Evropi stiže 'ledeno doba' sa Aljaske

Pojedini evropski lideri su osetili izvesnu dozu olakšanja kada se zvanični ishod samita na Aljasci sredinom avgusta sveo na mnogo lepih reči, bez konkretnog sporazuma između Donalda Trumpa i Vladimira Putina. Za Evropljane najgori mogući scenario, američko-ruski sveobuhvatni sporazum kojim bi se Ukrajina naterala da zarad brzog mira odmah ustupi delove teritorije Rusiji – nije se dogodio. Ali olakšanje dela evropskih elita se čini kao kolosalna greška u proceni, jer kako se vremenski odmičemo od samita u Aljasci, tako se sa ovog dela Arktičkog kruga približava svojevrsno "ledeno doba" za evropske interese. 

Susret predsednika SAD i Ruske Federacije možda nije doveo do momentalnog prodora u zaustavljanju rata u Ukrajini i resetovanju američko-ruskih odnosa, ali za EU nepovoljni sporazum sa SAD oko carina, predstavlja jasan korak ka vremenima u kojima EU očigledno neće imati potpunu kontrolu nad sopstvenom budućnošću. 

Američki "Politico" i komentator briselskog portala Euractiv u odvojenim analizama strahuju da se Evropskoj uniji zapravo približava "vek poniženja", sličan onom koji je zadesio Kinu kada su je opustošile kolonijalne sile u 19. veku. 

I zaista zaprepašćujuće su sličnosti sadašnjeg trenutka sa 1842. godinom, kada je, nakon poraza od Britanaca u Prvom opijumskom ratu, kineska dinastija Qing potpisala sporazum kojim je započet period od više od 100 godina kada je Kina suštinski bila prinuđena na strano političko ugnjetavanje i kolonijalnu kontrolu njene trgovinske politike. 

To je bio samo jedan u nizu takozvanih "nejednakih sporazuma" u kojima su vojni i tehnološki teškaši tog vremena, Rusko carstvo, Nemačko i Japansko carstvo, Velika Britanija i Francuska, jednostrano Kini nametali uslove kako bi pokušali da smanje svoje ogromne trgovinske deficite. A sve je predstavljano kao dogovor sa Kinom, a ne nametnuto rešenje. 

Bloomberg

 

Nepuna dva veka kasnije, istorija se ponavlja, samo što protagonista nije Kina, već EU. Činjenica da je Trump pristao na samit, iako Putin nije suštinski ispunio nijedan od važnijih prethodno postavljenih preduslova, a da ni Ukrajinci, niti evropski saveznici nisu bili za stolom u vojnoj bazi Enkoridž svedoči da se o budućnosti Ukrajine i celog Starog kontinenta raspravljalo, kako je rekao nemački kancelar Friedrich Merz, "preko glava Evropljana i Ukrajinaca". 

Trumpove uši su bile gluve na zahteve evropskih lidera da na samitu učestvuje bar ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski. To i ne čudi. Ne samo zbog toga što Putin izbegava da pregovara sa Zelenskim jer ga smatra nelegitimnim predsednikom već zbog toga što je Trump ubeđen da sa Putinom ima važnija posla od same Ukrajine te da može da ga privoli na svoju stranu. 

Trumpove želje 

To što je za mesto prvog susreta dvojice predsednika u Trumpovom drugom mandatu izabrana 49. američka savezna država predstavljalo je više od simbolike, između ostalog, jer je Rusija prodala Aljasku Sjedinjenim Državama sredinom 19. veka. Lokacija je bila znak Ukrajini da se mir može "kupiti" ustupanjem teritorije. 

Aljasku je 1867. godine ruski car Aleksandar Drugi prodao Amerikancima za 7,2 miliona dolara, smatrajući to udaljeno rusko uporište prevelikim finansijskim teretom za odbranu carevine. Osim toga, car je smatrao da bi u slučaju novog rata postojala opasnost da ga Velika Britanija zapleni te da je bolje da te rizike ublaži tako što će Aljasku prodati SAD, koje su tada imale prijateljske odnose sa Rusijom. Danas ta američka savezna država godišnje ima bruto društveni proizvod od oko 50 milijardi dolara i predstavlja više od simbolike jer se u tom arktičkom regionu, kako je istakao Trump, ukrštaju američki i ruski interesi. 

I upravo to ukrštanje interesa je Trumpu od povratka u Belu kuću bilo važnije nego pitanje pravednog mira u Ukrajini. Zbog toga se u njegovom prvom ovogodišnjem telefonskom razgovoru sa Putinom više razgovaralo o "specifičnim oblastima saradnje", poput potencijalne saradnje na energetskim projektima na Arktiku, nego o detaljnim koracima do mira u Ukrajini. Svoj cilj da proširi američki uticaj na Arktiku, Trump je prethodno jasno pokazao i kada je insistirao da SAD preuzmu Grenland od Danske, odbivši pritom da isključi upotrebu vojne sile ili ekonomskih ucena kako bi preuzeo kontrolu nad ogromnim ostrvom bogatim rudama i kritično važnim materijalima, koje pritom ima strateški važnu lokaciju. 

