Serenada za gastarbajtere - ko najbolje peva?

Radnika u Adria regionu je sve manje, a dodatna pretnja tržištu rada je Nemačka, koja priprema zakone koji će olakšati zapošljavanje ljudi sa zapadnog Balkana. Ti radnici su u Nemačkoj čak i privilegovani. Nešto manje od dva miliona ljudi se samo u manje do 10 godina odselilo iz Adria regiona u Evropsku uniju i zemlje EFTA, kojima pripadaju Švajcarska, Island, Norveška i Lihtenštajn. Zanimljivo, postoji i preokret – zemlje Adria regiona postale su “nova Nemačka” što se tiče destinacije za strane radnike iz Indije, Filipina, Kine, Turske... 

Frankfurt, Hajdelberg – Hadžić, Milković, Mueckenmueller, Stefanov, Stojanović, Sustka, Alemany, Reh, Jusić,  Ridzal, Filipović, Schemenauer... Spisak zaposlenih po smenama u ovoj sedmici, okačen na zid takozvane sestrinske sobe, više liči na spisak u nekoj bolnici u Adria regionu nego na bolnicu iz lanca SRH u nemačkom univerzitetskom centru Hajdelberg, na jugozapadu Nemačke. 

Dok posmatra svoje ime na tabli, medicinski brat Aleksadar Stojanović (40) priseća se kako se u proteklih devet godina, koliko živi i radi u Hajdelbergu, broj medicinskih radnika iz Adria regiona drastično povećao, naročito u bolnici u kojoj on radi. 

"Primopredaju smene u bolnici bismo bez ikakvih problema mogli da radimo na našem jeziku“, kaže za Bloomberg Businessweek Adria Stojanović, dodajući da najviše ima zdravstvenih radnika iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Severne Makedonije, znatno manje iz Hrvatske i samo nekoliko iz Crne Gore. "Poslednjih pet godina se toliko intenzivirao taj dolazak da je počeo da liči na masovni egzodus medicinskih radnika sa Balkana." 

Uprkos tome što je ovaj egzodus poprilično pomogao održanju stabilnosti nemačkog zdravstva, prema procenama Instituta za nemački privredu, Nemačkoj trenutno nedostaje oko 200.000 bolničara i negovatelja. A procene su da će 2030. godine ovaj manjak iznositi oko pola miliona, ukoliko ne bude još povećan „uvoz“ medicinskih radnika iz inostranstva. 

Prevare niko ne očekuje, ali one nisu retkost 

Nemačke bolnice i starački domovi postaju sve kreativniji u pokušajima da regrutuju što više osoblja iz inostranstva. U celoj priči nikle su i brojne posredničke agencije, agencije za iznajmljivanje medicinskih radnika, kao i pregršt plaćenih i neplaćenih savetnika na internetu, koji ne moraju nužno da budu od pomoći. Prema rečima Stojanovića, ljudima nedostaje podrška njihovih matičnih država, jer su prepušteni sami sebi, a iskustva su veoma oprečna. 

"Kao i u svakom poslu, ima i onih koji sve to debelo iskorišćavaju. Naši ljudi dođu, trude se i nastoje da se prilagode, ali nije retkost da ih i poslodavci zavrnu za platu, u smislu da im ne priznaju staž iz domovine, ili da ih zakinu za neke prinadležnosti koje im uobičajeno pripadaju. Nije to nešto što naši ljudi očekuju u Nemačkoj, ali moram da kažem da to uopšte nije prava retkost“, ističe Stojanović, koji smatra da je najbolje doći bez posrednika, a najidealnije po preporuci nekog ko već radi u Nemačkoj. „I uvek tražiti posao na licu mesta ovde kako biste videli s kim imate posla i kako sve to izgleda." 

Privatna arhiva

 

Stojanović ukazuje da je većini ljudi najveći problem učenje nemačkog jezika, ali i da mnogi nisu svesni da im je ključno da ispoštuju zakonski rok da za dve godine odrade priznavanje diplome, posle čega im je omogućeno spajanje porodice, to jest da i njihovim supružnicima i deci bude omogućeno da dobiju boravišnu dozvolu u Nemačkoj. Kako ističe, tu postoji "gimnastika između zahteva poslodavaca i onoga šta je potrebno radniku", jer neke klinike nisu dovoljne ažurne ili su nedovoljno vične da u te dve godine zaposlenom uporedo organizuju dodatne obuke zarad priznanja diplome, potom regularni rad, ali i učenje jezika. "Može da ti se desi da nadrljaš kao bos po trnju." 

Aktivni nemački političari  

A potražnja za medicinskim radnicima je tolika da se prvi put dogodilo da jedan konzervativni nemački političar u svojoj kampanji za reizbor obećava uspešnije doseljavanje medicinskih radnika, i to upravo sa Zapadnog Balkana. Zapadnobalkansku šestorku predstavljaju Bosna i Hercegovina, Albanija, Kosovo, Severna Makedonija, Crna Gora i Srbija, koje su u Nemačkoj i dalje sagledane kao potencijalni izvor neophodne radne snage. Priliv radnika iz Hrvatske i Slovenije, koje su deo Evropske unije i evrozone, delom je iscrpljen, a ove dve zemlje sve više su i destinacija za radne migrante. 

Bloomberg Businessweek Adria

 

Bavarski premijer i predsednik Hrišćansko-socijalne unije Markus Zeder (Markus Soeder) ove jeseni ponovo je u trci za prvog čoveka jedne od najbogatijih nemačkih pokrajina, pritom obećavajući Bavarcima otvaranje kancelarija u glavnim gradovima Zapadnog Balkana koje će regrutovati medicinske radnike, ali i ostale kvalifikovane radnike kojih manjka na nemačkom tržištu rada.  

Takvu kancelariju za uvoz kvalifikovanih radnika po „brzoj traci“ Soeder je već otvorio u glavnom gradu Albanije, Tirani. Akcenat je na medicinskim radnicima jer bavarski ministar zdravlja upozorava na „humanitarnu katastrofu“, jer će do 2030. biti oko 20 odsto manje medicinskih sestara nego što je potrebno. 

„Ja sada, kao predstavnik sindikata u bolnici u kojoj radim, imam kontakte i sa drugim bolnicama i mogu da kažem da svuda gori. Nemačka je žedna naših radnika“, objašnjava Stojanović. „I zato su bukvalno eksplodirale od posla firme koje bolnicama iznajmljuju medicinske radnike. Bolnicama se čak i to isplati, iako je skuplje nego da zaposle radnike, ali njih nema na tržištu.“ 

Novo pojačanje nemačkog „usisivača“ radnika 

Nemačko tržište rada već godinama deluje kao svojevrsni usisivač radne snage sa Zapadnog Balkana. Zvanična statistika Savezne agencije za rad ukazuje na to da je među onima koji su zaposleni na novootvorenim radnim mestima u Nemačkoj najveća grupa ona u kojoj su državljani država Zapadnog Balkana i da ih je prošle godine bilo 46.000. Slede Ukrajinci, njih 43.000. I dok su državljani “zapadnobalkanske šestorke” obuhvaćeni zajednički, državljani Slovenije i Hrvatske nisu deo ove statistike, jer su njihove države deo jedinstvenog evropskog ekonomskog tržišta pa im nije potrebna nemačka radna dozvola i statistički se ne tretiraju kao strani radnici.

Ali to što su stranci zaposleni na skoro 70 odsto novootvorenih radnih mesta u Nemačkoj, i dalje ni izbliza ne podmiruje potrebe nemačke privrede, koja je prošle godine u jednom trenutku imala čak milion otvorenih a nepopunjenih radnih mesta.

Zbog toga su velika očekivanja da bi svojevrsno pojačanje ovog „usisivača“ mogao da bude novi zakon o useljavanju stručne radne snage, koji je nedavno ušao u proceduru usvajanja u nemačkom Bundestagu. Nemačke vlasti očekuju da će godišnje privući dolazak 400.000 radnika time što će ovim zakonom uvesti bodovni sistem za doseljavanje radnika, ali i produženjem i uvećanjem takozvanog zapadnobalkanskog pravila.

Ovo pravilo već osam godina državljanima zemalja Zapadnog Balkana omogućava povlašćeni položaj da ukoliko dobiju ponudu za posao, mogu da dobiju vizu i bez formalnih kvalifikacija ili znanja nemačkog jezika. U nacrtu zakona se predviđa da se dosadašnja godišnja kvota od 25.000 poveća na 50.000 ljudi iz regiona koji po ovom osnovu mogu da dobiju vizu.

