text size
Glavna kočnica globalne AI industrije više nisu novac i grafički procesori, već hronični nedostatak inženjera sposobnih za vođenje najnaprednijih fabrika poluprovodnika. Kapital za nove pogone raste brže od broja stručnjaka koji mogu da ih pokrenu i održe proizvodnju na potrebnom nivou.
Fabrika čipova može da vredi desetine milijardi dolara, a da njen puni kapacitet zavisi od relativno malog broja ljudi sa iskustvom koje se stiče godinama. To stvara neobičan problem za industriju naviknutu da nestašicu rešava većim kapitalom: fabriku možete finansirati danas, ali stručnjaka koji će je voditi ne možete naručiti za sutra.
Borba za svakog stručnjaka
Inženjeri koji vode litografiju, obradu silicijumskih pločica i kontrolu proizvodnog procesa rade sa opremom čija se preciznost meri nanometrima. Formalno obrazovanje pruža osnovu, ali upravljanje litografijom na nanometarskoj skali zahteva godine praktičnog iskustva u samom pogonu.
To je naučila i tajvanska kompanija TSMC, najveći svetski proizvođač naprednih čipova. Kada je gradila fabriku u Arizoni, angažovala je više od hiljadu inženjera iz Tajvana na trogodišnje ugovore kako bi pokrenuli proizvodnju, jer američko tržište rada nije imalo dovoljno ljudi sa potrebnim iskustvom. Sada, kada se ti ugovori bliže kraju, kompanija se ponovo suočava sa istim problemom.
Potražnja za AI čipovima raste brže nego što industrija uspeva da obrazuje ljude koji ih proizvode, pa hiperskaleri ubrzano povećavaju narudžbine dok proizvođači pokušavaju da prošire kapacitete. TSMC je u drugom kvartalu godine objavio rekordan dobit i rast od 77,4 odsto, kao i investiciju od 100 milijardi dolara u fabrike u Arizoni.
SIA procenjuje da bi američkoj industriji poluprovodnika do 2030. moglo da nedostaje oko 67.000 kvalifikovanih radnika, uključujući oko 27.300 inženjera i 26.400 tehničara. Istovremeno je američki program CHIPS usmerio više od 32 milijarde dolara podsticaja ka izgradnji domaće proizvodnje.
Tu se vidi slabost nove industrijske politike čipova. SAD i druge države pokušavaju da vrate proizvodnju subvencijama vrednim desetine milijardi dolara, ali fabrika nije obična industrijska hala. Ako paralelno ne postoji baza inženjera, tehničara, dobavljača i proizvodnog znanja, država može da subvencioniše kapacitet na papiru, a da tek kasnije otkrije da nema dovoljno ljudi da ga koristi.
Ono što novac TSMCa nije mogao da kupi
Na prvi pogled moglo bi se pomisliti da Srbija nema mnogo veze sa ovim problemom jer se čipovi ovde ne proizvode. Zemlja je ipak već deo istog lanca vrednosti. U Srbiji posluju Elsys, Veriest, Infineon, Chip Globe, Next Silicon, Tenstorrent i AMD, kompanije koje razvijaju arhitekturu i dizajn čipova dok se proizvodnja odvija u Aziji. Srbija nema isti proizvodni problem kao TSMC, ali ima njegovu lokalnu verziju: tehnološki sektor može da raste samo onoliko brzo koliko raste broj ljudi koji poseduju veoma specifično znanje. Srbija pritom nije izolovan slučaj.
Slovenija ima najrazvijeniji regionalni ekosistem mikroelektronike i dizajna čipova, dok Hrvatska kroz novi centar kompetencija pokušava da poveže fakultete, istraživače i industriju. Severna Makedonija ima razvijenu proizvodnju elektronskih komponenti, ali ne i samih čipova, dok je industrijska baza Bosne i Hercegovine još manja. Zajednički problem je isti: region ima delove lanca vrednosti, ali nema dovoljno veliki bazen specijalizovanih inženjera. Ako svaka država pokuša da privuče nove investicije bez povećanja tog bazena, rezultat može biti samo veća borba za iste ljude.
Profesor Borivoje Nikolić, stručnjak za projektovanje čipova na Berkliju, smatra da dalji rast ovih centara ne ograničava nedostatak investitora, već nedostatak kvalifikovanih inženjera, ista prepreka koja je jedan od razloga zašto nije realizovana ni ranije najavljivana investicija fonda Mubadala u fabriku čipova u Srbiji. Zbog toga on kao rešenje predlaže ulaganje u obrazovanje umesto dodatnih poreskih olakšica, zaključak koji potvrđuje i iskustvo TSMCa, kompanije koja ulaže desetine milijardi dolara, ali nije uspela da kupi ono što univerziteti stvaraju godinama.
Subvencionisanje novih investitora bez povećanja baze talenata može samo da preraspodeli isti ograničeni broj stručnjaka.
Obrazovanje postaje deo proizvodne linije
U eri veštačke inteligencije univerzitet postaje deo industrijske politike, podjednako važan kao poreske olakšice, subvencije ili nova fabrika. Fabrički kapacitet može da se poveća jednom investicionom odlukom, ali broj iskusnih inženjera i tehničara raste godinama. Upravo zato zemlje koje danas subvencionišu fabrike moraju istovremeno da finansiraju ljude koji će u njima raditi.
Za region je poruka još jednostavnija. Bez dovoljno stručnjaka pitanje je sa trenutnim kapacitetima da li ćemo moći da zadržimo i proširimo industriju dizajna čipova koju već imamo i koja je značajna. U poluprovodnicima kapital dolazi tamo gde postoji znanje mnogo lakše nego što znanje nastaje tamo gde se pojavi kapital.
.webp){kind=icon}
