Kako 'remote' poslovi postaju ulaznica za američko tržište rada

Američki san nikada nije bio skuplji, a put do njega nikada nije bio podvrgnut strožem "rešetanju". Nakon što je Donald Trump u septembru 2025. uveo uslov da se za određene nove H-1B vize (za kandidate koji su izvan SAD) priloži i uplati 100.000 dolara, poslodavci su dobili poruku da ulazak globalnog talenta više nije samo pitanje papira, nego i budžeta. 

Tržište je odgovorilo pragmatično, "remote" rad više nije samo alternativa za kancelarije, već i filter za potencijalnu relokaciju na druga tržišta poput Amerike.
Kompanije sve češće koriste Balkan kao poligon za testiranje kompatibilnosti. Poverenje se gradi na daljinu, a skupe vizne procedure pokreću tek kada se pokaže da kandidat isporučuje i da je rizik lošeg zapošljavanja sveden na minimum.

Kako vizni proces izgleda u praksi

Na toj raskrsnici između "remote" rada i imigracije nalazi se Migrate Mate, njujorška platforma koja povezuje zapošljavanje, rad na daljinu i vizne procese.

Migrate Mate danas ima više od 30.000 korisnika iz preko 100 zemalja, a pored poslova sa viznom podrškom, u svojoj bazi sadrži i oko 40.000 "remote" oglasa, uključujući približno 6.600 pozicija za softverske inženjere. Kompanija je u prvoj rundi finansiranja prikupila tri miliona dolara, a sledeća faza razvoja fokusirana je na digitalizaciju i pojeftinjenje viznih procedura.

Prema rečima osnivača i izvršnog direktora Mihaila Božića, kompanije se sve više udaljavaju od H-1B viza i okreću fleksibilnijim opcijama. "Vidimo jasan pomak ka alternativnim vizama. Kompanije sve češće koriste J-1 i O-1 vize, jer su brže, fleksibilnije i finansijski održivije od H-1B modela", kaže Božić, ali ipak, upravo tu počinje realnost koja se često izgubi u priči o "fleksibilnosti".

O-1 viza nije univerzalna alternativa, već opcija za mali broj ljudi. Američka imigraciona služba O-1 definiše kao vizu za osobe sa "izuzetnim sposobnostima" i traži dokaz "trajnog nacionalnog ili međunarodnog priznanja" kroz stroge kriterijume. U prevodu: za prosečnog softverskog inženjera O-1 je često nedostižna, pa "remote-to-relocate" model u praksi zavisi od toga da li kandidat zaista može da izgradi profil koji prolazi taj prag.

Slična ograničenja postoje i kod J-1: deo učesnika potpada pod pravilo 212(e), obavezu dvogodišnjeg fizičkog boravka u matičnoj zemlji nakon programa, osim ako se ne dobije izuzeće (waiver). To znači da J-1 može biti brz ulaz, ali ne i siguran most ka H-1B, "green card" ili dugoročnom ostanku.
Mada ipak J-1 otvara mogućnost da kad je osoba fizički u Americi i uz specijalizovanu advokatsku pomoć lakše dostigne O-1 vizu i ispune sve rigorozne uslove, i takve usluge koštaju između 15 i 25 hiljada dolara. Zato se "remote-to-relocate" sve češće svodi na hladnu matematiku troškova: "remote" kao probni rok pre nego što firma uopšte razmotri da li kandidat spada u mali krug onih za koje vredi pokretati složen i skup proces.

Balkan radi od kuće -  ali zašto ga ima malo u 'viznim' bazama?

U Hrvatskoj je 2023. godine 4,8 odsto zaposlenih radilo od kuće, dok je u Sloveniji taj udeo bio 6,4 odsto (uz veći procenat onih koji rade od kuće povremeno) prema Eurostatu. U Srbiji je, prema podacima, Ankete o radnoj snazi za 2024. od kuće radilo 219.100 zaposlenih, što pokazuje da infrastruktura i navike postoje. Ali kada se pređe iz "radim remote" u "idem ka relokaciji", Balkan u Božićevoj bazi ostaje gotovo nevidljiv: oko 0,4 odsto korisnika dolazi iz regiona, što je statistička margina.

Pitanje je zašto.

 

 

 

Svi ovi razlozi objašnjavaju zašto "remote" prvo, a viza kasnije, postaje racionalan izbor.
"Remote-to-relocate" je realan model - samo mnogo selektivniji nego što zvuči, jer se na kraju lomi na dve stvari: ko zaista može da prođe vizni prag i da li je firmi finansijski racionalno da taj prag plati.