"Majstore, može li jeftinije?" Kako se cenkamo u Srbiji i regionu

Cenkanje zahteva da i prodavac i kupac prihvate tu igru. U doba tržnih centara čini se kao da samo pijace i ilegalni prodavci održavaju kulturu cenkanja. U pohodu na popuste, istražili smo kako izgleda cenkanje u Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji i Srbiji.

"Možeš li da spustiš malo cenu, majstore?", rečenica je koju su mnogi od nas na Balkanu izgovorili. Međutim, u gradovima koji rađaju tržne centre kao da će bez njih nestati tog kapitalističkog duha koji se primio na ovim prostorima u poslednjih 30 godina, sve je teže naći prodavca koji istinski želi (i može) da se cenka.  

Jedan od razloga je jasan: sa fiskalnim kasama probudili smo Velikog brata poreskih uprava te polako nestaje potpuna sloboda u trgovanju. Ali ima li i drugih? Da li je cenkanje deo naše kulture kupovanja ili smo mi pak samo na obodu sveta cenkanja koji živi na Istoku? 

Upravo iz poriva da damo odgovore na ova pitanja, tri reporterke Bloomberg Businessweek Adria, jedna (Vanja) u Beogradu, jedna (Nejra) u Sarajevu i jedna (Aleksandra) u Skoplju, krenule su u pohod na što bolje cene.  

Ali pre odlaska u svet cenkanja dobile smo jedno upozorenje iz akademskih krugova: "Pitanje je da li se uopšte može govoriti o 'kulturi kupovanja' na Balkanu, s obzirom na prilično neujednačen ekonomski razvoj različitih delova Balkana", kaže Aleksandar Bošković, profesor antropologije na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. "U krajevima gde je bilo više insistiranja na egalitarizmu (Bugarska, Srbija, Makedonija, Bosna i Hercegovina, Albanija) potreba za kupovanjem je pre svega potreba da se nešto poseduje. Utilitarna vrednost predmeta kupovine nema odlučujući značaj. U drugim delovima je nešto drugačije", dodaje on, što nas navodi na to da na Balkanu ipak nije tako lako cenkati se kao u Turskoj, Siriji ili Indiji. 

Skoro svako od nas ima neko iskustvo cenkanja, naravno, i naši novinari. Reporterka Vanja se seća svoje pobede u cenkanju u Indiji. "Pre pandemije sam u indijskom Džajpuru uspela spustiti cenu stolnjaka sa 4.000 rupija (oko 45 evra) na 200 rupija (oko dva evra) i to je bilo dosta lako. Vični sredovečni prodavac sa gustim brkovima rekao je najpre cenu od 'samo' 4.000 rupija, kad sam se ljubazno nasmejala i pitala ga da li može za 600. On je krenuo da negoduje, na šta sam onda vrlo taktički rekla: 'Pa nemojte tako, nisam ja iz Engleske ili Nemačke, to je cena za njih'. Zatim je došlo pitanje odakle sam, krenula je kratka priča o bivšem premijeru Indije Nehruu i Titu i spustio je cenu na 1.000 rupija. Htela sam odustati, pa je trgovac spustio cenu na 200 rupija. Elem, tako sam dobila novi stolnjak. Verujte, prodavac je zaradio  u ovoj tranši." 

Vanjino iskustvo - pokisli planovi za cenkanje u Srbiji  

Kako bismo saznali kakva je kultura kupovine na Balkanu, uzela sam par saveta ljudi iz naše redakcije u obzir, a oni su rekli da su veće šanse za cenkanje na pijaci van centra. Tako sam otišla put Vidikovačke pijace. To je gradska pijaca, udaljena od centra Beograda nekih 11 km i nalazi se u rezidencijalnom delu grada u kom vikendom ljudi rado zuje sa kolicima za kupovinu.  

Naša prva "žrtva" bio je prodavac cveća kog ćemo nazvati Rade pošto me je zamolio da ne koristimo njegovo ime. "Pošto muškatle?", pitam, te on odgovara: "Petsto dinara." "Može li malo jeftinije?", pokušavam, ali Rade se ne da i objašnjava da bi možda spustio eventualno na 450 dinara i da to ponekad čini, ali ne često. Ipak, dnevni zakup tezge je skup, objašnjava on dok pokazuje fiskalni račun u ruci od tog dana i dodaje da cveće gaji sam i donosi ga iz Topole. 

