Klima je počela da određuje cenu hrane

Leto 2022. u Evropi nije ostalo upamćeno samo po rekordnim temperaturama. U Španiji su maslinjaci goreli na 46 stepeni, severna Italija prolazila je kroz najgoru sušu u poslednjih 70 godina, a u Ujedinjenom Kraljevstvu proizvodnja pilećeg mesa pala je za devet odsto jer su životinje teško podnosile vrućinu. Iza tih slika nije ostala samo šteta na poljima, u štalama i zasadima. Ostao je i trag u cenama. 

Istraživači su kasnije procenili da su klimatske promene tog leta podigle temperature u Evropi u proseku za 1,25 stepeni, a ponegde i za 5,7 stepeni. Ekstremna vrućina povećala je cene hrane u Evropi za oko 0,7 odsto, a ukupnu inflaciju za oko 0,3 odsto. U godini u kojoj su inflaciju već podsticali oporavak nakon pandemije i rat u Ukrajini, klima se pojavila kao dodatni izvor pritiska. 

 

Jedna od ranih procena pokazuje da bi više temperature do 2035. mogle povećati potrošačke cene na globalnom nivou za najviše 1,2 odsto godišnje, a u Evropi za najviše 0,76 odsto godišnje, pri čemu bi najveći deo pritiska dolazio kroz cene hrane. 

Taj fenomen se sve češće naziva klimatska inflacija. Nije reč o posebnoj statističkoj kategoriji, već o analitičkom konceptu koji pokušava da obuhvati ono što potrošači već osećaju. Suša smanji prinose, toplotni talas podigne troškove hlađenja i energije, poplava ošteti puteve i prekine snabdevanje, a sve se to postepeno pretvara u cene hrane, energije, prevoza i osiguranja. 

Hrvatska narodna banka pritom razlikuje klimatsku inflaciju od "greenflationa” i "fossilflationa”. Klimatska inflacija proizlazi iz fizičkih klimatskih šokova, poput suša, toplotnih talasa i poplava. "Greenflation” se vezuje za troškove zelene tranzicije, a "fossilflation” za cene fosilnih goriva, često pod uticajem geopolitike. U stvarnom životu ti efekti se često prepliću, što ih čini teškim za merenje, ali sve težim za ignorisanje. 

Prinos više nije prosek nego rizik 

Poljoprivreda je prvi kanal kroz koji se klima pretvara u cenu. To se u regionu vidi gotovo svuda, iako svaka zemlja ima svoju ranjivost. 

U Hrvatskoj su poslednjih godina najvidljivije oscilacije kod ratarskih kultura. Konsultantkinja za poljoprivredu Zvjezdana Blažić navodi da je prinos kukuruza pao sa devet tona po hektaru 2019. na 6,1 tonu u izrazito sušnoj 2022. godini. Ukupna proizvodnja tada je pala na 1,64 miliona tona, gotovo 30 odsto manje nego 2020. Slično se dogodilo i sa pšenicom, čiji se prinos kretao od 6,7 tona po hektaru u povoljnijoj 2021. do 4,8 tona u 2023. godini. 

Bloomberg Businessweek Adria

 

Posebno dramatičan primer bila je šećerna repa. Prema podacima koje iznosi Blažić, proizvodnja šećerne repe u sezonama 2023. i 2024. pala je za gotovo 28 odsto, dok su u pojedinim delovima istočne Hrvatske štete prelazile 80 odsto uroda. 

"Klimatske promene sve snažnije utiču na hrvatsku poljoprivredu. Oscilacije više nisu izuzetak nego postaju novo normalno stanje poljoprivredne proizvodnje", kaže Blažić. 

Srbija nudi još oštriju statističku sliku. Vlade Zarić, profesor  Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, navodi da su, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, od 2023. do 2025. prinosi ključnih ratarskih kultura snažno pali. Prinos kukuruza smanjen je za 38,9 odsto, a soje za 42,9 odsto. Kod krmnog bilja prinos lucerke pao je za 27,3 odsto, a deteline za 34,1 odsto. Pad se vidi i u voćarstvu, gde je prinos šljive manji za 10,2 odsto, maline za 17,3 odsto, a višnje za 44,6 odsto. 

Zarić upozorava da klimatski ekstremi smanjuju i količinu i kvalitet proizvoda. To znači da proizvođač ne gubi samo deo uroda, već često dobija robu slabije tržišne vrednosti. 

