Prljava tajna biorazgradive plastike

U poslednjih nekoliko godina, najmanje šest zemalja prihvatilo je plastiku napravljenu s aditivom koji treba da omogući njenu razgradnju na ugljen-dioksid (CO2), vodu i bezopasnu organsku materiju. Zagovornici ovih supstanci, koje se uglavnom označavaju kao okso-biorazgradiva jedinjenja, promovišu ih kao rešenje za 80 miliona tona plastike koliko svake godine zagadi šume, polja i vodotokove. 

Zvuči sjajno, ali nezavisni naučnici kažu da je malo dokaza koji potkrepljuju tvrdnje da se okso-biorazgradiva plastika potpuno razgradi u prirodi, barem u nekom smislenom vremenskom okviru, a vlade širom sveta sve više ih slušaju. Evropska unija (EU) zabranila je takve supstance 2021. godine, Švajcarska i Novi Zeland su je sledili 2022, dok su prošle godine Hongkong i kanadska provincija Britanska Kolumbija uveli ograničenja. Velika Britanija i američka savezna država Njujork trenutno razmatraju tu ideju. 

 

Uprkos tvrdnjama proizvođača, istraživači kažu da se plastika, iako aditivi mogu ubrzati brzinu njenog raspadanja, samo pretvara u milione čestica mikroplastike koje završavaju u našem tlu, tokovima i, na kraju, u našim želucima, plućima i mozgu. "Ne vidimo dokaze da to funkcioniše", kaže Mark Miodownik, profesor materijala i njihovog uticaja na društvo na Univerzitetskom koledžu u Londonu. "Biorazgradivost nije univerzalno rešenje." 

Konvencionalna plastika, ako se samo tako ostavi, zadržava se  u životnoj sredini stotinama godina ili duže. (Sporno je koliko to tačno traje, što takođe znatno varira u zavisnosti od vrste plastike.) Ono što je jasno jeste da se veliki komadi tokom razgradnje raspadaju na sve manje i manje čestice koje se dovode u vezu sa oštećenjem reproduktivnog sistema, oslabljenim imunitetom, upalama i rakom, premda su do sada najpouzdaniji nalazi u vezi s tim utvrđeni kod morskog i ptičjeg sveta. 

Idealno bi bilo da se plastika ponovo koristi ili reciklira, ali je gotovo nemoguće količinski utvrditi koliko se plastike ponovo upotrebi. Samo oko devet odsto plastike se reciklira, mada je u siromašnijim zemljama taj procenat mnogo bliži nuli. Reciklaža obično podrazumeva seckanje, topljenje i ponovno oblikovanje plastike, ali to često nije izvodljivo, naročito kod predmeta kontaminiranih hranom. Zato većina zemalja plastiku spaljuje ili zakopava, ako je uopšte sakuplja. 

Biorazgradivu plastiku ne treba mešati sa kompostabilnom plastikom, koju mikroorganizmi mogu da razlože. Međutim, ni kompostabilna plastika nije savršeno rešenje: ona ne može da se reciklira, a kompostiranje obično mora da se obavi u industrijskim postrojenjima, na temperaturama iznad 60 stepeni Celzijusa, a ne na gomili organskog otpada u dvorištu. Biorazgradiva plastika, nasuprot tome, trebalo bi da se razgradi čak i ako se baci na ulicu ili izbaci kroz prozor automobila. 

 

Da bi plastika bila u skladu s međunarodnim standardima za biorazgradive materijale, više od 90 odsto plastike mora da se razgradi na otvorenom u roku od dve godine i da pri tome ne ostavi nikakve štetne supstance, kaže Ramani Narayan, profesor nauke o materijalima na Državnom univerzitetu Mičigena. On navodi da bi trebalo da kompanije preciziraju u kakvom okruženju i na kojoj će se temperaturi plastika razgraditi. "Ako ne definišete ta ograničenja, onda je tvrdnja da je plastika biorazgradiva besmislena", kaže on. 

Napori da se ograniči proizvodnja plastike zaustavljeni su početkom ove godine kada su zemlje proizvođači nafte u Persijskom zalivu osujetile pregovore Ujedinjenih nacija (UN) o tom sporazumu. U međuvremenu, prema podacima BloombergNEF-a, šira industrija biorazgradive plastike sve brže raste. Razlog za to leži u rastućoj proizvodnji kineskih kompanija, poput petrohemijskog proizvođača Hengli Group i konglomerata Xinfa Group. 