Ovaj neuspeh me je malo razočarao, ali teza profesora Boškovića je odzvanjala u mojoj glavi. Uostalom, nisam imala potrebu da posedujem te muškatle kao što sam onomad imala potrebu da se pohvalim stolnjakom iz Indije. Ali što se onda cenkamo? Što jednostavno ne platimo koliko god je potrebno? 

"Radi se o univerzalnoj karakteristici, koja verovatno potiče iz naše urođene potrebe za komunikacijom", dodaje Bošković. "Cenkanje je u nekim kulturama (npr. severne Afrike) znak vaspitanja i znak da kupac poštuje ono što želi da kupi (kao i da mu/joj je zaista stalo da taj predmet kupi). Prema tome, radi se o prilično univerzalnoj ljudskoj karakteristici - bar kada govorimo o južnoj Evropi i zemljama koje se nalaze oko Sredozemnog mora", kaže on. 

Dalje, prišla sam prodavačici donjeg veša. "Imate li ovaj grudnjak u beloj boji?", pitala sam i ona prilazi s druge strane tezge kako bi ga pronašla. "Ovi su vam 500 dinara (4,2 evra)", kaže prodavačica. Iskreno, malo me je bilo sramota da tu cenu pokušam da spustim, pa sam je odmah pitala da li ikada snizi cenu. "Mogu da spustim cenu za nekih 100 dinara, ali onda i nema baš zarade. Najčešće to uradim za stalne mušterije", kaže ona. "Neki hoće da se cenkaju, neki neće, ima svega", dodaje ona. 

Posle neuspešnog cenkanja na pijaci, videla sam veliki bilbord za rasprodaju tepiha na kom je pisalo "Likvidacija: Totalna rasprodaja!". To je to, pomislila sam. Evo ga taj agresivni pristup marketingu o kom smo svi razmišljali – i to izgleda u radnji! 

Na lokaciji u Zemunu stigla sam u radnju prepunu ljudi koji jedva čekaju da kupe skupi persijski tepih poslednjeg dana pre nego što se radnja preseli ili zatvori. Na svakom tepihu bila je precrtana cena. Sve je sniženo oko 50-70 odsto, navodno. Na pokušaj snižavanja cene, prodavačica kaže da su maksimalno snizili sve jer se sutradan sele i da nema prostora za dalja sniženja. Isti salon je na svojoj stranici na Instagramu i u septembru, i u oktobru 2022. godine naveo da organizuju totalnu rasprodaju "zbog zatvaranja". Eto, stigli smo do aprila, a i dalje su radili. 

"Ono što se percipira kao agresivan nastup jeste jedna vrsta marketinške strategije", kaže Bošković. "Pošto ovde sve dolazi sa priličnim zakašnjenjem, tako je i ova vrsta strategije (inače popularna u SAD 1950-ih, i odavno napuštena) sada stigla kod nas - iako se nigde više ne koristi, jer je dokazano neuspešna. Agresivni nastupi prodavaca su direktno srazmerni stepenu obrazovanja populacije iz koje prodavci dolaze - prema tome, prirodno je i očekivano da je najveći broj predstavnika ovakvog pristupa baš iz Srbije." 

Nejrin uspešan dan na pijaci u Sarajevu 

Iako cenkanje u Bosni i Hercegovini kroz istoriju nije bilo neuobičajeno, poslednjih godina i tamo ovakva vrsta snižavanje cena postaje sve ređa. Danas, barem što se Sarajeva tiče, cenkati se možete na pijacama (slično i drugim gradovima koje smo obišli u ovoj turi), kod uličnih, uglavnom, nelegalnih prodavaca te na ponekom mestu na Baščaršiji. Bolje rečeno, možete probati da se cenkate, ali da li ćete uspeti da snizite cenu, zavisi od prodavca i vaše stručnosti.  

Jedna od najpoznatijih pijaca u Sarajevu svakako je pijaca na Otoci. Dok u prizemlju zgrade imate pravu pijacu na kojoj možete pronaći odevne predmete, ispred samog objekta je nelegalna prodaja, gde se uglavnom prodaju cigarete, neki ručni radovi (kao što su vunene čarape), poneki komad odeće i peškiri, pa čak i hrana poput voća i povrća.  

Posetila sam ovu pijacu i upustila se u čari cenkanja. Nesigurna u sam proces, jer nikad to nisam probala u BiH, prilazila sam štandovima na pijaci u prizemlju te pitala za cene nekoliko komada odeće. U razgovoru sa prodavačicom, koju ćemo nazvati Alma, jer je želela da ostane anonimna, saznala sam koliko je cenkanje prisutno na pijaci – a odgovor je bio sličan onom u Beogradu kod prodavačice donjeg veša. 