Na samitu na Aljasci, kako su saznale svetske agencije, između ostalog, bilo je reči o ponovnom ulasku ExxonMobila u zajedničko ulaganje sa ruskim gasnim gigantom Gaspromom, potom ruska kupovina američke opreme za utečnjavanje gasa i američka kupovina ruskih ledolomaca. 

Ukratko, organizovanjem samita sa Putinom, Trump je želeo da strateški Rusiju bar malo odvoji od Kine i privuče Americi, a da pritom i zaustavi rat u Ukrajini, što je obećao u predizbornoj kampanji i što bi ga, smatraju njegove apologete, približilo dobijanju Nobelove nagrade za mir. 

Putinovi aduti 

Da je Arktik Putinov adut da obnovi saradnju sa Trumpovom Amerikom a da pritom ne žrtvuje svoje ciljeve u Ukrajini svedoče i komentari ruskih novinara kritičnih prema Kremlju. Jedan od njih, Dmitrij Kolesev, ocenio je nedavno da SAD nameravaju da ugrabe prirodne resurse s obe zarađene strane, s ruske na Arktiku, a s ukrajinske kroz sporazum o kritični važnim mineralima. 

Osim toga, za američki "Politico" i šef državnog Ruskog fonda za direktna ulaganja (RDIF) Kiril Dmitrijev, koji je u rusko-američkim pregovorima zadužen da se bavi ekonomskim pitanjima, isticao je značaj ove saradnje uz naglasak na tome da su od početka rata američke kompanije izgubile 300 milijardi dolara zbog napuštanja ruskog tržišta. Istovremeno, ruski predsednik je u izjavama isticao da u mirovnim pregovorima Kremlj neće odustati od cilja da je ne samo Krim ruski već i četiri istočna ukrajinska regiona u kojima ruska vojska postepeno napreduje i trenutno kontroliše oko tri četvrtine ukupne teritorije. 

Bloomberg

 

Ukoliko uspostavi sa SAD arktičku energetsku saradnju, to će, prema oceni geostratega, pojačati geostrateški značaj Rusije, koja onda u Pekingu više ne može da bude sagledana kao "mlađi partner" Kine. Naprosto, Rusija je jedina ulazna karta za Kinu na Arktik, budući da ostatak drže članice NATO-a. A Arktik postaje geopolitički i geoekonomski sve važniji ne samo zbog nafte, gasa i ugljovodonika, već i kao novi kraći pomorski trgovački put iz Azije za Evropu, uzimajući u obzir da su ga klimatske promene učinile plovnim. 

Osim toga, Putinovi aduti su i to što Americi nudi pristup retkim mineralima sa ukrajinskih teritorija koji su pod kontrolom ruske vojske. Još u prvom ovogodišnjem telefonskom razgovoru, Putin je Trumpu, između ostalog, nudio da dve zemlje zajedno rudare aluminijum dopremaju ga u Ameriku, čime bi se cene ove rude stabilizovale, a SAD bile u strateškoj prednosti. 

Drugi hladni rat 

Svim ovim adutima Putin očigledno nastoji da kupi vreme dok Trumpu priča ono što on želi da čuje. Trump se pak interesuje za resetovanje američko-ruskih odnosa, ne samo radi američkih finansijskih interesa već i u kontekstu takozvanog drugog hladnog rata, koji se sada vodi između SAD i Kine uz Rusiju. Trump nastoji da razdvoji ovaj dvojac, koji je bivša direktorka Austrijskog instituta za evropske i bezbednosne poslove Velina Čakarova nazvala "Zmajomedved" (DragonBear), označavajući tim izrazom narastajuću koordinaciju poteza i strateško partnerstvo Pekinga i Moskve. U tom kontekstu se tumače njegovi ustupci u vezi sa Ukrajinom kao i spremnost da delom prihvati Putinovu priču o uzrocima rata od "planirane antiruske integracije Ukrajine u zapadne institucije" do erozije ruskog uticaja u istočnoj Evropi. 

Odlaganjem uvođenja sekundarnih sankcija Rusiji, kojima bi bili kažnjeni svi oni koji posluju sa Rusijom, Trump pokušava da zadrži dobre odnose sa Putinom jer očigledno i dalje veruje da može da razdvoji "Zmajomedveda". 

S druge strane, Evropljani pokušavaju da zadrže iole svoj uticaj na sopstvenu bezbednost pa se zajedno sa Kanađanima i Australijancima okupljeni u Koaliciji voljnih pokušavaju da učvrste obaveze u vezi sa mogućim mirovnim snagama koje bi ušle u Ukrajinu nakon što se postigne prekid vatre u ratu koji je Rusija započela pre tri i po godine. 