U Bosni i Hercegovini precizno merenje dodatno otežava nedostatak sistematskog praćenja. Željko Vaško, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Banjoj Luci, kaže da posledice ekstremnih vremenskih uslova nije lako videti kroz redovnu statistiku prinosa, ali su proizvođačima dobro poznate. Prinosi voća sve češće stradaju zbog kasnih mrazeva, koji su postali pravilo, a ne izuzetak. Povrće i ratarske kulture trpe zbog dugotrajnih suša, grada, vetra i intenzivnih padavina. 

"Nepovoljni klimatski uticaji često se odražavaju i na kvalitet poljoprivrednih proizvoda, što umanjuje njihovu iskoristivost i prihode poljoprivrednih proizvođača", ističe Vaško. 

U Severnoj Makedoniji dekan Fakulteta za poljoprivredne nauke i hranu u Skoplju Mile Markoski upozorava da su suše, toplotni talasi, grad i bujične kiše prestali da budu izolovane pojave. Najviše stradaju kulture zavisne od vode, među njima kukuruz, pirinač, lucerka, povrće, vinova loza i voćnjaci. U 2024. godini zabeležen je pad proizvodnje pirinča od 6,9 odsto, suncokreta od 10,2 odsto i lucerke od 6,7 odsto. 

Markoski posebno naglašava promenu u načinu na koji poljoprivrednici danas razmišljaju o proizvodnji. 

"Poljoprivrednici više ne govore o prosečnom prinosu, već o riziku prinosa", kaže Markoski. 

Kod kukuruza, dodaje, pad prinosa u sušnim godinama može dostići od 20 do 40 odsto u regionima bez navodnjavanja. Kod vinove loze ne pada samo količina, već se menja i kvalitet grožđa, od šećera do kiselina, što se direktno odražava na vinsku industriju. 

Slovenija na prvi pogled ne prati isti obrazac kao ostatak regiona, ali ni tamo se poljoprivreda više ne može oslanjati na stare vremenske obrasce. Podaci slovenačkog statističkog zavoda za 2025. pokazuju da je vrednost biljne proizvodnje bila oko četiri odsto niža nego godinu ranije, pre svega zbog manjeg obima proizvodnje. Prve procene ukazivale su na pad obima od oko šest odsto, uprkos višim cenama. 

Kod pojedinih kultura pad je bio izraženiji. Vremenski uslovi negativno su pogodili hmelj, čiji je očekivani rod bio desetinu manji nego godinu ranije, dok je prosečan prinos bio oko petine ispod desetogodišnjeg proseka. Slabija sezona očekivala se i kod kasnog krompira, sa prinosom devet odsto nižim nego 2024. i sedam odsto ispod proseka. 

Istovremeno, slovenačka agencija za životnu sredinu upozorava da su poljoprivredne suše poslednjih decenija sve češće i intenzivnije, te da se pojavljuju i u periodima i područjima u kojima ranije nisu bile izražen problem. 

Bloomberg Businessweek Adria

 

Najveća zamka klimatske inflacije jeste to što se njen efekat ne zaustavlja tamo gde je nastao. Ako suša pogodi kukuruz, posledica nije samo skuplji kukuruz. Poskupljuje stočna hrana, zatim proizvodnja mesa, mleka i jaja, a potom i prerađena hrana. 

"Smanjenje prinosa uslovljava manju ponudu iz domaćih izvora i posledično rast cena stočne hrane, čime dolazi do povećanja troškova proizvodnje u stočarstvu, što se odražava na rast cena hrane", objašnjava Zarić. 

Severnomakedonski stručnjak Markoski govori o multiplikativnom efektu. Manji prinos znači višu cenu sirovine, viša cena sirovine znači skuplju stočnu hranu, skuplja stočna hrana znači skuplje mleko i meso, a to se na kraju pretvara u širu inflaciju hrane. 

Hrvatska ima isti problem. Blažić ističe da je kukuruz jedna od najizloženijih ratarskih kultura zbog osetljivosti na letnje suše i visoke temperature u ključnim fazama razvoja. Njegov značaj nije samo u ceni same kulture, već i u ulozi koju ima u stočarskoj proizvodnji. 

