Zimske olimpijske igre kao investicija - može li se organizacija isplatiti

Zimske olimpijske igre su test javne potrošnje kakav se retko viđa u sportu, a onaj u Milanu i Kortini d'Ampeco očekuje se za mesec dana. Istraživanje Univerziteta u Oksfordu otkriva da je to "jedina vrsta projekata koja nikada nije isporučena u okviru budžeta", formulacija koja najbolje objašnjava zašto su Zimske olimpijske igre sve češće politički, a sve ređe ekonomski projekat. To isto važi i za Letnje olimpijske igre, samo u većem obimu.

Problem je što "uloženo" i "dobijeno" gotovo nikad ne stoje u istoj Excel tabeli. Postoje najmanje dva računa. Prvi je operativni budžet organizacionog odbora, koji se puni iz TV prava, sponzorstava, ulaznica i doprinosa od Međunarodnog olimpijskog komiteta (IOC).

Drugi je javni račun, koji obuhvata infrastrukturu, bezbednost, saobraćaj, urbanističke projekte i dugoročno održavanje objekata. Taj drugi račun je mesto na kome se dobit iz sportske priče najčešće pretvara u teret za budžet.

Pozitivni primeri sa Zapada

ZOI u Vankuveru 2010. postale su referenca zato što su uspele da isporuče "normalan" rezultat u organizacionom smislu kada je reč o sportu u kome se stvari retko kad normalno odvijaju. Organizatori ovih igara (VANOC) su u završnim  saopštenjima insistirali na tome da su Igre "broke even", odnosno da je operativni budžet zatvoren bez manjka. To ne znači da nije bilo javnih ulaganja, ali znači da je organizacioni deo ostao pod kontrolom, što je kod olimpijskih projekata već pola pobede.

ZOI u Solt Lejk Sitiju 2002. predstavljaju još značajniji primer jer se narativ ne završava na "zatvorili smo budžet", već uspostavljeni mehanizam postao trajan. IOC je u objavi iz aprila 2002. naveo da donira svoj deo suficita Atleskoj fondaciji Jute iz Solt Lejk Sitija (Utah Athletic Foundation) "kako bi se pomoglo održavanje i upravljanje sportskim objektima". U praksi, to je najvažniji detalj, zimske igre padaju ili prolaze na pitanju ko plaća objekte kad kamere odu.

Danas je to važno jer novi talas domaćina igara pokušava da primeni taj model, s naglaskom na dalju upotrebu objekata i manje novih stalnih borilišta. Solt Lejkov model se, u industriji, sve češće tretira kao "template", a ne kao izuzetak.

Soči kao upozorenje

Soči 2014 je negativan primer jer je postao simbol Igara kao državnog megaprojekta. Reuters je uoči Igara preneo rečenicu koja je obeležila celo projekat "cena od 50 milijardi dolara je loš primer za buduće gradove kandidate". 

Suština razlike između "uloženog" i "dobijenog" je u tome što, kada investicije dosegnu nivo nacionalne politike za pokazivanje, povrat se više ne meri kroz turizam i lokalni biznis, već kroz reputaciju i geopolitiku, dok fiskalni teret i dalje ostaje na grad i državu.

 

 

Azijski ciklus je dodatno zamutio vodu jer se trošak često definiše usko ili široko, u zavisnosti od toga ko ga kako predstavlja.

Koji je najbolji recept

Oksfordova studija iz 2024. upozorava da su olimpijski troškovi statistički rasli i da se trend probijanja nakon 2008. pogoršao, uprkos reformama i retorici o "jeftinijim Igrama". To je ključna rečenica za svaku ozbiljnu analizu, ne radi se o tome da domaćini ne uče, nego da struktura projekta stalno gura trošak gore.

Jedna lekcija se ponavlja u gotovo svim relevantnim analizama: dalja upotreba objekata i realna postolimpijska potražnja. Kad domaćin koristi postojeća borilišta, ograniči "gradnju od nule" i unapred reši pitanje održavanja, rizik se smanjuje. Kad igre postanu izgovor za građevinski ciklus bez tržišne logike, "dobijeno" se pretvara u dug, a ono što ostaje za Igrama u trošak.