Nema boljeg mesta za rešenje balkanizacije od Balkana

Dobre vesti stižu sa Balkana. I ne, to nije početak sablasne šale. Mislim na sporazum postignut ove nedelje između lidera Srbije i Kosova, pod pokroviteljstvom Evropske unije.

Dogovor da se uradi šta? Za početak, dogovorite se o stvarima - isprva malim i beznačajnim, kao što su legitimnost međusobnih registarskih tablica i carinskih pečata. Ali plan je da se taj spisak nastavi, sve dok - držite palčeve - sam proces ne dovede do poverenja i mira, u vreme kada je ne samo regionu već i svetu potrebno više i jednog i drugog.

Pa neka se ceo svet razoren ratom drži za ovaj novi i krhki detant između Srba i Kosovara. I neka svetska problematična mesta - od Izraela i Palestine do Severne Irske, Kavkaza i Afrike - pogledaju na Balkan i upijaju lekciju. Jer ako se pomirenje dogodi ovde, može se dogoditi bilo gde.

Ako škiljite u atlas, možete zaključiti da je ono što muči veliki deo sveta "balkanizacija". Taj termin je prvobitno opisivao etničku fragmentaciju i sukobe - uključujući i etničko "čišćenje" - nakon što se multinacionalne imperije raspadnu. Balkanizacija u tom užem smislu je ono što je zadesilo istoimeno poluostrvo nakon povlačenja Osmanlija, a opet nakon raspada Jugoslavije. Spustio se na Afriku 1950-ih i 60-ih kada su se britanski i francuski kolonijalisti povukli, ili na Kavkaz nakon raspada Sovjetskog Saveza.

Šire rečeno, balkanizaciju bih definisao kao borbu između suprotstavljenih narativa o žrtvama i njihove upotrebe za propagiranje mržnje između grupa koje bi umesto toga trebale da žive kao dobri susedi. U tom smislu, Liban i ceo Levant je balkanizovan. U mojim mračnijim trenucima, bojim se da čak i SAD idu u tom pravcu.

Ruski genocidni napad na Ukrajinu možda na prvi pogled ne izgleda kao slučaj balkanizacije. Umesto toga, to liči na atavistički rat imperijalnog osvajanja - pokušaj ponovnog uspostavljanja imperije, a ne na posledicu njenog kolapsa. Ruski predsednik Vladimir Putin zaista sebe poredi sa nekadašnjim carevima.

Ipak, Rusi, uključujući Putina, gledaju na Ukrajinu (i razna druga mesta) pre onako kako su Srbi videli Bosnu i Hercegovinu ne tako davno, ili kako danas gledaju na Kosovo. Naime, oni poriču nacionalni identitet svoje susedne države, prevodeći ga umesto toga na podređenu ulogu u sopstvenoj etničkoj ili imperijalističkoj priči. Rezultat u oba slučaja su suviše često bila zverstva.

Srpski i ruski narativi se rimuju i na druge načine. Oba naroda, kao pravoslavni Sloveni, često ispovedaju posebnu vezu (koju očigledno ne osećaju prema pravoslavnim i slovenskim Ukrajincima). Oni plasiraju slične priče o pretnji od neprijateljskog Zapada, sa NATO-om - koji je bombardovao jugoslovenske (tj. srpske) snage 1999. da bi sprečio zločine nad kosovskim etničkim Albancima - u ulozi zlikovca.

Kosovo je proglasilo nezavisnost 2008. Ali ni Srbija ni Rusija ga ne priznaju kao državu, a Moskva i Beograd su do sada zajedno radili na blokiranju članstva Prištine u Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim telima.

U međuvremenu, etničko-albanska većina na Kosovu sumnjiči srpsku manjinu za pobunu ili još gore. Srpska vlada se zauzvrat protivi stvarnom ili izmišljenom ugnjetavanju svojih etničkih srodnika na Kosovu i preti posledicama. Nasilje nikad nije daleko. Prošle godine se gotovo razbuktalo oko banalnog pitanja koje registarske tablice treba da koriste kosovski Srbi - beogradske ili prištinske.

Ono što Srbija i Kosovo dele, a što nedostaje drugim balkanizovanim regionima sveta, jeste zajednička težnja: članstvo u Evropskoj uniji. To daje Briselu određeni uticaj u guranju novog narativa koji bi zamenio iskonske balkanske komplekse žrtve.

Ta nova priča se zove "Evropa". Nazvao sam to alzaškom alternativom, po regionu - Alzasu - za koji su se Francuska i Nemačka borile generacijama pre nego što su shvatile da moraju da prestanu. Posle Drugog svetskog rata, najveći neprijatelji su se pomirili i učinili nacionalne granice istovremeno svetim i uglavnom irelevantnim unutar onoga što je postalo EU. Alzašani, ma kojim jezikom govorili njihovi preci, danas žive kao slobodni Evropljani.

To je duh koji je Josep Borrell, najviši diplomata EU, kanalisao najavljujući ovonedeljno približavanje Srbije i Kosova, koje je on pratio. Sporazum, rekao je on, "nije za Evropsku uniju, već za građane Kosova i Srbije".

Ovaj novi narativ o prevazilaženju razlika i pronalaženju međusobnog iskupljenja očigledno će se teško prodati na Balkanu. Bosna i Hercegovina do danas visi o koncu. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić - koji je nekada radio za Slobodana Miloševića, "kasapina Balkana" - nazvao je kosovskog premijera Albina Kurtija "terorističkim ološem". Kurti je zauzvrat Vučića nazvao "malim Putinom". Ništa od ovoga nije obećavajuće.

Pa ipak, i Vučić i Kurti - kao i Bosanci, Crnogorci, Albanci i Severni Makedonci - žele u EU. Ovo im daje šansu da prevaziđu sopstvene senke, kako kažu Nemci. Za Vučića i Srbe to mora uključivati i osudu Putina, antitezu evropskih vrednosti.

Prerano je da se Vučić i Kurti proglašavaju balkanskim Sadatom i Beginom ili bilo šta slično. Ali mir i uljudnost uvek počinju gestom, ma koliko malim, hrabrosti i velikodušnosti. Možda je Evropa ove nedelje napravila mali prvi korak ka prevazilaženju balkanizacije kao takve.