"Kada rastu cene stočne hrane, posredno rastu i troškovi proizvodnje mesa, mleka i jaja", dodaje Blažić. 

Stočarstvo je pritom pogođeno dvostruko. S jedne strane rastu troškovi hrane za životinje, a s druge toplotni talasi direktno smanjuju produktivnost. Blažić navodi da tokom ekstremnih letnjih perioda proizvodnja mleka po kravi može pasti 10 do 20 odsto, a kod dugotrajnih toplotnih talasa i više. Visoke temperature i vlaga smanjuju unos hrane kod životinja, povećavaju potrošnju energije za hlađenje organizma i utiču na zdravlje, reprodukciju i kvalitet mleka. 

Zarić navodi isti obrazac za Srbiju. Životinje pri povišenim temperaturama troše znatan deo energije na održavanje kondicije, a manje na proizvodnju. Krave, na primer, smanjuju mlečnost. 

Kod voća i povrća prenos na cene može biti još brži. Reč je o proizvodima sa kraćim lancima snabdevanja i manjim mogućnostima skladištenja. Ako grad, mraz ili toplotni talas unište deo uroda, maloprodajne cene reaguju mnogo brže nego kod proizvoda koji mogu duže da se čuvaju ili da budu zamenjeni uvozom. 

Uvoz više ne deluje kao siguran amortizer 

Dugo se pretpostavljalo da male zemlje deo klimatskih šokova mogu ublažiti uvozom. Ako domaća proizvodnja podbaci, roba može da se nabavi iz druge zemlje. Međutim, ta logika je sve slabija u svetu u kojem klimatski poremećaji istovremeno pogađaju velike proizvodne regione. 

Blažić upozorava da Hrvatska nije izolovano tržište. Klimatski poremećaji u velikim izvoznicama poput SAD-a, Brazila ili Ukrajine utiču na berzanske cene poljoprivrednih proizvoda, a time i na cene koje osećaju hrvatski potrošači. 

"Hrvatska je deo evropskog i globalnog tržišta hrane, pa klimatski poremećaji u velikim izvoznicama takođe utiču na cene koje osećaju hrvatski potrošači", kaže Blažić. 

Vaško za Bosnu i Hercegovinu dodaje da se cene hrane u toj zemlji ne formiraju samo prema troškovima domaće proizvodnje, već velikim delom pod uticajem cena uvozne hrane. BiH, kaže, nikada nije proizvodila dovoljno hrane da prehrani svoje stanovništvo. U bivšoj Jugoslaviji manjak se nadoknađivao iz drugih republika, a danas iz susednih i brojnih drugih zemalja. 

Uvoz, prema Vašku, može ublažiti pritisak ako šokovi nisu istovremeni u svim delovima sveta. Ali ako rast cena zahvati globalno tržište, ista hrana biće skuplja i u BiH. 

Slično upozorava i Zarić. "Budući da su klimatske promene svetski fenomen, ne može se očekivati da će uvoz hrane biti povoljniji", kaže. 

To je važna promena. Klimatska inflacija više se ne može posmatrati samo kao domaći poljoprivredni problem. Ona dolazi kroz uvoz, berzanske cene, energiju, sirovine i transport. 

Bloomberg Businessweek Adria

Tu se priča seli sa polja u centralne banke. Sve više monetarnih institucija priznaje da klima ulazi u analize inflacije, iako je njen doprinos teško precizno izmeriti. 

Hrvatska narodna banka navodi da Evropska centralna banka klimatske rizike postepeno uključuje u istraživanja, makroekonomske modele i operativni okvir monetarne politike. HNB klimatske promene razmatra kroz makroekonomske analize i procene uticaja na cene, ali i kroz finansijsku stabilnost i izloženost banaka klimatskim rizicima. 

HNB pritom upozorava i na tranzicioni kanal, posebno kroz ETS2, prošireni sistem trgovine emisijama koji bi u evrozoni 2028. mogao povećati ukupnu inflaciju za oko 0,2 procentna poena, u zavisnosti od cene emisijskih jedinica i prenosa troškova na potrošače. 

Za Hrvatsku HNB ističe nekoliko slabosti. Izložena je sušama, toplotnim talasima i poplavama, ima važne sektore poput poljoprivrede i energetike, mala je i otvorena ekonomija, a hrana i energija imaju relativno veliki udeo u potrošačkoj korpi. To znači da se domaći i strani klimatski šokovi mogu brzo preliti u ukupnu inflaciju. 