"Nije to više toliko prisutno. Ukoliko kupac uzme više komada, zna pitati može li se cena spustiti. Uglavnom spustim. Meni je draže da se proda. Mada retko ko sad kaže – e ovo košta 50 KM (25 eura), može li za 40 KM (20 eura). Uglavnom ja to sama ponudim za više komada ili kupcu koji češće kupuje kod mene", objašnjava Alma.   

Druga prodavačica koja je slušala razgovor kaže da i ona tako radi. "Nama je to sve cenkanje. Bitno da se proda, pa sad ako ja snizim koju marku, neću propasti, a imaću mušteriju koja će se vratiti", objašnjava prodavačica Merima, što nije njeno pravo ime.  

Obe kažu kako ima štandova gde pravo cenkanje može povremeno da prođe, ali to zavisi od veštine samog kupca te koliko se "prodavačima svidiš". I same kažu da nije to "kao u Turskoj", gde se cenkanje smatra kulturološkim fenomenom, ali da "eto, kod nas isto ima, ali nije toliko rasprostranjeno".  

Izlaskom iz pijace, dočekali su me povici prodavača: "marka čarape, samo marka", "jeftine cigare", "domaće – još malo pa nestalo" i slično. Među prodavačima uglavnom su dominirali stariji ljudi, pretežno žene koje su podavale cigare, povrće i ručni rad. Takođe, bila je tu i grupa muškaraca koja godinama prodaje na ovom mestu. 

Žene su uglavnom sedele na klupama i prodavale, dok su muškarci prilazili prolaznicima koji su se uputili na pijacu ili obližnju tramvajsku stanicu i nudili svoje proizvode. Povremeno bi neko i stao, ali su uglavnom samo prolazili. Kupci koji su došli s namerom stali bi, porazgovarali sa prodavačima, proverili šta ima novo i uglavnom nešto kupili. 

Jedna od prodavačica cigareta - koje retko možemo naći među legalnom prodajom u BiH, kutiju cigareta je cenila oko tri i po KM (1,7 evra), što je skoro upola niže od cigareta koje kupujemo u prodavnicama.  

Najviše ljudi je upravo zastajalo kod prodavača cigareta i čini se da se one najviše i prodaju. Jedan od kupaca upitao je prodavačicu koliko koštaju tri kutije, na šta je ona odgovorila 11 KM (5,5 evra), nakon što je tražio da mu snizi cenu, uspešno je tri paketa kupio za 10 KM (5 evra).  

Cenkanje je očigledno prisutno na ovoj "pijaci" i ovde ljudi stvarno žele da snize cenu onoga što kupuju.  

Svega par minuta nakon što je čovek kupio cigarete, došla je policija u uobičajenu kontrolu. "Prodavači" su užurbano pokupili svoje stvari i odlazili s ovog mesta. Za svega par sekundi, ispred objekta nije bilo nikoga. Međutim, odlazak policije značio je vraćanje prodavača, i tako ukrug. Sve za prodaju, cenkanje i  nižu cenu – jer gde nema fiskalnih kasa, uvek ima malo više prostora za popuste. 

Aleksandrino cenkanje u Severnoj Makedoniji 

Lep dan je bio u Skoplju, mada ovo proleće zasada više liči na zimu. Promenjivi vremenski uslovi tog vrućeg dana kada sam krenula u pohod na cenkanje naterali su mnoge da popiju piće u nekom od kafića u centru grada. U onom u kom sam sedela pojavio se ulični prodavac. U jednoj ruci je nosio "originalne" naočare u velikoj crnoj futroli, a u drugoj nekoliko pari belih čarapa na kojima je pisalo "sport". Ova pojava nije neuobičajena u Severnoj Makedoniji. Ulični prodavci često nude parfeme ili naočare – to su proizvodi koji su manjeg volumena pa se mogu nositi u rukama. Proizvodi koje nude uvek su "originalni" i najčešće je razlog što su tako jeftini to što su navodno ukradeni. Dosta agresivno, naš prodavac nudio je Burberry naočare za 1.200 denara (20 evra). Rekli smo mu da je to skupo, pa ih je snizio na 1.000 denara. Ništa manje nije hteo da čuje. Kasnije se vratio i insistirao da ih uzmem za 500 denara. Ulični prodavci uspeju nešto od toga da prodaju samo eventualno nekim strancima.  