Ovo pravilo je i doprinelo da dođe do znatnog rasta broja novopridošlih radnika sa zapadnog Balkana, što se vidi u broju prvoizdatih boravišnih dozvola u Nemačkoj koji je u 2019. godini bio tri i po puta veći nego u 2013. godini. Broj novopridošlih je skočio sa oko 24.000 na više od 85.000 godišnje. Istovremeno na nivou cele EU, godišnji broj novih migranata sa zapadnog Balkana je skočio za nijansu manje – nešto više od dva i po puta, to jest sa oko 98.000 u 2013. godini na više od 255.000 u 2019.

Najveći pritisak na nemačke vlasti da uvećaju ovu zapadnobalkansku kvotu dolazi od nemačke građevinske industrije, koja je od nje minulih godina najviše profitirala. U Nemačkoj asocijaciji građevinske industrije za Bloomberg Businessweek Adria ukazuju da je „zapadnobalkansko pravilo” važan oslonac za građevinsku industriju u smislu obezbeđivanja sledeće generacije radnika, iako oni time ne podmiruju sve potrebe građevinske industrije. A o potrebama najbolje govori to da narednih godina od ukupno 850.000 građevinaca u Nemačkoj, čak 150.000 odlazi u penziju.

Međutim, za pojedine branše ni umanjivanje uslova za dobijanje useljeničke vize, kao ni povećavanje kvote u okviru „zapadnobalkanskog pravila“, neće automatski značiti navalu doseljenika u Nemačku. S jedne strane, nemački konzulati i dalje nemaju dovoljno ljudstva da obrade veliki broj zahteva za vizom, a s druge strane, drastičan skok troškova stanovanja, hrane i energenata u Nemačkoj je počeo mnogo više da utiče na gastarbajterske tokove.

Zvanična prošlogodišnja inflacija od oko osam odsto nedovoljno prikazuje to da su u poslednje dve godine cene hrane i stanovanja bezmalo duplirane, cene gasa i struje su višestruko porasle, dok su plate za većinu profesija nepromenjene ili im se rast meri tek pokojim procentom više.

Naprosto, mogućnosti da se uštedi od rada u Nemačkoj za mnoge radnike su drastično smanjene. Samim tim, to je za pojedine profesije umanjilo privlačnost Nemačke kao destinacije na koju se sele trajno i sa celom porodicom. I to ne samo Nemačke već i Austrije, Švajcarske i Francuske. Nasuprot tome, u krug zemalja koje su primamljive za gastarbajtere ušle su Slovačka, Češka, Mađarska i Malta, ukazuju podaci o migracijama Eurostata.

I Balkan Public Barometar Regionalnog saveta za saradnju utvrdio je u anketi u 2022. godine da je EU najpoželjnija destinacija za emigraciju građana “zapadnobalkanske šestorke”. Čak 70 odsto anketiranih se opredelilo da bi otišlo na rad u EU, dok 17 odsto navodi da bi najradije u Sjedinjene Američke Države.

Adria region postaje „Nemačka“ za radnike iz Azije 

Međutim, i zemlje Adria regiona su postale destinacija za one koji se zarad posla sele unutar samog regiona, ali i za pridošlice van Evrope, prevashodno iz Azije. Sudeći po broju radnih dozvola koje godišnje izda strancima, po tome se najviše ističu Hrvatska, Srbija i Slovenija. Štaviše, to se svakodnevno primećuje, od toga da se nemali broj konobara, šankera i kuvara sezonski seli iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Severne Makedonije u Hrvatsku i Sloveniju, do toga da se na brojnim gradilištima u Srbiji sve češće čuju i vide radnici iz Bosne i Hercegovine, Indije, Kine i Turske. 

Na Jadranskom primorju već odavno nije čudno da u nekoj lokalnoj pekari kao prodavačica radi žena iz Vijetnama ili sa Filipina, koja osim maternjeg zna samo engleski jezik. Šok lokalnih Hrvata kada im se pekarka ili konobarica obrati na engleskom nije ništa veći od iznenađenja Beograđana da ih na najprometnijim autobuskim linijama gradskog prevoza voze šoferi iz Šri Lanke ili im porudžbinu na kuću dostavi Uzbekistanac, dok im higijeničar iz Nepala čisti stepenište zgrade. 

