Promene u američkoj imigracionoj politici teraju američke kompanije na neočekivanu strategiju zapošljavanja: angažuju srpske stručnjake na daljinu, a zatim ih prebacuju u SAD na vizu za koju većna ljudi nikada nije čula.
L-1 viza za interkompanijski transfer, dugo u senci H-1B vize, postaje najčešći put za srpske stručnjake koji žele da se presele u Sjedinjene Američke Države. Okidač se desio u septembru 2025., kada je Trampova administracija uvela zahtev da se plati najmanje 100.000 dolara za određene nove H-1B vize za podnosioce zahteva van SAD, čime je već otežani sistem učešća na lutriji za dobijanje viza postao još manje pristupačan.
“Stari model je bio - učestvuj u lutriji i nadaj se najboljem", rekao je Mihailo Božić osnivač i generalni direktor kompanije Migrate Mate, njujorške platforme koja povezuje međunarodne stručnjake sa američkim poslodavcima koji nude sponzorstvo za vize. “Ono što sada vidimo je da kompanije prvo zapošljavaju ljude na daljinu, procenjuju ih godinu dana, a onda ih dovode u SAD. To je period probnog rada sa visokim ulogom."
Razlika u platama koja pokreće potražnju
Ekonomija je jasna. Prosečni srpski softverski inženjer zarađuje otprilike 444.975 dinara mesečno - oko 53.250 dolara godišnje, prema lokalnim podacima o platama. Njihove kolege u SAD zarađuju u proseku 130,505 dolara godišnje, prema Indeed-u. Taj odnos od tri prema jedan daje američkim kompanijama razlog da se okrenu ka Beogradu i Novom Sadu, a srpskim programerima razlog da se jave na njihove konkurse.
Srbija je tiho postala jedno od najaktivnijih tehnoloških čvorista u jugoistočnoj Evropi u odnosu na svoju populaciju. Zemlja proizvodi softverske inženjere, naučnike za obradu podataka i menadžere proizvoda koji znaju i rade na engleskom jeziku i preklapaju se sa radnim vremenom američke Istočne obale - kombinacija koja čini daljinsku saradnju praktičnom od prvog dana.
Kompanije sve više tretiraju ove aranžmane rada na daljinu kao audicije za probni rad. Umesto da se odmah obavežu na troškove i pravnu složenost sponzorisanja viza, poslodavci mogu da procene rad kandidata tokom 12 meseci pre nego što pokrenu proceduru za transfer.
Kako funkcioniše taj proces
Proces se sastoji od tri koraka.
Prvo, kompanija zapošljava srpskog stručnjaka na daljinu. Poslodavac mora da ima američki entitet i stranu filijalu (ogranak ili afilijaciju). Ako nema postojeću filijalu onda mora da je osnuje. Ovakva struktura kompanije je zakonski preduslov za L-1 vizu.
Drugo, zaposleni mora da radi najmanje godinu dana neprekidno u roku od tri godine koje prethode transferu. Prema američkom imigracionom zakonu, ovo je obavezan uslov - ne preporuka.
Treće, poslodavac podnosi Obrazac I-129 Službi za državljanstvo i imigraciju SAD (USCIS) za transfer radnika u svoju kompaniju na teritoriji SAD. Zaposleni ulazi u SAD kao lice na interkompanijskom transferu, bilo u menadžerskoj ili izvršnoj ulozi (L-1A viza) ili u ulozi koja zahteva specijalizovano znanje (L-1B viza).
Zašto kompanije biraju L-1 umesto H-1B vize?
L-1 viza nudi strukturalne prednosti koje viza H-1B nema.
Nema lutrije. H-1B viza podvrgava kandidate procesu nasumičnog izbora u okviru godišnje kvote. Kandidati za L-1 vizu se razmatraju samo na osnovu sopstvenih zasluga.
Nema godišnjeg ograničenja. Ni L-1A ni L-1B vize nisu podložne godišnjem limitu. To je značajna razlika i prednost u odnosu na H-1B vizu, koja je sve više preoptetećena dodatnim zahtevima.
Viza je pokrenuta od strane poslodavca i vezana je sa postojećim radnim odnosom, što znači da proces započinje kada je kompanija spremna, a ne onda kada država otvori prostor za registraciju kandidata na lutriji.
Nosioci L-1A vize dobijaju inicijalni boravak do tri godine, sa mogućnošću produžetka do sedam godina.
Nosioci L-1B vize dobijaju boravak do pet godina. Supružnici na L-2 vizama su ovlašćeni da rade u SAD bez podnošenja posebnog zahteva.
Možda je najvažnije za dugoročno planiranje: nosioci L-1 vize imaju pravo na EB-1C kategoriju imigracione vize, što je jedan od bržih puteva do američke zelene karte. Ne zahteva PERM sertifikaciju tržišta rada.
Kvalifikacioni prag
Za poslodavce, zahtevi su usmereni na korporativnu strukturu: kvalifikujući odnos izmedu američkog i stranog entiteta, aktivno poslovanje u obe zemije i dokazana održivost da je preduzeće funkcionalno.
Za zaposlene, kvalifikacioni prag je specifičan za profesiju i radno mesto. Kandidati za L-1A vizu moraju da dokažu izvršne ili menadžerske sposobnosti - upravljanje organizacijom ili njenom glavnom funkcijom sa širokim ovlašćenjima za donošenje odluka. Kandidati za L-1B vizu moraju da pokažu specijalizovano znanje: ekspertizu u vlasničkim proizvodima, uslugama ili procesima kompanije, koje bi bilo teško replicirati eksternim zapošljavanjem.
“Ako ste proveli godinu dana stičući duboko znanje o strukturi kompanije radeći iz Beograda, izgradili ste upravo onu vrstu argumentacije za koji je L-1B viza dizajnirana", rekao je Božić.
Uzan prostor u sve restriktivnijem okruženju
Šire američko imigraciono okruženje postalo je restriktivnije. Pored zahteva da se plati za dobijanje H-1 vize, lutrija za razne vize (npr. Diversity Visa) ukinuta je 18. decembra 2025. Kompanije i kandidati se prilagođavaju prelaskom na J-1 vize i O-1 vize u nekim slučajevima, ali za specifični scenario postojećih zaposlenih radnika na daljinu koji želi da se presele u SAD, L-1 viza ostaje najprirodnije rešenje.
Migrate Mate, koji ima više od 30.000 registrovanih korisnika iz preko 100 zemalja, i prikupio je 3 miliona dolara u prvoj rundi finansiranja, trenutno oglašava približno 40.000 pozicija za rad na daljinu u američkim kompanijama, uključujući oko 6.600 pozicija za softverske inžinjere. Samo 0,4% korisnika platforme dolazi sa Balkana.
Foto: Promo / Migrate Mate Inc
“Taj broj odražava nedostatak informisanosti, a ne nedostatak talenta", rekao je Božić. “Spski inžinjeri se takmiče na istom globalnom tržištu rada kao i programer iz Indije, Brazila i Istočne Evrope. Manje njih zna da i ovi putevi postoje.”
Šta bi srpski profesionalci trebalo da znaju
Imigracioni advokati i stručnjaci iz industrije ukazuju na nekoliko praktičnih koraka za kandidate koji se odlučuju na ovaj put.
Status spoljnog saradnika ne stvara osnov za kvalifikaciju za L-1 vizu. Kandidati moraju biti zaposleni u kvalifikujućoj organizaciji, i ne smeju biti angažovani kao nezavisni saradnici da bi se jednogodišnji period računao.
Dokumentacija je važna od samog početka. Imigracioni pravni savetnik mora da dokaže da stručna uloga zaposlenog ispunjava uslove za izvršnu, menadžersku poziciju ili poziciju specijalizovanog znanja. Detaljna dokumentacija o projektima, odgovornostima, i strukturi izveštavanja pojačava zahtev za dobijanje vize.
Planiranje vremenskog okvira je ključno. Zbog uslova za prethodno jednogodišnje zaposlenje, stručnjak koji danas započne rad na daljinu, stiče kvalifikaciju za transfer najranije početkom 2027.
Zahtev za strukturom kompanije eliminiše mnoge startapove i manje kompanije kojima nedostaju strani entiteti. Kandidati bi trebali da traže poslodavce sa uspostavljenim međunarodnim poslovanjem, konkurišu za radna mesta označena kao “remote - international" (međunarodna, na daljinu) i imaju istorijat sponzorstva L-1 ili H-1B radnih viza.
Put je selektivan, priznao je Božić. “Neće svaka kompanija sponzorisati radne vize. Neće se svako radno mesto kvalifikovati. Ali prilika je konkretna. Američkim kompanijama je potreban talenat, a rad na daljinu je učinio lokaciju irelevantnom za odluku o zapošljavanju - čak i ako imigraciono zakonodavstvo još nije potpuno uhvatilo korak."
.webp){kind=icon}