I dok su mnoge evropske zemlje spremne da pošalju svoje trupe u mirovnu misiju u Ukrajini, zvanični Vašington je to odbio, ali je pristao da pomogne u svakom drugom pogledu. Kako je nedavno izvestio britanski dnevni list "Financial Times", američki zvaničnici su svojim evropskim sagovornicima rekli da će SAD doprineti "strateškim omogućivačima", kao što su obaveštajne službe, nadzor i izviđanje, komandovanje i kontrola i sredstva protivvazdušne odbrane. 

"Neće biti dovoljno imati šačicu generala i manje vojne jedinice na komandnom mestu u Ukrajini", rekao je za Reuters pukovnik Andre Wuestner, šef Udruženja nemačkih oružanih snaga, ističući da će biti potrebno najmanje 10.000 vojnika tokom dužeg vremenskog perioda. 

Profil pobednika 

I dok Zelenski tvrdi da je od Zapada dobio potvrde da će bezbednosne garancije Ukrajini biti "slične Članu 5" Vašingtonskog sporazuma, koji predstavlja klauzulu o kolektivnoj odbrani, to jest da se napad na jednu članicu NATO-a tretira kao napad na sve. Analitičari pak ističu da je vrlo neizvesno da li bi zaista SAD branile na takav način Ukrajinu, to jest onaj njen deo koji nije pod kontrolom Rusije. 

"Nikada ne možete biti sigurni sa Trumpom. On je promenljiv", rekao je za Al Jazeera politikolog Theodoros Tsikas koji, međutim, veruje da politička realnost sprečava Trumpa da previše zaluta u Putinov tabor. "Prvo, on želi da se rat u Ukrajini reši kako bi mogao da nastavi ekonomsku saradnju sa Rusijom u oblasti energetike i mineralnog bogatstva. Drugo, želi da oslobodi američke trupe u Evropi kako bi ih ponovo poslao u Aziju." 

Izvodeći ovu piruetu, kako kaže Tsikas, Trump "ne može da dozvoli da se Ukrajina sruši u njegovim rukama, jer će imati ogromnu političku cenu u Sjedinjenim Državama", poput one koju je platio bivši američki predsednik Joseph Biden kada je naglo povukao američke trupe iz Avganistana. 

"Dakle, čak i Trump ima ograničenja. Profil koji prodaje je profil pobednika. Ako pretrpi veliki poraz, ta slika se ruši", rekao je on, dodajući da je iz tih razloga Trump spreman da pruži bezbednost Evropi, ali ne besplatno. 

 

U trgovinskom sporazumu Trumpa i predsednice Evropske komisije Ursule von der Leyen, EU se već obavezala da će kupiti američko oružje u vrednosti od 700 milijardi evra i još 100 milijardi evra vredno oružje za Ukrajinu. 

S druge strane, i Putin nastoji da zadrži profil pobednika tako što će prolongirati diplomatske pregovore, a istovremeno intenzivirati vojne akcije sa ciljem da do kraja godine osvoji ceo Donbas. Iako Zelenski tvrdi da mu to neće poći za rukom, indikativno je to da je vrhovni komandant ukrajinske vojske Oleksandar Sirski rekao da Rusija ima najmanje "tri puta više" snaga i resursa nego Ukrajina na prvoj liniji fronta, "a u glavnim sektorima fronta i do četiri do šest puta više". Prema njegovim rečima, Rusi koriste taktiku "puzećeg" napredovanja, sa malim pešadijskim grupama koje pokušavaju da se infiltriraju u sela, koristeći prostor između položaja i izbegavajući direktnu borbu. 

Kada se sagledaju svi trgovinski i bezbednosni sporazumi, analitičarima je jasno da Trumpova politika vodi jasnom političkom, ekonomskom i bezbednosnom potčinjavanju EU u kojem je EU naterana da bira između SAD i "Zmajomedveda". Što se Ukrajine tiče, nije daleko od istine izjava mađarskog premijera Viktora Orbana da će Ukrajina, nakon pregovora o bezbednosnim garancijama, biti podeljena. 

"Sudbina Ukrajine kao da je već odlučena. Danas Evropa ‘elegantno’ govori o bezbednosnim garancijama, ali te garancije u suštini znače podelu Ukrajine. Rezultat će biti ruska zona, demilitarizovana zona i zapadna zona. Ruska zona već postoji. Sada se raspravlja samo o tome koliko regiona će obuhvatiti", rekao je Orban za mađarski list Magyar Nemzet, zalažući se da lideri EU u Moskvu i zaključe bezbednosni sporazum sa Rusijom kao "jedini realan put ka miru". 

U međuvremenu, zvanična Budimpešta očigledno shvata novi geopolitički kontekst u kojem se deli na dva međusobno striktno odvojena sveta, američki i kinesko-ruski, u kojem je Evropa deo američkog sveta i neće moći da se oslanja na Rusiju. Konkretno, Mađarska je potpisala desetogodišnji sporazum o snabdevanju gasom sa kompanijom Shell, što je prvi mađarski korak ka diverzifikaciji izvora energenata, koji joj sada dolaze isključivo iz Rusije.