No, pregovaranje o ceni bilo kog proizvoda i dalje je prilično prisutno na zelenim pijacama u Severnoj Makedoniji i velikom delu prodavnica i štandova na starim bazarima u Skoplju i drugim gradovima. I u njima se još oseća neka prošla tradicija koju su na ove prostore donele neke druge kulture, pre svega turska. 

Kada čitate o Skoplju i o Staroj skopskoj čaršiji na nekoj od svetski poznatih platformi gde se dele iskustva, naravno da mnogi turisti ostave komentar da možete spustiti početnu cenu. To i jeste tačno. 

Prošetali smo i čaršijom. Hteli smo da kupimo mali tepih s narodnom šarom. Od 20 evra došli smo do 15 evra. Prodavcu smo kasnije, iskreno, rekli da bismo voleli da znamo koliko je spreman da spusti cenu. Rekao je da nema veliki prostor jer je tepih skupo platio, ali da ga može prodati za 10 evra. Pošto sama nisam vešta u dogovaranju oko cene, razgovarala sam s nekim ko to čini češće i uspešnije. 

"Kažete prodavcu da je jako lep taj proizvod i da tražite upravo to, ali da je skupo. Zapravo, nemojte ni da počinjete da se cenkate za nešto što ne želite da kupite. Prodavac to odmah prepozna i neće izaći na 'pijacu'. Morate da imate potrebu za onim za što se cenkate. Zamolite ga da je malo spusti. Najbolje je biti fer i kao kupac. Uspeo sam nekad da dobijem do trećine početne cene. Naravno, sada više hrane kupujem na pijaci i uspevam da se cenkam u smislu da je situacija win-win. Da kupim više proizvoda, ali da dobijem nižu cenu", kaže Stanče M. iz Skoplja. 

To je klasično dogovaranje cene, a ne cenkanje, kaže dr Ljupčo Risteski, redovni profesor antropologije na Institutu za etnologiju i antropologiju u Skoplju. 

"To je zapravo socijalna institucija - fiksiranje cene u odnosu na kvalitet proizvoda. U istočnjačkim kulturama to ima ritualni karakter kako bi se postigla željena cena, ali to je više ritualna komunikacija među ljudima. Kupovina je posebna umetnost i u istočnjačkim kulturama je u tom smislu posebno prisutna kod žena kada kupuju žensku odeću. Kod nas je to uočeno u tradicionalnoj kulturi pod uticajem ovih orijentalnih kultura", kaže Risteski. 

Uostalom, teorija o Makedoniji kao kontekstu u kojem postoji tradicija cenkanja nije tačna. To je više kao dogovaranje cene, slaže se Ilina Jakimovska, redovna profesorka na Institutu za etnologiju Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta svetog Ćirila i Metodija.  

Među muslimanima u Severnoj Makedoniji ima malo uticaja arapskog sveta i njihova spremnost na cenkanje u makedonskom kontekstu je veća, ali u stvarnosti agresivno cenkanje, odnosno drastično spuštanje cene ne prolazi dobro u staroj skopskoj čaršiji i poznatom Bit pazaru - to jest u Severnoj Makedoniji se može doživeti i kao uvreda. 

U Makedoniji se cenka samo kad se kupuje mlada, kad se stavi novac u cipele, pa jedna strana ne primi, pa druga stavi više itd. Najverovatnije je reč o ostatku nekadašnje prave kupovine mlada. Isto je i sa muslimanima. Ali to je na nivou rituala, nije (više) pravo cenkanje oko toga koliko žena vredi. 

Epilog: Nije lako cenkati se na Balkanu 

"Ako govorimo o dogovaranju, u smislu dogovaranja odnosa količina – cena (npr. cena jabuka je ta i ta, što ako uzmem 10 kila?) ili dogovaranja cene nečeg velikog (kuća, u prošlosti konj, njiva) onda da, ali to nije ništa neobično ili 'ekskluzivno' za Balkan. Ako je reč o namernom snižavanju cene od strane kupca, što prodavac prihvata kao deo ekonomske igre, kao na Bliskom istoku ili Severnoj Africi, onda tako nešto nije bilo kod nas", kaže Jakimovska. 

Samim tim, ko želi istinski da spusti cenu, moraće da se prošeta makar do Istanbula jer na ovim prostorima – čak i ako je nekada bilo –  danas je teško pregovarati o ceni sa trgovcima. 

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar