Kako je Trump nehotice pokrenuo evropsku odbrambenu revoluciju

Kada je američki predsednik Donald Trump početkom ove godine pretio da će okrenuti leđa NATO-u ukoliko zemlje članice drastično ne povećaju godišnja izdvajanja za taj vojni savez ("Ako ne plate, neću ih braniti"), njegovi saradnici otputovali su u Evropu sa još jednom porukom od predsednika: Trump nije samo želeo da svaka od 32 članice NATO-a uveća svoj arsenal, očekivao je i da kupuju američko oružje.  

Tu je otišao predaleko. Članice NATO-a su na kraju u junu udovoljile Trumpu, pristavši da do 2035. povećaju svoja godišnja vojna izdvajanja na 3,5 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) i da uz to daju još 1,5 odsto godišnje za projekte povezane sa odbranom, poput sajber-bezbednosti i infrastrukture. Međutim, iako su pristali na to, njihovo poverenje u američku posvećenost ovom 76-godišnjem vojnom savezu bilo je poljuljano. Umesto da novac, koji je Trump iz njih iscedio, utroše na američko oružje i municiju, neki evropski lideri radije u tome vide priliku da investiraju u oružje koje je dizajnirano i proizvedeno na domaćem terenu, u nadi da će jednog dana privući kupce iz američke odbrambene industrije. Baš kao što je Airbus SE postepeno smanjivao dominaciju Boeing Co. kada je reč o putničkim avionima, i na kraju, koliko god to tada delovalo neverovatno, nadmašio svog većeg američkog rivala. 

"Ranije je dogovor bio da evropske zemlje kupuju znatne količine visokotehnološkog oružja od SAD, a zauzvrat je postojao prećutni dogovor da će SAD biti prisutne na kontinentu i braniti teritoriju NATO-a", kaže Guntram Wolff, viši saradnik u Bruegelu, institutu za ekonomska istraživanja u Briselu. 

Te nabavke doprinele su da američki sektor odbrane postane najveći i najprofitabilniji na svetu imajući u vidu da je prodao stranim vladama vojnu opremu od 318,7 milijardi dolara. Trump često tvrdi da NATO iskorišćava SAD. Međutim, ne pominje da su evropske zemlje glavni kupci američkog oružja. Nepresušna potreba za naoružanjem kako bi se pomoglo Ukrajini u borbi protiv Rusije dovela je do rekordne prodaje. Od 2020. do 2024. godine 64 odsto uvoza oružja u evropske članice NATO-a otpadalo je na SAD, u poređenju sa 52 odsto od 2015. do 2019, podaci su Stokholmskog međunarodnog instituta za mirovna istraživanja (Sipri). Prošle godine, evropske članice NATO-a potrošile su ukupno 454 milijarde dolara na odbranu, pri čemu je najveći deo otišao američkim kompanijama. 

To bi moglo polako da počne da se menja. "U mnogim evropskim zemljama vodi se važna debata širom političkog spektra o tome koliko treba naglašavati i davati prioritet nabavkama u Evropi", kaže Wolff. "To podrazumeva i visokotehnološku opremu, gde je trenutno zavisnost od SAD prilično velika." 

Nekoliko zemalja je koliko ove godine dovelo u pitanje nabavku američkog oružja ili traže alternativna rešenja proizvedena u Evropi ili drugde. Nakon Trumpovih pretnji trgovinskim merama i njegovih ispada o pretvaranju Kanade u 51. američku državu, Kanada je u martu objavila da njen premijer Mark Carney preispituje sporazum vredan 13 milijardi dolara o kupovini 88 lovaca F-35 kompanije Lockheed Martin Corp. Kanadski ministar odbrane rekao je da će vlada razmotriti mogućnost prelaska na avione koje proizvode kompanije van SAD. "Ne bi trebalo više da tri četvrtine naših kapitalnih izdvajanja za odbranu trošimo na Ameriku", rekao je Carney u govoru u junu, govoreći o planove zemlje u oblasti odbrane. 