U međuvremenu, okso-biorazgradiva plastika je dostupna  proizvođačima plastike u oko 100 zemalja, a negde čak dobija i ekološku oznaku. Najviše je prihvaćena u Saudijskoj Arabiji, Ujedinjenim Arapskim Emiratima (UAE) i siromašnijim zemljama kao što su Gana i Filipini. Tehnologija omogućava velikim proizvođačima plastike da deluju ekološki napredno, a da pri tome gotovo ništa ne menjaju, kaže Louis Goddard, partner u Data Desku, britanskoj konsultantskoj i istraživačkoj firmi. "Ovo je pristup ‘nastavljamo po starom’ pod maskom inovacije." 

Čak ni u samoj industriji nema saglasnosti oko toga šta tačno potpada pod biorazgradivu plastiku. Trenutna skrpljena definicija je zbunjujuća i ne doprinosi mnogo smanjenju otpada i štetnog uticaja na životnu sredinu, kaže Christina Dixon iz Agencije za istraživanje životne sredine (Environmental Investigation Agency), britanske neprofitne organizacije. "Svako može da napravi biorazgradivu plastiku i iznese argumente u prilog njenih navodnih mogućnosti", kaže Dixon. "To potencijalno otvara vrata ’Divljem zapadu’ u kome svako ima svoje novo tehnološko rešenje." 

Na primer, hemijski gigant BASF je 1998. predstavio varijantu polimera pod nazivom PBAT, koja se koristi u folijama koje poljoprivrednici postavljaju ispod useva da suzbiju korov i zadrže vlagu. Pošto je dizajnirana da se razgradi, ne mora da se uklanja, stav je britanskog strukovnog Udruženja industrije bio-baziranih i biorazgradivih proizvoda (BBIA). Međutim, neka istraživanja pokazala su da se ove folije sporo razgrađuju i mogu za sobom ostaviti problematične supstance (sa čime se BASF ne slaže). BBIA navodi da ne zastupa proizvođače okso-biorazgradive plastike, koju smatra zasebnom kategorijom. 

Rasprava je podstakla neke proizvođače okso-biorazgradive plastike da ublaže svoje tvrdnje. Britanski proizvođač aditiva EPI Europe Ltd. navodi da se tržište znatno usporilo otkako je EU uvela zabranu i da je sada na zalasku. Polymateria Ltd, još jedna britanska kompanija, navodi da njena formula dovodi do "biotransformacije" plastike tokom razgradnje, po čemu se, kako tvrdi, njeni proizvodi suštinski razlikuju od konkurentskih. Kralj Charles pohvalio je proizvode ove kompanije, a Svetski ekonomski forum ju je proglasio tehnološkim pionirom, iako nezavisni istraživači kažu da se njena jedinjenja ne razlikuju od drugih okso-biorazgradivih plastika kada je reč o uticaju na životnu sredinu. 

Jedna kompanija — britanska Symphony Environmental Technologies Plc, ostaje potpuno posvećena okso-biorazgradivoj plastici. "Ako je proizvod napravljen našom tehnologijom, razgradiće se u ovoj sobi, napolju ili u okeanu, sve dok je izložen izvesnoj količini kiseonika", kaže Michael Laurier, osnivač i izvršni direktor kompanije. 

Kompanija Symphony navodi da se njen aditiv, d2w, nalazi u kesama za smeće, rukavicama i slamčicama za piće u skoro 100 zemalja. Takođe, navodi da je u Saudijskoj Arabiji, njenom najvećem tržištu, d2w prisutan u otprilike polovini kesa za kupovinu i kesa za smeće. U SAD, taj aditiv se nalazi u nekim od plavih omota koje "The New York Times" koristi za pakovanje svojih novina. 

Laurier troši veliki deo svog vremena i novca svoje firme na lobiranje i zagovaranje, pa tako sajt kompanije ima i odeljak "Dečji kutak" u kome se govori o prednostima i manama života sa plastikom. Kompanija Symphony je 2020. tužila EU, tvrdeći da je direktiva o zabrani okso-biorazgradive plastike "zbunjujuća i protivzakonita", ali je Opšti sud EU presudio protiv ove firme. Distributer kompanije Symphony u Peruu je 2022. dobio sličan spor, otvorivši time put prodaji aditiva d2w u toj zemlji. Laurier kaže da je cilj da se pomogne proizvođačima plastike da nastave da prodaju svoje proizvode. "Kažemo vladama, na primer Saudijske Arabije, mi štitimo vašu plastiku." (Zemlje sa jakom petrohemijskom industrijom i pristupom sirovinama ili velikom potražnjom vodeći su proizvođači plastike u svetu, poput Kine, SAD, Saudijske Arabije i slično, prim. prev.)