Prljava tajna biorazgradive plastike

U poslednjih nekoliko godina, najmanje šest zemalja prihvatilo je plastiku napravljenu s aditivom koji treba da omogući njenu razgradnju na ugljen-dioksid (CO2), vodu i bezopasnu organsku materiju. Zagovornici ovih supstanci, koje se uglavnom označavaju kao okso-biorazgradiva jedinjenja, promovišu ih kao rešenje za 80 miliona tona plastike koliko svake godine zagadi šume, polja i vodotokove. 

Zvuči sjajno, ali nezavisni naučnici kažu da je malo dokaza koji potkrepljuju tvrdnje da se okso-biorazgradiva plastika potpuno razgradi u prirodi, barem u nekom smislenom vremenskom okviru, a vlade širom sveta sve više ih slušaju. Evropska unija (EU) zabranila je takve supstance 2021. godine, Švajcarska i Novi Zeland su je sledili 2022, dok su prošle godine Hongkong i kanadska provincija Britanska Kolumbija uveli ograničenja. Velika Britanija i američka savezna država Njujork trenutno razmatraju tu ideju. 

 

Uprkos tvrdnjama proizvođača, istraživači kažu da se plastika, iako aditivi mogu ubrzati brzinu njenog raspadanja, samo pretvara u milione čestica mikroplastike koje završavaju u našem tlu, tokovima i, na kraju, u našim želucima, plućima i mozgu. "Ne vidimo dokaze da to funkcioniše", kaže Mark Miodownik, profesor materijala i njihovog uticaja na društvo na Univerzitetskom koledžu u Londonu. "Biorazgradivost nije univerzalno rešenje." 

Konvencionalna plastika, ako se samo tako ostavi, zadržava se  u životnoj sredini stotinama godina ili duže. (Sporno je koliko to tačno traje, što takođe znatno varira u zavisnosti od vrste plastike.) Ono što je jasno jeste da se veliki komadi tokom razgradnje raspadaju na sve manje i manje čestice koje se dovode u vezu sa oštećenjem reproduktivnog sistema, oslabljenim imunitetom, upalama i rakom, premda su do sada najpouzdaniji nalazi u vezi s tim utvrđeni kod morskog i ptičjeg sveta. 

Idealno bi bilo da se plastika ponovo koristi ili reciklira, ali je gotovo nemoguće količinski utvrditi koliko se plastike ponovo upotrebi. Samo oko devet odsto plastike se reciklira, mada je u siromašnijim zemljama taj procenat mnogo bliži nuli. Reciklaža obično podrazumeva seckanje, topljenje i ponovno oblikovanje plastike, ali to često nije izvodljivo, naročito kod predmeta kontaminiranih hranom. Zato većina zemalja plastiku spaljuje ili zakopava, ako je uopšte sakuplja. 

Biorazgradivu plastiku ne treba mešati sa kompostabilnom plastikom, koju mikroorganizmi mogu da razlože. Međutim, ni kompostabilna plastika nije savršeno rešenje: ona ne može da se reciklira, a kompostiranje obično mora da se obavi u industrijskim postrojenjima, na temperaturama iznad 60 stepeni Celzijusa, a ne na gomili organskog otpada u dvorištu. Biorazgradiva plastika, nasuprot tome, trebalo bi da se razgradi čak i ako se baci na ulicu ili izbaci kroz prozor automobila.