Film Ridleyja Scotta o Napoleonu obećava da će biti vrhunac filmske sezone. Scott je već dokazao da je majstor istorijske epske forme filmom Gladijator. I raskošni trejleri i recenzije sugerišu da će novi film imati sve sastojke blokbastera: juriši konjice, vojni defilei, topovski udari, sukobi licem u lice i krvoločne revolucionarne mase. Ko bi mogao tražiti više za Dan zahvalnosti?
Spektakl koji traje od dva i po sata takođe nam pruža priliku da ponovo razmotrimo jedno od najtežih pitanja u istoriji: kakvu ulogu imaju veliki ljudi. Da li istoriju stvaraju jedinstveni pojedinci koji prate svoje snove? Ili je to proizvod ogromne bezlične mase? Ovo je više od praznog pitanja. Odgovor koji damo oblikuje vrstu istorije koju predajemo u školama i univerzitetima. To takođe utiče na naš pristup građanskom životu: što više naglašavamo ulogu ljudskog delovanja, to ćemo više biti skloni da budemo aktivni građani.
Pitanje Napoleona u istoriji podelilo je dva najveća pisca 19. veka. Thomas Carlyle je koristio Napoleona da ilustruje svoju tezu da je "istorija sveta" suštinski "biografija velikih ljudi". Lav Tolstoj ga je predstavio kao šašavog malog čoveka kog su ponele veličanstvene sile istorije. Carlyle, istoričar, smatrao je da je ispravan stav prema prošlosti divljenje načinu na koji veliki duhovi oblikuju događaje. Tolstoj, romanopisac, smatrao je da je ispravan stav da se analiziraju dublji tokovi ispod pojedinaca i događaja koji ih oblikuju.
Od tada, javnost se priklonila stavu Carlyla, dok su istoričari više uz Tolstoja. Napoleon je, izuzimajući Isusa, predmet više biografija nego bilo koja druga ličnost (prva opsežna biografija napisana je pre njegovog 30. rođendana). On je takođe bio tema brojnih filmova, počevši od jednog od prvih filmova ikada napravljenih, kao što je kratki film Luisa Lumierea iz 1897. godine, pa do jednog od remek-dela neme kinematografije - "Napoleon" Abela Gancea. Ali većina istoričara generalno se okrenula od Napoleona kao čoveka, a kamoli Napoleona kao ljubavnika, i fokusirala se umesto toga na dublje tokove istorije: raspoloženje masa, cene žita ili logiku imperijalizma.
Klasik E. H. Carra "Šta je istorija?" (1961) - standardni udžbenik za generacije studenata istorije na Oksfordu - stavlja u fokus izvesnu dozu prezira koji ozbiljni istoričari gaje prema teoriji "velikog čoveka”. Carr je ovaj pogled na istoriju opisao kao "gledište lošeg kralja Johna i dobre kraljice Bess" i tvrdio da ono pripada gledištu istoriografije koje su usvojili primitivni narodi i deca. Mogao bi da bude prikladan za vrtić, ali svakako nije bio pogodan za prostoriju za seminare u kojoj su ozbiljni istoričari raspravljali o društvenim snagama i ekonomskim trendovima.
(Carrr je veći deo svoje profesionalne karijere posvetio stvaranju 14-tomne istorije sovjetske Rusije, opusa koji favorizuje taj period i kombinacija je lakovernosti i dosade.)
Carrov prezir prema teoriji "velikog čoveka" je bio podržan međusobno povezanim istoriografskim trendovima. Marksistički istoričari poput Erica Hobsbawma i E.P. Thompsona promovisali su "istoriju odozdo" - istoriju običnih ljudi umesto nazovielite. Francuski istoričari poput Fernanda Braudela fokusirali su se na "anonimnu, duboku i tihu istoriju", a ne na puke događaje. (Braudelovo dvotomno delo "Sredozemlje i svet Sredozemlja u doba Philipa II" mnogo je govorio o moru, a skoro ništa o Philipu.)
To je takođe bilo podržano naizgled neskladnim intelektualnim tendencijama. Politikolozi su umanjili ulogu pojedinaca jer su želeli da dokažu da su njihovi predmeti prediktivne nauke. Koji je smisao sve te dosadne kvantifikacije ako sudbinu može promeniti nečiji hir? I poststrukturalistički teoretičari poput Rolanda Barthesa i Michela Foucaulta pokušali su da izbrišu pojedince iz istorije u potrazi za dubljim strukturama moći.