HNB takođe navodi da empirijske analize za Hrvatsku pokazuju da ekstremni vremenski uslovi već imaju merljiv efekat na inflaciju, posebno suše, čiji se uticaj prenosi kroz cene hrane i energije, sa odlaganjem i kroz duži vremenski period. 

Centralna banka Bosne i Hercegovine ide i korak dalje. U njenom odgovoru stoji da je klimatska inflacija u BiH već prisutna, prvenstveno zbog uticaja suša na poljoprivredu i energetski sektor. Manja proizvodnja električne energije iz hidroelektrana i viši troškovi hrane direktno se odražavaju na cene. 

Za BiH je posebno važno to što hrana i energija čine 45 odsto potrošačke korpe. To znači da šokovi u tim kategorijama imaju presudan uticaj na ukupnu inflaciju. CBBiH pritom navodi i primer poplava u Jablanici i drugim mestima krajem 2024. godine, koje su oštetile infrastrukturu i prekinule lance snabdevanja, čime su povećani troškovi transporta i proizvodnje. 

Narodna banka Srbije takođe direktno povezuje klimatske promene sa inflacionim kretanjima. Srbija je poljoprivredna zemlja sa visokim udelom hrane u potrošnji, pa je kanal hrane najizraženiji. NBS navodi da cene voća i povrća čine oko sedam odsto indeksa potrošačkih cena, dok poljoprivredni proizvodi poput pšenice, kukuruza, soje i suncokreta indirektno utiču na cene prerađene hrane. 

Kod električne energije NBS ističe da vremenske nepogode kratkoročno nemaju direktan efekat jer je cena regulisana, ali dugoročno suše, manji hidropotencijal i sve veća potrošnja zbog klima-uređaja mogu uticati na proizvodnju i cenu struje. 

Narodna banka Severne Makedonije upozorava da su klimatske promene važan faktor za inflaciju i finansijsku stabilnost, ali da ih je teško precizno ugraditi u modele zbog ograničenih podataka, velike neizvesnosti i složenih kanala prenosa. Kao mala i otvorena ekonomija, Severna Makedonija posebno je izložena spoljnim cenovnim šokovima, a hrana i energija čine oko polovine ukupne potrošnje. 

Banka Slovenije takođe uključuje vremenske i klimatske faktore u analize inflacije, posebno kroz stručne procene pri izradi prognoza. Pritom upozorava da vremenski efekat ne mora uvek biti inflatoran. Letnji toplotni talas može povećati cene hrane, ali blaža jesen ili proleće mogu, zbog bolje sezone, delovati u suprotnom smeru. 

Kamate ne mogu proizvesti hranu 

Za centralne banke klimatska inflacija stvara neprijatan problem. Reč je uglavnom o šokovima na strani ponude. Oni povećavaju cene, ali istovremeno mogu smanjiti ekonomsku aktivnost. To znači da standardni monetarni alati imaju ograničen domet. 

Centralna banka Bosne i Hercegovine to formuliše najdirektnije. "Povećanje kamatnih stopa ne može proizvesti više hrane niti ublažiti posledice suše ili energetskih poremećaja", navode iz CBBiH. 

Problem BiH dodatno je specifičan zbog valutnog odbora. CBBiH ne vodi diskrecionu monetarnu politiku u klasičnom smislu i nema referentnu kamatnu stopu kojom bi direktno uticala na inflaciju. Zato se veliki deo inflatornih pritisaka, posebno kod hrane i energije, uvozi iz međunarodnog okruženja. 

Narodna banka Srbije naglašava da monetarna politika nema razloga da reaguje na direktne efekte privremenog šoka ako će on proći pre nego što monetarne odluke počnu da deluju. Ali mora reagovati ako se šok prelije na inflaciona očekivanja i šire cene. Zbog toga NBS u projekcijama procenjuje trajnost šoka i njegovo moguće prelivanje na druge segmente potrošačkih cena. 

Zanimljivo je da NBS u projekcijama poljoprivredne proizvodnje više ne koristi samo višedecenijske proseke, već petogodišnje proseke koji uključuju toplije i sušne godine. Time se priznaje da se današnja klima razlikuje od one na kojoj su građene starije projekcije. 

Time se i u samim projekcijama vidi koliko se promenila polazna tačka. Sušne i toplije godine više nisu izuzetak u projekcijama, već deo novog proseka sa kojim centralna banka računa. 

HNB takođe ističe da klimatski šokovi ne menjaju cilj monetarne politike, ali menjaju okruženje u kojem se taj cilj ostvaruje. Centralne banke ne mogu ukloniti sušu, ali moraju razumeti da li će se skuplja hrana i energija preliti na ostale cene, plate i očekivanja. 

Banka Slovenije upozorava na isti rizik. Ako preduzeća i domaćinstva zbog učestalih ekstremnih vremenskih događaja počnu da računaju sa višom inflacijom, privremeni troškovni šok može se pretvoriti u trajniji rast cena, uključujući i kroz prilagođavanje plata. 

Pritom upozoravaju i da pojedinačni vremenski šokovi mogu ostati prolazni, ali problem nastaje kada postanu učestaliji. Ako se efekti šokova preklapaju ili slede jedan za drugim, cenovni pritisci mogu ostati povišeni duže vreme, iako iza njih stoji niz pojedinačnih događaja, a ne jedan trajan šok. 

Narodna banka Severne Makedonije opisuje dilemu veoma slično. Centralna banka može zaoštriti politiku kako bi ograničila sekundarne efekte i učvrstila očekivanja, ali time rizikuje slabljenje aktivnosti. Ako šok ignoriše, rizikuje da se privremeno poskupljenje pretvori u trajniju inflaciju. 

Od jednokratnog šoka do novog obrasca 

Ključno pitanje više nije da li se klimatska inflacija događa, već koliko često se pojavljuje i koliko dugo traje. Pojedinačna suša može biti jednokratan šok. Jedna poplava može poremetiti cene na nekoliko meseci. Ali ako se suše, toplotni talasi, mrazevi i oluje ponavljaju sve češće, efekat više ne deluje privremeno. 

Na to ukazuju i procene koje navodi Hrvatska narodna banka. Ekstremna letnja vrućina u Evropi 2022. povećala je inflaciju cena hrane za oko 0,43 do 0,93 procentna poena, a ukupnu inflaciju za oko 0,18 do 0,41 procentni poen. Novije analize za evrozonu pokazuju i da je toplotni talas tokom leta 2025. povećao cene neprerađene hrane za približno 0,4 do 0,7 procentnih poena tokom godinu dana. 

Vaško iz BiH kaže da će poljoprivreda u uslovima sve intenzivnijih klimatskih poremećaja postati izazovnija i ekonomski teže održiva. Predviđa dva paralelna scenarija. Deo proizvođača mogao bi odustati od proizvodnje, dok će drugi morati da ulažu u navodnjavanje, odvodnjavanje, plastenike, protivgradne mreže i prilagođavanje objekata u stočarstvu. Ta ulaganja povećavaju troškove, a time i cenu hrane. 

"Prošlo je vreme jeftine hrane", kaže Vaško. 

Zarić u Srbiji upozorava da su se klimatski ekstremi događali i u prošlosti, ali da se poslednjih decenija pojavljuju mnogo češće, jednom u dve do tri godine. Posledice su poremećaji u proizvodnim lancima i stalni rast cena hrane. 

Markoski u Severnoj Makedoniji kaže da se više ne govori o ekstremnim godinama, već o ekstremnim uslovima kao pravilu. Prema procenama Svetske banke koje navodi, klimatske štete u Severnoj Makedoniji do 2050. mogu dostići do četiri odsto BDP-a ako se ne ulaže u prilagođavanje. 

Blažić za Hrvatsku govori o dugoročnom periodu povećane nestabilnosti. Volatilnost više nije izuzetak na tržištu hrane, već njegovo novo strukturno obeležje. 

Upravo to je tačka na kojoj klimatska inflacija postaje ozbiljan makroekonomski problem. Ne zato što svaki pojedinačni događaj mora trajno podići inflaciju, već zato što se događaji mogu nizati jedan za drugim. U tom slučaju cene nemaju vremena da se vrate na stari nivo pre novog šoka. 

Prilagođavanje kasni za klimom 

Ako je prilagođavanje odgovor, pitanje je koliko brzo region može da reaguje. Hrvatski primer pokazuje koliko je taj jaz veliki. 

Blažić navodi da se u Hrvatskoj navodnjava manje od dva odsto korišćenih poljoprivrednih površina, odnosno oko 30.000 hektara. Cilj je da se do 2030. dostigne oko 50.000 hektara. Međutim, nacionalni projekat navodnjavanja usvojen je još 2005. godine sa ambicijom da se navodnjavane površine povećaju sa tadašnjih oko 9.000 hektara na 65.000 hektara do 2020. godine. 

Drugim rečima, Hrvatska danas može da navodnjava oko 55 odsto površina koje su bile prvobitni cilj postavljen pre gotovo dve decenije. Dodatni problem je to što se poljoprivrednici relativno malo priključuju čak i na izgrađene sisteme. 

Poređenje sa mediteranskim zemljama pokazuje razliku. U Španiji se navodnjava više od petine poljoprivrednih površina, u Italiji oko 20 odsto, a u Grčkoj više od 30 odsto. Hrvatska je klimatski sve izloženija mediteranskim uslovima, ali infrastrukturno još nije prilagođena kao zemlje koje sa takvim uslovima žive duže. 

Slične probleme imaju i druge zemlje. U BiH Vaško razlikuje male proizvođače, koji često nemaju ni novca ni volje za prilagođavanje, i veće tržišne proizvođače, koje tržište primorava na ulaganja. U Srbiji Zarić naglašava da mogućnost prilagođavanja zavisi od opreme, kapitala, znanja i veština, a najugroženiji su mali proizvođači u brdsko-planinskim područjima bez vode i kapitala za navodnjavanje. 

Markoski za Severnu Makedoniju kaže da prilagođavanje postoji, ali da je nedovoljno i neravnomerno. Kao pozitivne primere navodi sisteme navodnjavanja kap po kap, otpornije sorte, senzore i agrometeorološke stanice, ali upozorava na male i rascepkane parcele, nedovoljna ulaganja u navodnjavanje i slab pristup znanju kod malih proizvođača. 

Posebno naglašava zemljište. Povećanje organske materije, bolja struktura zemljišta i veća sposobnost zadržavanja vode mogu znatno povećati otpornost na sušu. To naziva najjeftinijim i najdugoročnijim oblikom prilagođavanja. 

Hrana više nije samo tržišno pitanje 

Klimatska inflacija najjače pogađa one koji na hranu troše najveći deo prihoda. Vaško upozorava da skuplja hrana najviše pogađa penzionere i radnike sa minimalnim platama, zbog čega bi država trebalo da ublaži udar na njihov životni standard. 

To je i razlog zbog kojeg cene hrane imaju političku težinu veću od mnogih drugih cena. Ljudi ih vide svake nedelje, na polici, računu i pijaci. Ako se klimatski šokovi ponavljaju dovoljno često, nezadovoljstvo više nije povezano samo sa jednom lošom sezonom, već sa osećajem da život postaje trajno skuplji. 

Markoski zato ide korak dalje i hranu opisuje kao pitanje nacionalne bezbednosti. 

"Suverenitet jedne države ne meri se samo sposobnošću da zaštiti svoje granice, već i kapacitetom da obezbedi dovoljno bezbedne i kvalitetne hrane za svoje stanovništvo", poručuje Markoski. 

U kontekstu klimatske inflacije ta rečenica dobro sažima problem. Ako klima smanjuje proizvodnju, ako uvoz više nije siguran amortizer, ako troškovi prilagođavanja rastu, a monetarna politika ne može proizvesti hranu, tada cena hrane postaje više od tržišnog signala. Postaje mera otpornosti ekonomije. 

Zato centralne banke, agronomi i proizvođači danas sve češće govore o istom problemu, samo različitim jezikom. Poljoprivrednici ga vide u prinosima, banke u inflacionim očekivanjima, potrošači u računima, a država u pitanju sigurnosti snabdevanja. 

Klimatska inflacija ne znači da će svaka suša automatski izazvati trajni rast cena, ali znači da se cene hrane sve više formiraju u svetu u kojem vremenski ekstremi više nisu retki izuzeci. A kada izuzetak postane obrazac, i inflacija počinje da se ponaša drugačije. 

U pisanju su pomogli: Nejra Džaferagić, Aleksandar Lukić, Anika Bečki i Nataša Hadžispirkoska Stefanova.