Za milijardere nema demografske krize

Stope nataliteta padaju na istorijski niske nivoe širom razvijenog sveta, a razumevanje razloga za taj pad postaje prioritet vladama koje su zabrinute zbog njegovog uticaja na privredni rast i javne finansije.

Istraživanja sugerišu da važnu ulogu u tome igraju naše sopstvene preferencije i prioriteti: napredovanje u karijeri, društvene norme, način na koji biramo da provodimo svoje vreme, kao i želja da budemo bolji i usmereniji roditelji. Sve to je dovelo do sadašnje brojke od prosečno 1,38 rođenih po ženi u Evropi i 1,59 u SAD (donedavno je taj broj bio na oko 2,1). Inače je tipično da se s porastom bogatstva u pojedinim zemljama stope nataliteta smanjuju.

Zašto onda neki od najbogatijih ljudi na svetu povezuju društveni status sa većim, a ne manjim brojem dece? Elon Musk, koji sanja o ponovnom naseljavanju planete, otac je čak četrnaestoro dece. Vlasnik luksuznog carstva Bernard Arnault ima njih petoro, a svakome je dodeljena uloga u porodičnoj imperiji LVMH. Vlasnik Telegrama Pavel Durov ima šestoro dece, ne računajući, kako tvrdi, još stotinu naslednika začetih doniranjem sperme u 12 zemalja.

Možda se radi o nečemu što nazivamo "alfa-mužjak" fenomenom i, zapravo, nije nešto što bi većina smatrala uzornim očinstvom, sudeći prema izveštajima o Muskovom odnosu prema majkama njegove "armije" dece. Ipak, pregled stotinu najbogatijih Amerikanaca prema Bloombergovom indeksu milijardera (uključujući žene poput Melinde Gates i Diane Hendricks) pokazuje da, u proseku, imaju nešto više od troje dece, što više liči na pojavu bebi-bum nego na pad.

U studiji ekonomistkinje Rije Wilken, objavljenoj u januaru, analizirano je 948 najbogatijih Amerikanaca i izračunat je prosek od 2,99 dece po osobi. Milijarderi su, uopšteno, većinom muškarci i češće imaju više brakova, pa te podatke ne možemo direktno uporediti s nacionalnom (ženskom) stopom nataliteta. Ipak, 2,99 je više od 1,94 prosečne dece po porodici, prema podacima američkog popisa stanovništva. Prema prošlogodišnjoj Opštoj društvenoj anketi, većina Amerikanaca (71 odsto) ima dva deteta ili manje.

Čini se da, bez obzira na preferencije i norme razvijenog sveta, one ne vrede jednako za najbogatije slojeve društva.

Jedna teorija kaže da je to zato što milijarderi žive prema, zaista, drugačijem kodeksu, nalik karolinškim dinastijama srednjovekovne Evrope. Oni češće stavljaju akcenat na nasleđivanje, reprodukciju i očuvanje kapitala nego ostatak populacije. Sve to može dovesti do tradicionalnijeg pristupa braku.

Wilken procenjuje da čak 95 odsto milijardera ima partnera iz viših društvenih slojeva, što se stručno naziva "homogamijom", a supruge milijardera češće zauzimaju uloge koje podrazumevaju da zavise od prihoda svojih muževa. Dodatni faktori, poput religije, takođe mogu igrati ulogu.

Međutim, jednostavniji zaključak bio bi da više novca pruža mogućnost da imate onoliko dece koliko želite. S obzirom na to da se trošak odgajanja deteta do odraslog uzrasta u SAD procenjuje na 310.605 dolara, nijedna preferencija ili društvena norma ne može da zaobiđe činjenicu da su deca, kako je rekla demograf Jennifer Sciubba, "vrlo skupa".

Čak i dok stope nataliteta padaju u zemljama poput Švedske i Japana, podaci sugerišu da imućniji muškarci i žene imaju veću verovatnoću da imaju decu, u poređenju s onima s nižim primanjima. U istraživanju Ujedinjenih nacija (UN) od prošlog meseca, 40 odsto ispitanika je, kao razlog zašto nemaju "idealan" broj dece, navelo finansijske prepreke. Kao što prikazuje gornji grafikon, odnos između stope rađanja i prihoda počinje da poprima oblik "U".

"Trend u rađanju/natalitetu pokreće porast nejednakosti", kaže ekonomista Matthias Doepke, autor knjige "Ljubav, novac i roditeljstvo" iz 2019. godine, navodeći primere poput troška dečjeg odgajanja i stanovanja u velikim gradovima, gde se nalaze najbolje plaćeni poslovi.

Prihvatanje te činjenice moglo bi biti ključno za donošenje efikasnih politika prilagođenih porodicama, posebno u vremenu panike, očajničkih rešenja i otpora prema imigraciji. Novčani podsticaji za nove roditelje, poput onih u Italiji, Grčkoj i sada Kini, verovatno neće imati veći učinak ako iznose između 500 i 2.500 dolara.

Ono što bi moglo da deluje bolje jeste osiguranje infrastrukture, stambenih rešenja i fleksibilnosti na radu - sve ono što imućni već imaju, navodi bivši Bloombergov ekonomista Maxime Sbaihi u svojoj nedavnoj knjizi o padu nataliteta. On citira podatke koji sugerišu da je norveški program proširenja pristupa vrtićima od sredine sedamdesetih godina prošlog veka povećao stopu nataliteta za 0,1 za svakih 10 odsto više dece pod starateljstvom.

Iako se i Francuska suočava s pogoršanjem demografske slike, njena stopa nataliteta dvostruko je veća od one u Južnoj Koreji, što pokazuje da velikodušna podrška za brigu o deci, roditeljski dodatak i roditeljsko odsustvo mogu napraviti razliku. Pravednije oporezivanje bi, takođe, moglo pomoći.

Ovde nema čarobnog rešenja, ali dok analiziramo šta se krije iza pada nataliteta, ne treba zanemariti grupe ljudi koje, čini se, doživljavaju procvat.