.webp){kind=icon}
-orig.jpeg)
Sve se lažira i lažnjaci se prodaju svuda - tako bismo ukratko mogli da sažmemo stanje na tržištu falsifikata u Adria regionu. Ko kupuje torbice Louis Vuitton ili Birkin, patike Alexander McQueen, pojas Gucci i odeću Boss, odnosno po kakvim cenama? Proverili smo šta se događa na tržištu falsifikata.
"Za 150 evra sam na Baščaršiji u Sarajevu kupio kaiš Gucci, futrolu za telefon i novčanik Louis Vuitton, a našao sam i odličnu polo majicu Ralph Lauren. U Nemačkoj bih za to platio oko 2.400 evra", kolegama iz sarajevskog uredništva rekao je sagovornik koji živi u Minhenu i ne želi da se predstavi, pa ćemo ga zvati Tom. Sretali smo dosta sagovornika poput Toma. Kupuju sve vrste falsifikata, od odeće i obuće do sportske opreme itd. Neki odlaze na Baščaršiju i druge pijace u regionu, drugi kupuju putem interneta, treći pak šoping obavljaju tokom odmora u Turskoj.
Razlog? "Zašto bih plaćao toliko za original ako su falsifikati skoro besprekorni? U noćnom klubu ionako niko neće primetiti razliku", odgovara Tom, koji je rođen u Bosni i Hercegovini, ali živi i radi u Nemačkoj. Posete Bosni često koristi i za kupovinu. I zaista, koliko bi ljudi tokom zabave u noćnom klubu uz muziku i svetlosne efekte znalo da prepozna razliku između kožne torbe Louis Vuitton sa sarajevske Baščaršije, koja košta između 25 i 125 evra, i originala koji košta više od dve hiljade evra?
"U Adria regionu smo svedoci prave ekspanzije falsifikata popularnih brendova višeg cenovnog ranga. To je sada na vrhuncu", kaže Ivana Laković, stručnjak za tržište luksuznih brendova. U regionu je na tržištu toliko lažnih komada različitih velikih modnih kući i brendova da se često upitate da li je nešto originalno ili nije, potvrđuje i modni dizajner Igor Todorović. "Živimo u okolini u kojoj je spontanost jako cenjena i u toj spontanosti možemo reći da je u redu da neko ima lažni proizvod", dodaje.
Ne samo u regionu, trgovina falsifikatima raste s rastom svetske trgovine. Vrednost trgovine plagijatima mogla bi da iznosi između dva i tri odsto svetske trgovine, prema istraživanju Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) i Kancelarije Evropske unije za intelektualnu svojinu (EUIPO). Na osnovu toga možemo da procenimo da je vrednost trgovine lažnjacima danas dosegla 500 milijardi američkih dolara (460 milijardi evra). Reč je o iznosu na nivou bruto domaćeg proizvoda Austrije. Konkretnih iznosa za Adria region nemamo, ali je dostupna procena za Evropsku uniju (EU) iz 2019. godine: uvoz falsifikata iznosio je 134 milijarde dolara (123 milijarde evra), odnosno 5,8 odsto ukupnog uvoza.
Šta se onda događa na tržištu plagijata? Ko ih prodaje, po kakvim cenama, ko su kupci, šta se radi sa zaplenjenim falsifikatima?
Plate niske, ali svejedno obučeni kao bogataši
"Životni standard šire populacije u regionu ne omogućuje nošenje priznatih i luksuznih brendova", kaže Ivana Laković. Cene nekih dizajnerskih komada koštaju više stotina, čak i hiljada evra. S prosečnom mesečnom neto platom koja u Bosni i Hercegovini ili Severnoj Makedoniji iznosi oko 500 evra, u Srbiji 720, Hrvatskoj 1.094 ili Sloveniji, gde je prosečna plata u regionu najviša, 1.399 evra, verovatno teško možemo kupiti omiljene brendove srednjeg i višeg cenovnog ranga.
"Što je država siromašnija, veća je potreba ljudi za projektovanjem bogatstva", navodi psiholog Ivana Conjar. Pritom se priseća primerene poslovice "što istočnije, to izraženije". Ona subjektivno dodaje da u svojoj državi ne opaža mnogo falsifikata. "Nema takvog imperativa da želimo da budemo brendirani. Usudila bih se reći da smo po uzoru na razvijenije države sve više osvešćeni i sve više usmereni na održivu modu."
"To što se događa i što možemo videti povezano je s ljudskom potrebom da imaju stvari s potpisom brenda, odnosno proizvođača, ali u stvarnosti nemaju autentičnosti", komentariše modni dizajner Todorović.
Iako bismo rekli da je niža cena jedan od glavnih motiva za kupovinu lažnjaka, neka istraživanja ipak pokazuju da bi brendovi mogli pomoći povećanju samouverenosti i smanjenju teskobe.
Šta sve možemo naći na tržištu falsifikata
Govoreći o najčešće falsifikovanim proizvodima, najjednostavnije je reći da nema pravila jer se baš sve falsifikuje: odeća, obuća, parfimerijski i kozmetički proizvodi, hrana, naočare, satovi, igračke, duvanski proizvodi, alati, mašinski delovi, lekovi, novac…
"Nema brenda koji ne bi bio i na tržištu plagijata", komentariše sagovornica koja preprodaje falsifikate iz Turske i, naravno, želi da ostane anonimna, tako da ćemo je za potrebe članka nazvati Marija.
Carinici najčešće otkriju falsifikovane igračke, odeću, obuću, lične modne dodatke, poput torbica, satova i sunčanih naočarara, mašine, alate, te rezervne delove i dodatnu opremu za motorna vozila, navode u hrvatskoj carinskoj upravi.
A šta je s brendovima? Od odeće i obuće najčešće su falsifikovani svetski poznati brendovi kao Nike, Adidas, Ralph Lauren, Armani, Boss, Replay, Burberry, Louis Vuitton itd. Kada je reč o mobilnim telefonima i njihovim delovima, najčešće se plagiraju brendovi Samsung, Apple, Huawei... Falsifikovani parfemi i kozmetika najčešće su označeni znakovima poznatih proizvođača kao što su Dior, Gucci, Paco Rabanne, Chanel i drugi, nabrajaju u srpskoj Upravi carina. I druge carinske uprave u regionu nabrajaju slične.
Kako prepoznati lažnjake
Teško! Povremeno poneki artikal vrišti "fejk". Pulover Hugo Boss za 30 evra izgleda mnogo gore od jakne Moncler za 150 evra, ali i ne mora.
Inspektori samo vizuelnim pregledom ne mogu sa sigurnošću da ustanove da li je reč o falsifikovanoj robi, potvrdili su nam u Inspektoratu Republike Srpske.
"Iznenadila me je spoznaja da falsifikovani sat možeš otkriti samo pod mikroskopom", dodaje stručnjak za tržišta luksuzne robe Ivana Laković.
Modni dizajner Todorović takođe ističe da je teško proceniti da li je proizvod falsifikovan ili ne. "Kategorije kvaliteta plagijata su različite - prva, druga, treća i tako dalje. Proizvodi koštaju od nekih deset do oko sto evra. Postoji raspon i u kvalitetu plagijata", komentariše. Dodaje i da podupire autentičnost, odnosno autorske komade. "U regionu imamo jako dobrih dizajnera, tako da ne vidim razloga za oblačenje u falsifikate", pojašnjava. Budući da ima oštro oko, pitali smo ga može li sâm prepoznati plagijate. "Ponekad, ali iskreno, time se ne bavim. Ne analiziram ljude na taj način."
Ali cena nije ključ kvaliteta falsifikata. Ona ih samo otkrije, prema rečima Elmira Ramića, glavnog tržišnog inspektora Bosne i Hercegovine. Adidasove trenerke koštaju 29 evra, u zvaničnoj prodaji mogu koštati i više od 100 evra.
"Kopije su često izrađene toliko dobro da ih je nemoguće razlikovati ni po čemu drugom osim mestu gde su bile kupljene", potvrđuje i Mulka Muratović, rukovodilac marketinga Astre i Borova, koji je u BiH zvanični distributer brendova MaxMara Weekend, Leisure, SPXcode, MAX&Co., LIU·JO, Guess i Hugo Boss.
Od brojnih sagovornika smo saznali da prilikom određivanja da li se radi o kopiji ili originalu pre kupovine koriste i video-blogove na YouTubeu koji pokazuju kako u radnji - pregledavanjem šavova i drugih karakteristika originalnog proizvoda - proveriti da li se zaista prodaju originali.
Gde se prodaje
"Svuda", kratko odgovara naša sagovornica Marija koja se bavi preprodajom falsifikata. "Plagijati se prodaju po buticima, salonima, lokalima, na pijaci", nabraja. To potvrđuje i inspektor Ramić. Ali ne samo to, plagijati se poslednjih godina prodaju putem interneta i različitih grupa na društvenim mrežama. Neke su grupe zatvorene, tako da im za pristup treba neko vreme. "Preko prijateljice koja je članica neke srpske grupe na Facebooku kupila sam falsifikovane čizme koje inače koštaju 500 evra, a za njih sam platila 100 evra", pohvalila nam se Eva iz Slovenije. Na Instagramu je takođe dosta grupa koje prodaju falsifikate. Samo se treba paziti da se na društvenim mrežama ne naleti na lažnu grupu ili profil jer u tom slučaju ništa nećemo dobiti, upozoravaju stručnjaci za sajber-bezbednost.
Falsifikati poznatih brendova često se prodaju i po vlasničkim stanovima. Tako se, na primer, u uredništvu Severne Makedonije sećaju primera Madame Pepi. Reč je o slučaju iz 2010. godine, kad je policija u potrazi za drogama u stanu otkrila i ormar pun kopija luksuznih brendova. Ustanovili su da su ti proizvodi bili namenjeni prodaji na domaćoj i srpskoj estradi.
Falsifikati u prodavnicama nisu izloženi. "U butiku sam imala izloženu običnu odeću, ali sam negde po strani imala sakrivene lažnjake brendova. Treba naglasiti da je prodaja lažnjaka zabranjena", kaže sagovornica Marija. Ali kako u njenoj prodavnici kao kupci možemo doći do plagijata? "Ako vas ne poznajem, onda vam to neću ponuditi. Ta informacija putuje od usta do usta i preporukom", odgovara.
Međutim, dok smo ispitivali tržište falsifikata u Beogradu, ustanovili smo da su kupci takvih proizvoda jako zaštitnički nastrojeni prema prodavcima. "Treba paziti jer bi mogli da zatvore radnju, pa ćemo svi ostati praznih ruku", upozorili su.
U Državnom trgovinskom inspektoratu Severne Makedonije otkrili su da takvu robu "uglavnom na pijacama prodaju trgovci koji nisu upisani u zvanični registar za obavljanje trgovačke delatnosti i ne poseduju dokaze o upotrebi, odnosno licence za prava od vlasnika prava brenda". Međutim, i među prodavcima lažnjaka postoje registrovani trgovci.
Svi putevi vode iz Turske
Većina proizvoda, bar prema prodavcima i kupcima falsifikata u Adria regionu, dolazi iz Turske. "Lanci snabdevanja dobro su uspostavljeni", potvrđuju nam brojni izvori.
"Išla sam u Istanbul. U hotelu sam pila kafu i upoznala nekog Crnogorca koji se bavi prevozom plagijata. I tako je sve počelo. U hotelu saznaš gde se šta dobije. Jako brzo uđeš u posao", otkrila nam je svoje početke sagovornica Marija. Kaže da se sada više ne bavi tim poslom, ali je rekla da joj iz Turske i dalje svaki dan šalju slike nove robe. Deo slika nam je poslala te ih objavljujemo.
Ivanu Latković iznenadila je transparentnost prodaje falsifikata u Turskoj. "U mondenskom turskom letovalištu u radijusu od četiri kilometra postoji marina sa skupim jahtama, restoranima i trgovinama s luksuznim brendovima. U neposrednoj blizini tog letovališta je centar mesta, gde u trgovinama prodaju lažnjake istih kolekcija kao u trgovinama u letovalištu. Te lažnjake su demontirali. Ne možemo se pretvarati da ne postoji tržište falsifikata, ali oduvek postoji uverenje da se ona odvija na nekim skrivenim mestima, a to nije tako."
Poslednjih godina jedna od retkih država koja iskače i beleži vidljiv uspon svetskog udela falsifikovane robe, prema zaplenjenim količinama, jeste upravo Turska, otkriva izveštaj OECD. Uspela je u samo nekoliko godina svoj svetski tržišni udeo da poveća s četiri odsto 2016. godine na 12 odsto 2019. godine. Iako falsifikatii nastaju u praktično svim državama sveta i na svim kontinentima, Kina i Hongkong efektivno drže monopol na području države izvora. Iz Kine dolaze proizvodi koji godišnje pokrivaju bar tri četvrtine svetskog tržišta falsifikata, prema najnovijim dostupnim podacima OECD.
Većina ukupnog prometa krivotvorenim falsifikatima događa se iz smera istoka ka zapadu, i to uglavnom iz Kine u Veliku Britaniju, Sjedinjene Američke Države i druge zapadne zemlje, tako da ne iznenađuje što je glavna saobraćajnica za prevoz lažnjaka neposredni pomorski prevoz koji pokriva više od polovine prenosa, a slede ga vazdušni prevoz (deset odsto), kao i redovna i brza pošta (zajedno 19 odsto).
To potvrđuju i u našim regionalnim carinskim upravama. Trend dolaska sumnjivih proizvoda najprisutniji je drumskim saobraćajem iz Turske i morskim iz Kine. Falsifikovani proizvodi koji dolaze putem interneta dominantno su iz Kine i Hongkonga. Roba koja dolazi putem primarno je namenjena primaocima u zapadnoevropskim državama (Belgiji, Holandiji, Nemačkoj, Francuskoj, Austriji). Dobra koja dolaze morem pre svega namenjena su Hrvatskoj, slede je srednjoevropske države članice Evropske unije (Mađarska, Slovačka, Češka, Poljska), a potom i susedne treće države (BiH, Crna Gora i Srbija), rekli su iz hrvatske carinske uprave.
Industrija falsifikata - uporedna privreda?
Količina svih tih proizvoda - odeće, satova, nakita, torbi, kovčega - ogromna je. Čak i vrednosno gledano možemo govoriti o vrtoglavim iznosima, što potvrđuju i podaci OECD.
"Proizvodnja tolike količine kopiranog blaga zahteva jako mnogo radnih mesta, što znači da i fabrike koje zapošljavaju ljude za proizvodnju tih lažnih proizvoda postaju transparentne. Reč je, dakle, o uspostavi uporedne privrede", ističe Ivana Laković, koja je dobro upoznata s tržištem luksuznih proizvoda. "Originalne robne marke suprotstavljene su toj uporednoj privredi. Shvatila sam da bismo nekako mogli da zaustavimo prodaju plagijata, pre svega u Turskoj, jer se to radi sasvim transparentno", razmišlja.
Laković smatra i da razmere uporedne privrede falsifikata znatno utiču na vrednost izvornih brendova i mogućnosti dizanja cene njihovih proizvoda. "Tome smo svedočili u poslednjih pet godina. Pre više godina, Chanel torbica je koštala tri hiljade evra, a danas košta sedam hiljada evra i više. Hermès torbica košta deset hiljada evra i više, ali na nju treba čekati dve ili tri godine, u zavisnosti od modela, kože, kopče i svih drugih pridruženih detalja. Istovremeno možemo dobiti lažnu Hermès torbicu za dve hiljade evra ili manje", ističe.
"Moda se dekonstruisala u 90-im godinama prošlog veka i široj publici postala dostupnija u trenutku kad se okrenula Dalekom istoku. Tamo je započela masovna proizvodnja. Ali u tom smislu je proširenje proizvodnje dovelo do toga da su ti proizvođači velikih robnih marki postali sposobni da proizvode kopije takvog kvaliteta da se danas pitamo da li je nešto original ili kopija", smatra modni dizajner Todorović.
Privatna arhiva | Igor Todorović
Istraživanje OECD ne spominje podatak o uporednoj privredi, ali spominje države najoštećenije falsifikatima. To su bile Sjedinjene Američke Države, čiji su brendovi i patenti sačinjavali 24 odsto zaplenjenih lažnjaka, a sledile su ih Francuska sa 17 odsto, Italija s 15 odsto, Švajcarska s 11, te Nemačka sa devet odsto.
Podrška kriminalu
Trgovina falsifikovanom robom, koja krši autorska prava i zaštićene marke, stvara dobitak za organizovane kriminalne grupe, upozoravaju u istraživanju OECD i regionalnim carinskim upravama. Iz srpske Uprave carina tako čitamo saopštenje da one koji se bave prodajom lažnjaka i samim falsifikovanjem vodi isključivo želja za profitom. Prevaranti takođe stalno traže inovativne načine za prevod tih kopija. Spominju i da legalno uvezenu neoznačenu robu naknadno zašiju, odnosno prelepe etiketama poznatih robnih marki. Za dostavu takve robe sve se više koriste kurirske službe i internet.
Isto su nam rekli u tužilaštvu BiH. Osim roba koje dolaze iz inostranstva, postoje primeri "da su nalepnice zaštićenih robnih marki nalepljene na robu u BiH". Kolege iz sarajevske redakcije navode primer iz 2012. godine, kad su turski državljani Abdurrahman Üvak i Gökmen Çınar nezakonito držali nezakonito proizvedene nalepnice poznatih robnih marki koje bi potom vezali, ušivali ili glačali na različite komade neoznačene odeće. Çınar se priznanjem krivice nagodio s tužilaštvom i trebao platiti kaznu od dve hiljade evra. Poigramo li se malo s brojevima, Çınar bi prodajom 14 preuređenih jakni Moncler, koje na crnom tržištu koštaju oko 140 evra, relativno brzo mogao da otplati tu kaznu.
Kazne za preprodaju falsifikata razlikuju se od države do države - neke su novčane, a druge i do nekoliko godina zatvora.
Srbija i Severna Makedonija - odredišta za nesigurne falsifikate
Plagijati ne uzrokuju samo poslovnu štetu kompanijama izrabljivanjem njihovih brendova, već, prema zaključcima istraživanja OECD, prilično štete i zdravlju korisnika. Naime, prema poslednjim podacima, godišnje se proda između 75 i 88 milijardi nebezbednih falsifikata, a naročito su za zdravlje opasni falsifikati medicinskih proizvoda, automobilskih delova, igračaka, hrane, kozmetike i električnih proizvoda.
Zanimljivo je da su se na listi OECD među glavnim destinacijama nebezbednih falsifikata, što znači da su bile zaplenjene u carinskim postupcima, osim najvećih zapadnih privreda, u određenim proizvodnim segmentima našle i neke države Adria regiona. Tako je Slovenija između 2017. i 2019. godine zabeležila 0,3 odsto svih zaplena i nebezbednih falsifikata, a Hrvatska 0,25 odsto.
Pogledamo li pojedinačne segmente falsifikovanih proizvoda, vidljivo je da su Srbija i Severna Makedonija dospele na listu glavnih destinacija za neke nebezbedne kopije između 2017. i 2019. godine. Konkretno, Severna Makedonija imala je nezanemarljiv udeo svetskih zaplena nebezbednih lažnih prehrambenih proizvoda od 3,6 odsto, dok je Srbija imala udeo od 2,6 procenata. Poređenja radi, na vrhu su Sjedinjene Američke Države (38 odsto) i Saudijska Arabija (25 odsto).
Podstiču li falsifikati potražnju za originalima
Podstiče li zaista industrija falsifikata potražnju za originalnim proizvodima poznatih robnih marki? "Kupac falsifikovane torbice koja košta, recimo, između 300 i 600 evra, nije kupac jednake torbice koja originalno košta tri hiljade evra i više. Ali mogao bi biti potencijalan kupac originalne torbice. Ako nošenje lažnih brendova doživljavamo kao neku vrstu iskrivljenja identiteta kojem stremimo, ti kupci lažnih marki, kad dobiju priliku da kupe originalne robne marke, to će i učiniti", smatra Ivana Laković. "Ako nosimo lažnu marku, možemo zavarati sve oko sebe, ali sami sebe ne možemo jer znamo gde smo i šta smo kupili."
Moda kao jedan od neverbalnih manifestacija stvara želju posedovanja određenog komada kao dela vašeg imidža, pa taj put može voditi od falsifikata do originala, smatra modni dizajner Igor Todorović. "Često se dogodi da neki original koji nam nije dostupan nadomestimo lažnjakom. Tako, recimo, vidimo osobu s falsifikovanom torbicom, ali originalnim priveskom", navodi. "Mnogi ljudi mogu imati original, ali radije nose plagijat, uglavnom zato što žele da imaju taj komad, ali nisu spremni da plate cenu originala", dodaje.
"Ipak ne verujem da parmezan na šangajskom aerodromu ima potpuno jednak ukus kao parmezan u nekoj Parmi u Italiji", dodaje Todorović. Postoje teorije zavere da iza svega toga stoje velike robne marke, ali naši sagovornici stalno ponavljaju da nemaju informacije kojima bi to mogli da potvrde.
Vrednost originalne robne marke nije samo u proizvodu, već u celom iskustvu kupovine u trgovini originalnih proizvoda, smatra Ivana Laković, stručnjak za tržište luksuznih robnih marki. To je ključna stvar u marketingu luksuznih proizvoda i iskustvenog marketinga - iskustvo sreće počinje već samim ulaskom u prodavnicu, gde postajemo deo višemilijardske industrije potrage za imidžom i stilom života.
Kupci falsifikovanog Hermèsa i dalje će želeti da uđu u pravu Hermès radnju, gde će biti potrebno da ih stave na listu čekanja. "U današnjem potrošačkom svetu nije dovoljno imati samo novac. Potrebna je diferencijacija. Postoje proizvodi dostupni samo bogatima. Zato smatram da postojanje tržišta falsifikata naizgled narušava verodostojnost originalnih robnih marki i doprinosi poželjnosti, potražnji i vrednosti originalnih proizvoda."
Čak je i kupovina plagijata verovatno posebno iskustvo. "Kupac ne oseća da izigrava zakon. Pogledajmo samo primer Turske. Ako zakon ne sankcioniše transparentnu prodaju plagijata, onda kupac nema osećaj da vara zakon. Time ne želim da opravdam niti kupca niti prodavca, već želim naglasiti da je problem puno veći."
Influenseri i poznati
Industrija plagijata cveta i zato što influenseri i blogeri te mlade devojke i žene, a sve više i muškarci, žele da budu brendirani, odnosno da nose odeću poznatih robnih marki, smatra Laković. "Susrećemo se s nekom vrstom lažnog identiteta na ulicama, u gradovima, restoranima, na poslu. Pojedinci se oblače u poznate robne marke jer žele da iskuse, ako ništa drugo, ulepšavanje i veštačko uzvišenu sliku sebe samih. Time prenose i neku svoju pripadnost", smatra.
Iz različitih izvora smo saznali da su među kupcima falsifikata i brojni poznati iz sveta zabave, najviše u Srbiji. Iako se o tome javno ne govori, u medijima se zna naći poneki primer. Prošle godine su, recimo, srpskoj pevačici Radojki Adžić, poznatijoj kao Dara Bubamara, na ciriškom aerodromu zaplenili falsifikovanu putnu torbu Louis Vuittona, pa je morala da plati pet hiljada evra kazne.
Kad smo pokušali da otkrijemo više o balkanskoj estradi koja kupuje kopije, nismo daleko otišli. "Ljudi otvoreno govore o postojanju falsifikata, ali samo će malo njih reći da ih nosi. To je velika razlika", upozorava Laković. Jednostavan račun na kraju mnogo otkrije. "Koliko košta deset Chanel ili Birkin torbica, pet skupih ručnih satova, dizajnerske cipele? To sve ima jasnu tržišnu vrednost. Ako tome dodamo vrednost svega što je u ormaru, to bi moglo iznositi i milion evra, a dobro znamo da naše zvezde nemaju holivudske ugovore", dodaje Laković.
"Ne smemo da zaboravimo da određene robne marke poput Hermèsa imaju ograničenu ponudu, zbog čega se na njihove torbice čeka godinama. Ako se na torbicu u pariskoj prodavnici Hermèsa čeka tri godine, jasno je da većina torbica tog brenda do nas ne dođe."
Hrvati su prvaci po zapleni falsifikata
Vesti o zaplenjenim falsifikatima odjekuju i u medijima jer se carinici rado hvale dobrim ulovom. Kratak pregled pretraživačom otkriva zanimljive naslove o padu krijumčara s više hiljada komada kopija na granicama.
Kad bi se carinici takmičili u najvećoj vrednosti zadržanih i otkrivenih hrpa robe, regionalni prvaci bili bi Hrvati. Prošle godine su u okviru carinskih mera na granici zaustavili 463.145 sumnjivih falsifikovanih proizvoda, čija je vrednost na domaćem tržištu, prema njihovoj proceni, iznosila 55,7 miliona evra. Lane je, osim na granici, i unutar države privremeno zaplenjeno 64.196 proizvoda za koje se sumnjalo da su kopije, ukupne tržišne vrednosti od preko milion evra. Slede slovenački carinici, koji su lane zadržali 148.481 komad robe procenjene vrednosti 3,2 miliona evra. Godinu dana ranije ta procenjena vrednost bila je više od sedam miliona evra, a 2016. godine čak 28,9 miliona evra. Iznos prilično poraste ako carinici, na primer, otkriju plagijate u Luci Koper, gde u pravilu otkriju ceo kontejner falsifikata, objašnjavaju slovenački carinici.
Iznosi su u Srbiji niži. Tu su prošle godine carinici na osnovu sumnje o kršenju pravila intelektualnog vlasništva zadržali više od milion komada robe. Vrednost dela te robe, za koji su dali potvrdu, iznosila je više od dva miliona evra. Sad bismo se mogli zapitati kako računaju vrednost tih plagijata. "Vrednost falsifikovane robe procenjena je na osnovu maloprodajne vrednosti istih ili uporedivih originalnih proizvoda", pojasnili su iz srpske carinske uprave.
Iz Bosne i Hercegovine nismo dobili ukupnu procenjenu vrednost falsifikata, ali su nam, interesantno, poslali prilično precizan popis zaplenjenih plagijata prema robnoj marki. Na primer, 45 pulovera i 75 majica marke Calvin Klein, 350 komada majica Boss, 206 komada futrola za mobilne telefone Louis Vuitton, 20 majica Gucci itd. "Među najzastupljenijim primercima marke su Nike, Adidas, Hugo Boss, Moncler, Tommy Hilfiger, Louis Vuitton, Ralph Lauren", nabrojali su. Bosanskohercegovački inspektori imaju i predlog za proizvođače poznatih robnih marki: "Obavestite nas o svim vrstama proizvoda koje su na našem tržištu." Inspektori su, naime, kadrovski deficitarni i takve bi im informacije bile jako korisne.
U carinskoj upravi Severne Makedonije kažu da će procenjenu vrednost zaplenjenih proizvoda izračunati do maja, ali su poručili da su prošle godine zbog sumnje u kršenje prava intelektualnog vlasništva zadržali više od 14 hiljada komada odeće, 1.700 komada obuće i više od 14 hiljada komada igračaka. Makedonski tržišni inspektorat je pak lane izdao 24 novčane kazne ukupne vrednosti svega 2.325 evra.
Privatna arhiva | Ivana Laković
Šta se lažnjacima dogodi posle zaplene
Šta kad se vlasnici prava intelektualnog vlasništva obrate inspekciji kako bi pokrenuli postupak za krivotvorenu robu? Da li bi, recimo, Louis Vuitton ili Armani posetili Bosnu i Hercegovinu? Pokušali smo da dobijemo izjavu i od LVMH Moët Hennessy Louis Vuittona, ali smo bili neuspešni.
Slovenačka carinska uprava nam je objasnila da sve to skupa funkcioniše. Kad carina zadrži robu, o sumnji obavesti vlasnika prava (na primer, nosioca robne marke) i deklaranta (primaoca robe).
Slike su poslali iz carinskih uprava Slovenije i Bosne i Hercegovine
Roba za koju se ustanovi da je krivotvorena ili se o tome uključene stranke sporazumeju bude uništena. Uništenje organizuje vlasnik intelektualnog vlasništva, pri čemu može izabrati samo organizacije s važećom ekološkom dozvolom.
Uništenje robe plaća vlasnik prava, koji može da zahteva povratak tih troškova od prekršioca, ali takav povrat može biti određen i u presudi kojom sud odlučuje o tome jesu li prava intelektualnog vlasništva zaista bila prekršena.