Ove dosad neuobičajene situacije u Adria regionu već su postale nova normalnost koju je iznudila činjenica da se nešto manje od dva miliona ljudi samo u periodu od 2010. do 2019. godine odselilo u Evropsku uniju i zemlje EFTA, kojima pripadaju Švajcarska, Island, Norveška i Lihtenštajn. Kada se tu dodaju i migracije unutar “zapadnobalkanska šestorke” koje lokalni statistički zavodi ne prate detaljno, zemlje ovog regiona su za samo jednu deceniju izgubile ukupno više od dva miliona ljudi, što znači ne samo gubitak radne snage već i njihovog znanja, iskustva i demografskog potencijala. 

Štaviše, Balkan Public Baromatar je u 2022. utvrdio da čak 39 odsto anketiranih građana "zapadnobalkanske šestorke” kaže da ima nameru da emigrira i radi u inostranstvu. 

Zbog toga su zemlje Adria regiona prinuđene da postanu „Nemačka“ za radnike iz Azije, kako bi održale ne samo svoje privrede već i funkcionalnost zdravstvenog sistema, kao i prilive u penzijske fondove, ali i državne budžete. 

Samo u 2022. godini Hrvatska je izdala više od 124.000 prebivališnih dozvola radnicima iz trećih zemalja, prevashodno iz regiona, što je oko 42.000 više nego prethodne, 2021. godine. Najviše radnika dolazi iz Bosne i Hercegovine, Srbije i Nepala. 

A da firme u Hrvatskoj i dalje vape za radnicima, svedoče i rezultati Istraživanja poslovnog okruženja u Hrvatskoj, koje je Američka privredna komora sprovela krajem prošle i početkom ove godine, na uzorku od 162 člana uprava domaćih i međunarodnih preduzeća u Hrvatskoj. Kao najveće pogoršanje za poslovanje u poslednjih pet godina kompanije vide dostupnost i kvalitet radne snage, što je istaklo čak 62 odsto anketiranih. 

Uprkos nezadovoljstvu čelnika hrvatskih kompanija, Hrvatska se po privlačenju radne snage pokazala uspešnijom od susedne Slovenije i Srbije, koje sada nastoje da promenama zakona o zapošljavanju i dobijanju radnih dozvola i prebivališta omoguće lakši dolazak radnika iz inostranstva. 

U kadrovskoj kompaniji Manpower iz Slovenije ističu da bi Slovenija potpisivanjem novih bilateralnih sporazuma o zapošljavanju mogla osigurati nove izvore strane radne snage. Kako ističe koordinatorka međunarodne mobilnosti u Manpower Sabina Velić, Bosna i Hercegovina te Srbija su kao i ostale države Zapadnog Balkana kadrovski već jako iscrpljene. 

„Cela regija istočno od Slovenije suočena je s deficitom brojnih zanimanja. I oni se u traženju kadrova okreću istočnije – zaposlenike traže u Turskoj, Uzbekistanu, Nepalu, Indiji, Bangladešu i u Kini“, pojašnjava Velić, ukazujući na sporost Slovenije u izdavanju svih dozvola za zapošljavanje stranaca, u odnosu na susednu Hrvatsku. 

U Sloveniji se izdavanje dozvola potrebnih za zapošljavanje stranaca ponekad vuče više meseci, a u Hrvatskoj se dovođenje radnika sa Filipina obavlja u nekoliko nedelja. Prema podacima Privredne komore Slovenije, slovenački poslodavci najradije traže radnike sa Balkana, što dokazuje i statistika po kojoj su oko 90 odsto važećih dozvola za rad dobili građani Bosne i Hercegovine. Međutim, u Komori ističu da „kako se taj kadrovski bazen prazni, raste zanimanje za udaljenije države, poput Filipina“. 

I Srbija nastoji da postane meka za strane radnike, i to pojednostavljivanjem procedura i liberalizacijom dobijanja boravišnih i radnih dozvola. Novi propisi bi trebalo da dodatno uvećaju već narastajući trend dolaska stranih radnika. 