Poljska, još jedan redovan kupac američkog oružja, ugovorila je posao vredan šest milijardi dolara o nabavci kontingenta tenkova K2 južnokorejske kompanije Hyundai Rotem Co. Oni će biti raspoređeni zajedno sa tenkovima M1A2 Abrams američke proizvodnje, koje je Poljska kupila od kompanije General Dynamics Corp. Danska razmatra da li da izabere sistem protivvazdušne odbrane razvijen u Francuskoj i Italiji umesto američkog sistema Patriot kompanije RTX Corp. 

"Evropljani veoma zavise od američke odbrambene industrije. Međutim, mislim da će zbog carina, zbog stava predsednika Trumpa prema NATO-u i njegove ne baš velike spremnosti da se zauzme za odbranu zemalja NATO, evropske zemlje sve više davati prioritet ulaganju u evropsku vojnu industriju", kaže Todd Harrison, viši saradnik American Enterprise Institutea, konzervativnog tink-tenka u Vašingtonu. Harrison navodi da bi okretanje razvoju vojne industrije u Evropi takođe pomoglo da se pred nepoverljivom javnošću opravdaju visoki izdaci za NATO time što će se pokazati da novac ide u izgradnju industrijskih kapaciteta i stvaranje radnih mesta u njihovoj zemlji, a ne u SAD. 

Druge vlade pomno prate kakva će biti odluka Danske, koja se očekuje kasnije ove godine, u smislu pokazatelja raspoloženja u Evropi. Kopenhagen je dugo bio postojani američki saveznik i kupac. Danska je 2016. dala podstrek programu F-35, kupivši 27 lovaca za tri milijarde dolara, i ostala mu privržena iako isporuka kasni više godina. 

Ta lojalnost je sada na ispitu. Trump je razbesneo danske građane svojim ponovljenim pretnjama da će preuzeti Grenland, autonomnu dansku teritoriju. Hans Peter Michaelsen, nezavisni analitičar u oblasti odbrane iz Danske, kaže da je verovatno da će Danska odbiti Patriot i odlučiti se za sistem razvijen u Evropi. "To bi bio politički signal", kaže on i dodaje da je došlo vreme da se nove narudžbine usmere ka evropskoj vojnoj industriji. 

 

U izjavi poslatoj elektronskom poštom, zamenica sekretara za štampu Bele kuće Anna Kelly rekla je da će obavezivanje na vojna izdvajanja koje je Trump dobio od članica NATO-a omogućiti Evropi i celom svetu koristi u smislu očuvanja mira kroz jačanje odbrambenih kapaciteta. 

Nije jasno da li će članice NATO-a zaista ispuniti nove ambiciozne ciljeve kada je reč o izdvajanjima za odbranu ili su samo umirivale Trumpa simboličnim obećanjem koje će, zgodno, doći na red tek dugo pošto on napusti Belu kuću. Mnoge zemlje bi teško mogle da priušte tako drastično povećanje vojnih izdvajanja, a da ne prekrše ograničenja budžetskog deficita i javnog duga u EU. Prema podacima Siprija, prosek vojnih izdvajanja svih NATO članica u 2024. godini iznosio je 2,2 odsto BDP-a, što je ukupno oko 1,5 biliona dolara. Da bi se dostigao novi cilj od 3,5 odsto BDP-a, izdvajanja za odbranu nekih članica NATO-a morala bi da se utrostruče. 

"U mnogim evropskim zemljama vodi se važna debata širom političkog spektra o tome koliko treba naglašavati i davati prioritet nabavkama u Evropi." 

Ma koliko evropski lideri maštali o tome da Evropa brzo postane konkurent SAD kao vodećem svetskom snabdevaču vojnom opremom, za to će verovatno biti potrebne godine. 