Istorčari su napravili bitnu napomenu - da pojedinci ne stvaraju istoriju onako kako žele, već to čine u kontekstu već uspostavljenih odnosa moći. Aleksandar Veliki ne bi mogao da osvoji svekoliki svet da njegov otac nije bio najmoćniji kralj u Grčkoj. Napoleon ne bi mogao da preuzme kontrolu nad Francuskom da popularna revolucija nije odbacila staru vlast i gurnula zemlju u anarhiju. Ali strukturalni determinizam može otići predaleko i potpuno eliminisati iz istorije uticaj ljudskog delovanja i ličnosti.
Razmotrimo nekoliko pitanja. Da li bi Velika Britanija ostala čvrsta u svom otporu nacističkoj Nemačkoj da je lord Halifax postao premijer umesto Winston Churchill, kako su mnogi vodeći konzervativci želeli? Da li bi 1980-te godine u Britaniji bile iste da je Ted Heath nastavio da vodi Konzervativnu stranku? I da li bi Singapur bio ekonomska sila kakva je danas da Lee Kuan Yew nije preuzeo stvari u svoje ruke?
Postoje određeni trenuci u istoriji - kada izbijaju ratovi, kada se režimi urušavaju - koji prave mesto za velike pojedince. Paradoksalno, mnogi veliki ljudi osećaju da su oni samo agenti nečega većeg od sebe: Churchill je govorio o hodanju ruku pod ruku sa sudbinom, a Bismark o hvatanju za rub plašta istorije i kratkoj šetnji sa njim. Ali zapravo, oni mogu da promene tok događaja.
Velike vođe su tvorci promena upravo zato što mobilizuju ljudske kvalitete koje se ne mogu svesti na društvenu "silu" ili "ekonomski" faktor: odlučnost, harizmu, viziju, maštu, pa čak i obmanu. Churchill je inspirisao veru jer nije priznao mogućnost poraza uprkos opasnom položaju Britanije. Charles de Gaulle je vratio Francusku na mesto posle rata jer je oživeo veru zemlje u sebe kreiranjem priče o slavi. Lee Kuan Yew je pretvorio Singapur u čvorište svetske ekonomije samo snagom volje i vizije. "Ono što deluje neizbežno postaje takvim samo ljudskim delovanjem", kako je primetio Henry Kissinger u knjizi "Vođstvo".
Napoleon ostaje savršeni primer sposobnosti jednog pojedinca da promeni tok istorije, toliko da, i danas, ambiciozni mladi studenti MBA sanjaju da postanu Napoleon finansija ili maloprodaje. Svakako je došao u pravo vreme - kada je revolucija izmakla kontroli i ljudi su žudeli za redom i nacionalnim ujedinjenjem. Ali njegove idiosinkratične odluke takođe su oblikovale događaje na načine koji se nisu mogli predvideti. Ako je Napoleonova izuzetna vojna veština pretvorila nepoznatog Korzikanca u gospodara Evrope, njegova katastrofalna taština takođe ga je naterala da krene u nesrećnu kampanju za osvajanje Rusije.
On takođe predstavlja savršeni primer mešavine dobra i zla koje se nalazi u dušama najpoznatijih vođa. Postoje mnogi koji su potpuno zli: Hitler najviše, ali i Lenjin, Staljin, Pol Pot i mnogi drugi. Ipak, niko se ne kvalifikuje kao potpuno dobar. Napoleon Veliki objedinjuje u sebi Goetheovo shvatanje koje ga opisuje kao čoveka "u stalnom stanju prosvetljenja", ali i opis gospođe De Stael, koja tvrdi da je "orijentalni despot, novi Atila, ratnik koji zna samo kako da korumpira i uništava".
Novi istoričari koji sada kontrolišu ono što se uči u univerzitetima i školama učinili su dobru stvar. Spasli su istoriju običnih ljudi od zaborava. Otkrili su mnoge skrivene strukture moći i uticaja koji pokreću svakodnevne događaje, ali su i otišli predaleko u umanjivanju uloge pojedinaca ili osudi moralnog suda. Vreme je da se odupremo.
Vraćanje velikog pojedinca u srce nastave istorije nije dobro samo za naše kolektivno obrazovanje o građanstvu, već nas takođe uči da je istorija stvar niza izbora a ne svršen čin, i da su to takođe moralni, a ne samo praktični izbori. Takođe je dobro za pobuđivanje interesovanja mladih za prošlost: samo pokušajte da razmislite o Napoleonovom usponu sa periferije francuske civilizacije do vrha moći u Evropi, i pokušajte da ne budete oduševljeni.
.webp){kind=icon}
