.webp){kind=icon}
U poslednjih nekoliko godina, interesovanje za dokumentarni film u Srbiji raste, festivala je sve više, a i finansijska podrška države je redovna. Dokumentarni film istražuje sve teme - od života poznatih ličnosti, preko ratova, do identiteta. Međutim, prema rečima Ive Plemić Divjak, predsednice Udruženja dokumentarista Srbije (DokSrbija), najčešće su teme vezane za Jugoslaviju.
“Rekla bih da su u poslednjih deset godina - što je ujedno i period u kome nastaje međunarodno prepoznati, savremeni talas srpskog dokumentarnog filma - najdominantnija tema odjeci, tekovine, traume i nasleđe, jednom rečju - problematika života u Jugoslavijama”, kaže ona. Kako dodaje, ta tema dominira i u regionu.
"Čini mi se da to nije slučajna, već generacijska stvar, jer su trenutno u punoj snazi autori i autorke koji su u toj zemlji, ili u onome što je od nje ostalo, stasavali od 70-ih do 90-ih godina i koji filmovima promišljaju svoj formativni period u najrazličitijim stilovima: od veoma didaktičkih i konvencionalnih do eksperimentalnih, esejističkih, arhivskih, žanrovskih, konceptualnih i dnevničkih.”
Dokumentarci nisu najgledaniji filmovi u Srbiji, bar ako sudimo po listama gledanosti Filmskog centra Srbije. Liste gledanosti pokazuju da mnogo veću publiku imaju igrani filmovi, a često i animirani.
S druge strane, pažnju najvećeg broja publike privlače biografski i muzički dokumentarci koji svoju gledanost duguju i redovnoj bazi fanova javnih ličnosti o kojima govore, ocenjuje Plemić Divjak. Nekoliko poznatih ličnosti koji su privukli ljude u bioskope dokumentarcima o njihovom životu su Nick Cave, David Bowie, Amy Winehouse i Rasta, dodaje.
“Od bioskopskih dokumentaraca koji su i nakon festivalskih premijera u bioskopima ostvarili ozbiljniju gledanost, izdvojila bih poslednja dva filma Mile Turajlić ‘Druga strana svega’ i diptih ‘Nesvrstani’ i ‘Filmske gerile’.”
U Srbiji, kao i u regionu, postoji značajan broj festivala posvećenih dokumentarnom filmu, a najstariji je Martovski festival, beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, koji je ove godine održan 71. put.
Međutim, kako ocenjuje Plemić Divjak, porast broja festivala nije doveo do suštinske, vanfestivalske popularizacije dokumentaraca.
“Utiska sam da je to jedna propuštena prilika da se za dokumentarni film nađe mesto. Mi i dalje nemamo nezavisne bioskope, art house miniplekse ili doku-kina koji bi u redovnom repertoaru programirali istoriju dokumentarnog filma i savremene autore i autorke. Razlozi za to su brojni i kompleksni, ali činjenica je da se nedvosmisleno interesovanje za festivale dokumentarnog filma nije prelilo u sistem i podjednak nivo entuzijazma kod distributera i prikazivača.”
Finansiranje dokumentaraca
Filmski centar Srbije sufinansira razvoj projekta i proizvodnju domaćih dokumentarnih filmova već nekoliko godina. Finansiraju se kratkometražni dokumentarni filmovi (u trajanju do 50 minuta) i dugometražni (u trajanju od najmanje 50 minuta). Po osnovu ovog javnog konkursa mogu se dodeliti sredstva u iznosu do 100 odsto ukupnih troškova budžeta projekta kojim se konkuriše. Sredstva se dodeljuju u vidu subvencije, i to u bruto iznosu.
Kriterijumi za dodelu subvencija
1) originalnost, autentičnost ideje, teme i sadržaja scenarija;
2) inovativnost, ubedljivost scenarija i doprinos razvoju filmskog jezika;
3) narativna struktura scenarija, karakterizacija likova i uverljivost dijaloga;
4) ocena doprinosa značaju domaće kinematografije;
5) doprinos scenarija u predstavljanju duha vremena;
6) očekivana privlačnost filma za domaći i međunarodni kulturni prostor;
7) uspešnost prethodnih filmskih projekata reditelja filma (gledanost, učešće na festivalima, nagrade);
8) izvodljivost projekta: budžet, složenost snimanja, plan i termini snimanja;
9) učešće stranih producenata u projektu;
10) usklađenost projekta sa opštim interesom u kulturi i ciljevima i prioritetima konkursa;
11) kvalitet i sadržajna inovativnost projekta;
12) kapaciteti potrebni za realizaciju projekta i to:
(a) stručni, odnosno umetnički kapaciteti,
(b) neophodni resursi;
13) finansijski plan - razrađenost, usklađenost sa planom aktivnosti projekta, ekonomičnost i uključenost više izvora finansiranja;
14) stepen uticaja projekta na kvalitet kulturnog života zajednice.
Finansiranje proizvodnje dokumentarnih filmova je od 2016. godine redovno i stabilno, ocenjuje Plemić Divjak.
“Nakon inicijative i velikog truda tada osnovanog Udruženja dokumentarista Srbije (DokSrbija), te godine je ustanovljen poseban konkurs za finansiranje dugometražnih i kratkometražnih dokumentarnih filmova, odvojen od glavnog, tzv. velikog konkursa, namenjenog igranim filmovima, a počelo je i aktivno ulaganje u edukaciju i promociju srpske dokumentarne scene u međunarodnim okvirima. Ovakvo posvećeno bavljenje celokupnim sistemom podrške dokumentarnog filma je veoma brzo pokazalo rezultate, pa trenutno dokumentarni film predstavlja najuspešniju granu srpske kinematografije, sa učešćem na najprestižnijim svetskim filmskim festivalima poput Kana, Berlina, Venecije, IDFA, Roterdama, Lokarna, Karlovih Vari.”
Finansiranje utiče i na teme i trendove u svetu dokumentaraca. Teme koje su pre kovida preplavljivale međunarodne festivale (poput rata u Siriji, recimo), u poslednjih nekoliko godina se menjaju i bivaju umnogome uslovljene onim što je u fokusu fondova, ali i festivalskih programera - koji su opet, na sličan način, i sami uslovljeni sopstvenim izvorima finansiranja, ističe ona.
Kako kaže bivši direktor Filmskog centra Srbije Gordan Matić u najnovijem katalogu srpskih dokumentaraca, oni ne pokušavaju da se uklope i zadovolje.
“Srpski dokumentarci i u ovoj novoj generaciji teških vremena pokazuju okretnost, svestranost i karakter. Naši filmovi ne pokušavaju da se uklope, da imitiraju ili da udovolje. Umesto toga, i na njihovu muku, oni slede istinsku motivaciju svojih autora, unutrašnju logiku njihove dramaturgije i svojevrsni tip ličnog diskursa - što su tri komponente koje predstavljaju samu suštinu kreativnog dokumentarnog filma.”