Prema poslednjim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje Srbije, u prvom kvartalu ove godine izdato je 11.717 radnih dozvola za strance, čime je već premašena trećina ukupnog broja dozvola izdatih prošle godine. U celoj 2022. je izdato 35.180 dozvola za rad stranim državljanima, a u 2021. godini 23.662, pri čemu radnici najčešće stižu iz Kine, Rusije, Turske, Indije, Kube, Severne Makedonije i Ukrajine. 

Jednostavno, neophodno je nadomestiti manjak radnika nastao migracijama u EU. 

Bloomberg Businessweek Adria

 

Majstori na relaciji matična zemlja - dijaspora 

Analizirajući radne migracije iz Srbije u Nemačku, beogradski ogranak Nemačke organizacije za saradnju (GIZ) utvrdio je da čak 60 odsto onih koji dolaze u Nemačku učestvuju u kružnim migracijama, to jest žive na relaciji matična zemlja - dijaspora.

„Kada su u pitanju cirkularne migracije, one čine sve veći i značajniji udeo u migracionim tokovima“, kaže za Bloomberg Businessweek Adria Jovana Stamenković, savetnik za upravljanje migracijama u GIZ-u. „Treba imati u vidu da je zarada i dalje glavni motivišući faktor prilikom donošenja odluke o migraciji, ali još uvek nemamo egzaktne podatke i poređenje skoka rasta troškova života u Srbiji i u Nemačkoj.“

Na terenu se, međutim, primećuje da su kružne migracije postale naročito prisutne među zanatlijama i kvalifikovanim radnicima u građevinarstvu, od stolara, molera i keramičara, do zidara, montera, i majstora za umrežavanje armatura. Razlozi leže ne samo u rastu troškova života u Nemačkoj već i u popriličnom skoku zarada ovih majstora kod kuće – u Adria regionu.

Minulih godina su cene majstorskih radova rapidno porasle, iako platežna moć građana u regionu ni izbliza nije pratila taj trend. Razlozi za taj skok cena leže u tome da je zbog iseljavanja u inostranstvo došlo do manjka majstora pa je zakon ponude i potražnje uticao da majstori mnogo više zarađuju i kod kuće.

Zbog toga u poslednje vreme iskusni građevinski radnici sa Balkana prihvataju jednokratne angažmane u Nemačkoj samo ako im poslodavac obezbedi besplatan smeštaj i bar jedan obrok dnevno. 

Baš iz tih razloga moler Darko Mitevski (42), iz Prilepa u Severnoj Makedoniji, na radu u Nemačkoj provodi samo jesenje i zimske mesece u godini.

„Zašto bih ja svoju ženu i decu iščupao iz okruženja familije, prijatelja i kolega, kada mogu samo ja da dođem da radim u Nemačkoj nekoliko meseci godišnje kada je mrtva sezona poslova kod kuće? Žena mi je pravnica i ona bi teško ovde mogla da nađe posao u struci. Pa kada se na to sve dodaju troškovi stana, vrtića i škole za decu, čini mi se da se nama sada ne isplati da ovde u Nemačkoj započinjemo novi život“, kaže Mitevski za Bloomberg Businessweek Adria. „Mada ima naših ljudi koji dolaze. Svako ima svoju računicu.“

Srpski pravnik koji je pobedio nemačku birokratiju 

I zaista pravnici iz Adria regiona teško mogu da nađu posao u svojoj struci u Nemačkoj, uzimajući u obzir različite zakone, ali i obim i komplikovanost nemačkih propisa i nemačkog pravničkog jezika. Međutim, da motivisanost i temeljnost mogu da i pravnika dovedu u Nemačkoj do dobrog radnog mesta bliskog struci svedoči Bojan Bojanić (37), koji je pre godinu i po dana došao u Nemačku iz Bele Crkve, srpskog gradića u blizini granice sa Rumunijom.

Njegov put nije bio svakidašnji, jer je on nakon završenog Pravnog fakulteta, iskustva u preduzetništvu u ugostiteljstvu, ali i u profesionalnom fudbalu, odlučio da potraži bolju budućnost za sebe i svoju porodicu u Nemačkoj. Kako kaže, znao je da Nemačkoj najviše nedostaju medicinski radnici i profesionalni vozači, tako da je bio pred izborom između te dve opcije.