"Kad bi evropski deo NATO-a mogao preko noći, pritiskom na dugme, da razvije te mogućnosti, to je ono što bi oni upravo želeli. Međutim, za tako nešto je potrebna cela decenija", kaže Andrew MacDonald, specijalista za budžete odbrane u kompaniji Janes, koja pruža informacije o odbrambenoj industriji. 

MacDonald ukazuje na primer sistema Patriot koji se prodaje bolje od sistema koje prave evropske kompanije. "Mislim da ne postoji sistem protivvazdušne odbrane koji ima takav raspon mogućnosti kao Patriot", kaže on.  

"Dakle, ako u ovom trenutku želite te vojne mogućnosti, morate kupiti Patriot". Isto važi i za drugo kompleksno naoružanje koje je sve traženije. Neki evropski proizvodi zaostaju za američkim po karakteristikama, borbenoj spremnosti i ceni. Još jedna prednost koja američke kompanije u domenu odbrane često izdvaja u odnosu na konkurenciju jesu proizvodni kapaciteti koji omogućavaju isporučivanje robe. 

"Ako evropske zemlje žele da što pre ulože novac, treba da se okrenu SAD jer, iskreno, evropski proizvodni kapaciteti mogu da se razvijaju isključivo određenom brzinom", kaže MacDonald. 

U poslednje vreme, međutim, čak i neke od najvećih američkih kompanija u sektoru odbrane imaju poteškoća da zadovolje potražnju jer su isporuke oružja Ukrajini iscrpele američke i evropske zalihe. Danska i dalje čeka šest od 27 lovaca F-35 koje je naručila od Lockheeda pre skoro jedne decenije. Poljska je južnokorejske tenkove kupila delimično zato što američke tenkove nije bilo tako lako nabaviti. Kupci sistema Patriot mogu čekati godinama na isporuku. 

Ova kašnjenja mogu predstavljati priliku za evropske kompanije u sektoru odbrane jer bi mogle da pridobiju kupce kojima su potrebne alternative američkim proizvodima na koje se dugo čeka. Evropske kompanije bi imale bolje šanse da se prošire ako bi evropske vlade odlučile da udruže snage, kaže Cynthia Cook, viša saradnica u Centru za strateška i međunarodna istraživanja u Vašingtonu. "Teoretski, evropske zemlje bi mogle da se udruže. Zajedno su velike kao SAD", kaže ona. "Ako rade zajedno, mogle bi da imaju odbrambenu industriju koja bi bila konkurentnija - bile bi nešto poput drugog među jednakima u odnosu na SAD." 

Bloomberg Businessweek

 

To bi bilo teško izvesti, delom zbog različitih nacionalnih prioriteta i trome evropske birokratije, a delom jer više nije lako razlučiti gde je granica između "made in America" i "made in Europe". Američke kompanije iz sektora odbrane uspostavile su brojna partnerstva sa evropskim proizvođačima oružja pošto nastoje da prošire svoje globalno prisustvo i tržišni udeo u inostranstvu. "Naše industrijske baze integrisane su u skladu sa standardima NATO-a", kaže Dak Hardwick, potpredsednik za međunarodne poslove u Asocijaciji vazduhoplovne i svemirske industrije koja zastupa interese američke vazduhoplovne i odbrambene industrije. "Pritom, SAD i dalje imaju najbolje proizvodne kapacitete od svih članica NATO-a." 

Uprkos preprekama, investitori računaju na budućnost Evrope kao proizvođača oružja. Akcije evropskih kompanija iz odbrambene industrije naglo su porasle ove godine, daleko nadmašivši njihove veće američke konkurente. Akcije nemačkog Rheinmetall AG, vodećeg proizvođača artiljerijske municije, porasle su za 177 odsto ove godine. 

Možda je to poslednja stvar o kojoj je Donald Trump ikada razmišljao: da će nenamerno podstaći rast stranog vojno-industrijskog kompleksa koji bi jednog dana mogao da parira američkom. "Iz ekonomske istorije znamo da se razvoj ubrzava kada postoji hitna potreba", kaže Wolff. "Možda je ovo upravo taj trenutak."