Prema njegovim rečima, to povećava fluktuaciju zaposlenih - radnik koji ne može da uskladi zaradu sa troškovima života odlazi u drugu firmu, dok poslodavac ponovo mora da traži i obučava novog zaposlenog.

Depositphotos

Za kompanije to znači da rast troškova rada nije ograničen samo na veću platu. Česta promena zaposlenih donosi i trošak regrutacije, uvođenja u posao i obuke, a kod malih firmi gubitak jednog iskusnog radnika može biti posebno teško nadoknaditi. Sagovornik dodaje da se neke firme žale da praktično svakih nekoliko meseci obučavaju novog čoveka, jer ne uspevaju da zadrže zaposlene na duže.

Odlazak ljudi iz manjih sredina istovremeno sužava lokalnu bazu radne snage i potrošača. Firme u tim sredinama tako mogu da se suoče sa dvostrukim pritiskom - sve teže nalaze zaposlene, dok se istovremeno smanjuje lokalno tržište na kojem posluju.

Poteškoće se posebno vide kod malih i srednjih preduzeća. Rajić navodi da deo vlasnika u poslednje dve do tri godine ponovo ulazi u sopstvene firme i radnje i zajedno sa članovima porodice preuzima poslove koje bi ranije radili zaposleni, jer im, nakon svih troškova, ne ostaje dovoljno dobiti za sopstveno izdržavanje.

Kod takvih firmi problem se ne završava samo na zaposlenosti. "Preduzetnici zbog manjka novca odlažu kupovinu nove opreme i popravljaju postojeće mašine dok god mogu da ih koriste, što dodatno ograničava njihovu sposobnost da povećaju produktivnost."

Minimalac u evropskom vrhu po udelu u platama

Na predstavljanju biltena, Arsić je kao zanimljivo istakao poređenje prošlogodišnje minimalne zarade u Srbiji sa prosečnom i medijalnom zaradom. "Odnos između minimalne i prosečne zarade u Srbiji je među najvišim u Evropi i iznosi 49,1 odsto. Kada je u pitanju medijalna zarada, količnik je još veći - iznosi 63,5 odsto i on je najviši u Evropi", rekao je profesor.

Preciznije, u Kvartalnom monitoru se iznosi poređenje Srbije sa evropskim zemljama OECD-a, kao i sa Bugarskom, Rumunijom i Hrvatskom, gde je zemlja u 2025. godini bila na trećem mestu po odnosu bruto minimalne i prosečne zarade, dok je odnos minimalne i medijalne zarade bio najviši (navedenih 63,5 odsto).

Bloomberg

Takva situacija ima, kako je Arsić napomenuo, različite efekte: sa aspekta ekonomske nejednakosti to je dobro jer se smanjuje razlika u zaradama, ali sa stanovišta troškova rada visoka minimalna zarada znači da neki poslovi koji su maloproduktivni više nisu isplativi, što može da smanji zaposlenost.

Bilten upoređuje i odnos srpske minimalne i prosečne neto zarade, koji je u prvom polugođu 2026. iznosio 53,4 odsto, dok je kod bruto zarade on bio 52,3 odsto, što je značajno veće "u odnosu na prosek OECD-a (44 odsto u 2025), ali i odnosu na susedne zemlje Evropske unije (Hrvatsku, Bugarsku i Rumuniju)". Autori objašnjavaju da su bruto i neto odnosi gotovo identični zbog niske progresivnosti poreskog sistema u Srbiji.