Slike su poslali iz carinskih uprava Slovenije i Bosne i Hercegovine
Jesu li mere za borbu protiv falsifikovanja efikasne
Jesu li pokušaji država u sprečavanju krivotvorenja poznatih robnih marki efikasni? Sudeći po rastućoj industriji falsifikata, mogli bismo reći da nisu. Na primer, trgovci koje su kolege iz sarajevske redakcije posetili na Baščaršiji čak su rekli da nikad nisu susreli inspekciju za nedozvoljenu prodaju robnih marki. "Naše tržište nije tržište koje bi to nadziralo", komentarisao je jedan od trgovaca.
Privatna arhiva
Teškoće su prisutne i u Severnoj Makedoniji. "Poslednje dve do tri godine nije bilo nikakvih aktivnosti koordinacionog organa za bezbednost intelektualnog vlasništva", ističe Valentin Pepeljugoski, advokat industrijskog vlasništva. "Ne znam koji je razlog takve neaktivnosti, pogotovo kad se zna da krijumčari traže nove načine za prodaju falsifikovane robe. To se najčešće odvija putem interneta, a sastanci se ugovaraju i u iznajmljenim stanovima itd. Stanje nije zabrinjavajuće, ali bi trebalo da bude više aktivnosti nadležnih tela. Svetle tačke su carina i državni inspektorat, koji deluju odmah nakon prijave", kaže.
Severna Makedonija od evropskih partnera dobija primedbe na račun tog problema. Naročito zato što strategiju intelektualne zajednice za razdoblje 2022 - 2026. makedonska vlada iz nepoznatih razloga još nije prihvatila. Uz to, sudije i tužioci nisu dovoljno svesni te tematike, primećuje advokat.
Osim toga, širom regiona traju brojne aktivnosti za osvešćivanje javnosti o problematici falsifikovanja i piraterije - u Hrvatskoj se više informacija može pronaći na internet stranici Stop krivotvorinama i piratstvu, u Sloveniji na stranici Originalen, a u Srbiji su pre više godine pokrenuli akciju "Falsifikati koštaju više, kupujem originale!".
U prvom redu sami potrošači snose odgovornost za svoje kupovine. Kupovinom falsifikata podupiremo to tržište, štetimo privredi, a na kraju krajeva, možda i svom zdravlju.
Svaki proizvod na carini s nazivom Akrapovič je sumnljiv
Među zaplenjenim predmetima slovenačke finansijske uprave pronašli su i kraj izduvne cevi s prigušivačem i oznakom slovenačkog brenda Akrapovič. Ne razotkrivaju koliko su proizvoda Akrapoviča zaplenili na carini. "Svakog meseca dođe neka pošiljka koja je zadržana zbog kršenja prava intelektualnog vlasništva. U primeru Akrapoviča, uglavnom je reč o lako prepoznatljivim falsifikatima", objašnjava Finansijska uprava Republike Slovenije. Poznato je, naime, da se celokupna proizvodnja odvija u Sloveniji. To znači da za svaki proizvod koji dolazi iz trećih zemalja postoji sumnja da su kršenje prava intelektualnog vlasništva, čime ispunjavaju uslov da se roba zadrži, pojašnjavaju.
Privatna arhiva
Falsifikati predstavljaju poteškoću, pogotovo jer korisnicima ne pružaju bezbednost, izdržljivost, dodatu vrednost i korisničko iskustvo koje se odnosi na originalne proizvode marke Akrapovič, navode. "Reč je uglavnom o kopijama koje oponašaju oblik i zloupotrebljavaju logotip robne marke. Većinom su izrađeni u Aziji, a uglavnom dolaze iz Kine." Falsifikate smo bez većih poteškoća pronašli nakon samo nekoliko klikova. Na kineskoj internet trgovini Alibaba našli smo krajeve izduvne cevi s poznatom slovenačkom robnom markom. Proizvode prodaje kineska kompanija Longkou Xinyu Auto Parts.
Na pitanje koliko su često žrtve plagijatora, u Akrapoviču nisu odgovorili. Ali pohvalili su saradnju s carinskom službom, koja ih obaveštava o plagijatima, te ih uspešno identifikuje.
U izradi članka učestvovali su Teo Zorić i Mirela Haskić Suša (BiH), Pia Bedene i Uroš Božin (Slovenija), Ana Ristović (Srbija), Nataša Hadžispirkoska Stefanova (S. Makedonija) i Miro Soldić (Hrvatska).