„Izabrao sam lakši put, odlučivši da prođem obuku za profesionalnog vozača. I onda sam morao da krenem ne od nule, nego iz minusa. Jer sam sa trideset godina morao ponovo da idem u srednju školu da završim za vozača svih kategorija, čak i za prevoz opasnih materija“, priča za Bloomberg Businessweek Adria Bojanić, koji je tri godine radio na svom preseljenju. „To je iziskivalo mnogo vremena, truda, ali i finansija.“

Nakon dobijanja diplome i polaganja B1 nivoa znanja nemačkog jezika, Bojanić je krenuo u postupak nostrifikacije diplome, i to u Nemačkoj, što dotad, kako su mu rekli, nijedan vozač nije uradio pre dolaska u Nemačku.

„Na desetine mejlova sam razmenio sa brojnim nemačkim institucijama da bih se izborio za tu nostrifikaciju, što je trajalo oko godinu dana. Srećom, imao sam veliku podršku prijatelja koji već ima dosta iskustva u životu i radu u Nemačkoj, pa sam dolazio na direktne razgovore sa nemačkim poslodavcima“, kaže on i dodaje da se suočio sa različitim poslodavcima i posredničkim agencijama. „Tu je bilo od ekstremno dobrih firmi pa do ljudi koji nisu znali da mi kažu koja mi je bruto plata i maltene su se ljutili na mene što uopšte pitam. Ubeđivali su me kako ćemo se dogovoriti na kraju meseca.“

Privatna arhiva

 

Međutim, jedino je direktor transportne firme Meyer Logistik uočio da nešto ne štima u njegovoj biografiji te da on ima previše iskustva za jednog vozača kamiona, nateravši Bojanića da mu objasni kako je došao do nostrifikacije diplome, kao i da prizna da ima završen Pravni fakultet.

Bojanićev uspeh u tome da se izbori sa nemačkom birokratijom mu je zapravo omogućio da dobije posao u ovoj firmi, ali ne kao vozač, već kao službenik za integraciju u okviru firminog projekta „Balkan“. Konkretno, Bojanić je dobio posao ne samo da regrutuje vozače za odeljenje ove kompanije zaduženo za jugoistok Nemačke već da im obezbedi sve što je svojevremeno učinio sebi – od nostrifikacije diplome, preko pronalaženja smeštaja, prijavljivanja nadležnim institucijama, popunjavanje formulara i obezbeđivanje dokumentacije za proces spajanja porodica, do otvaranja bankovnog računa, dobijanja opreme i rešavanja svih birokratskih muka.

„Moj put do Nemačke je trajao tri godine, a ja sada ljudima za mesec dana završavam sve u saradnji sa nadležnim institucijama ovde u Nemačkoj“, ističe Bojanić, koji je za godinu dana rada zaposlio oko 70 vozača, što je tri puta više nego što je prethodno uspevala ova kompanija, koja je hronično imala manjak vozača.

Ova firma, koja ima više od 3.000 vozača i ekspoziture širom Evrope, priprema se za to što će Nemačka uskoro priznati vozačke dozvole C kategorije koje izdaje Bosna i Hercegovina, što će im otvoriti novo tržište vozača, budući da se sada priznaju samo dozvole Srbije, Severne Makedonije, Slovenije, Hrvatske, a od prošle godine i Albanije, Kosova i Moldavije. 

„Veoma su zainteresovani za vozače iz BiH jer je to isto govorno područje, a videli su da ovo sa Srbijom i Makedonijom ide u dobrom pravcu“, kaže Bojanić, koji svedoči da su u ovoj branši mnogi ljudi prevareni jer „na internetu slušaju i čitaju sve i svašta, dolaze da rade na neviđeno, ne znaju u šta se upuštaju, imaju obećanja da će imati ogromne plate, a ovde dođu i spavaju u kamionu, dok im posrednici i pojedini poslodavci naplaćuju sve i svašta“. „Ti dolaziš sa mišlju kako je ovde sve regulisano, a zapravo ima svega i svačega.“

Ipak, dodaje on, većina vozača dolazi sa namerom da se preseli zajedno sa svojom porodicom. Da je slično i sa medicinskim radnicima, potvrđuje i Aleksandar Stojanović, dodajući da je tu finansijski momenat bio i ostao veoma bitan.

„Od naših zdravstvenih radnika, za ovih devet godina znam za samo jednu osobu koja se vratila kući na Balkan. I to zbog ljubavi.“

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar