Evropa mora da reši svoj problem odbrane. Sada.

Ako je iko i imao dilemu, američki lideri su je ove nedelje u Davosu sasvim razvejali: kakav god bio ishod priče oko Grenlanda, Evropa više ne može da se oslanja na bezbednosne garancije Sjedinjenih Američkih Država koliko je decenijama navikla. Da bi zaštitile zajedničke interese, evropske zemlje hitno moraju da pojačaju vojnu i finansijsku saradnju.

Evropski lideri govore kao da su svesni te nove realnosti. Ipak, njihovi potezi daleko zaostaju za onim što je neophodno.

 

Istina je da je zadatak pred njima izuzetno težak i da zahteva nivo solidarnosti za koji je Evropska unija slabo opremljena. Osnivački ugovori Unije pitanja odbrane i fiskalne politike najviše prepuštaju državama članicama, što ozbiljno otežava brzo naoružavanje.

Velike evropske zemlje imaju sopstvene vojne industrije: Francuska uglavnom kupuje francusko naoružanje, Nemačka nemačko. Rezultat je skupa proliferacija neusklađenih sistema oružja koji se ne proizvode u velikim serijama. Evropa godišnje proizvede oko pedeset glavnih borbenih tenkova, dok Rusija proizvodi više od 1.500. Novi nemački Leopard 2A8 košta 29 miliona evra, dok ruski T-90 košta oko četiri miliona evra (nivoi uključene logistike i podrške mogu da se razlikuju). Kada je reč o ključnim, takozvanim strateškim kapacitetima, poput satelitske obaveštajne infrastrukture i vazdušnog transporta, Evropa je u velikoj meri zavisna od Sjedinjenih Američkih Država.

Bloomberg

Finansiranje je podjednako rascenjeno. Doprinos svake zemlje EU zajedničkoj odbrani zavisi od njenog fiskalnog prostora i sopstvene procene pretnji. Nejednakost i "švercovanje" su rasprostranjeni. Nemačka može da priušti dodatnih 500 milijardi evra; Francuska znatno teže. Poljska, na istočnom krilu, izdvaja gotovo pet odsto bruto domaćeg proizvoda za odbranu, dok Španija troši svega dva odsto. Evropske zemlje nemaju mehanizam zajedničkog suverenog zaduživanja koji bi omogućio kolektivno, brzo i jeftino finansiranje ponovnog naoružavanja.

Bloomberg

Rešenja ne manjkaju. Koalicija voljnih zemalja, po mogućnosti uz učešće Velike Britanije, mogla bi da formira zajednički Evropski odbrambeni mehanizam, sa ovlašćenjem da izdaje zajednički garantovani suvereni dug i nabavlja ono što je potrebno, bez nacionalnih favorizovanja i u dovoljnim količinama. Za početak, napori bi mogli da se usmere na tehnologije nove generacije, poput robotike i sajber-kapaciteta, gde još nisu stvoreni ukorenjeni nacionalni šampioni i gde bi korist za ukupnu produktivnost mogla da bude najveća. Što bi više zemalja učestvovalo, veće bi bile šanse za stvaranje panevropske sigurne aktive koja bi mogla da parira američkim državnim obveznicama, da pokrene jedinstveno tržište kapitala, očajnički potrebno za privlačenje privatnih investicija i ubrzanje rasta.

Umesto toga, Evropa pokušava da se nekako provuče, sa skromnim rezultatima. Više od desetine već nedovoljnog fonda EU "Security Action for Europe" od 150 milijardi evra, namenjenog podsticanju zajedničkih nabavki, verovatno će završiti kod proruski orijentisane vlade Mađarske, praktično kao mito da bi se obezbedila jednoglasnost koju zahtevaju pravila Unije. EU i Ujedinjeno Kraljevstvo nisu uspeli da se dogovore ni o uslovima britanskog učešća. Zemlje severoistočne Evrope ostvarile su izvestan napredak u udruživanju resursa, ali ne mogu i ne treba same da nose celokupan teret odbrane.

Lideri regiona moraju da prevaziđu ovakvu disfunkcionalnost i pokrenu ozbiljniji i koherentniji napor. Pre više od sedam decenija, evropske zemlje su se udružile u nadi da će obezbediti mir i prosperitet posle užasa dva svetska rata, monumentalni eksperiment u snagu uzajamne koristi i zajedničkih vrednosti da nadvladaju uski sopstveni interes i drevna rivalstva. Vredi ga braniti.