Sagorevanje na poslu u Srbiji: simptomi i prevencija

"Burnout", odnosno izgaranje na poslu kao posledica mentalne i fizičke iscrpljenosti usled hronične izloženosti stresnim situacijama - termin je i stanje sa kojim se trenutno suočava svaki četvrti zaposleni širom sveta, pokazalo je istraživanje firme McKinsey & Company.

Dobra vest jeste da postoji (bar jedna) "formula" za njegovo sprečavanje - i to baš u Srbiji. Konsultantkinja i kreatorka programa "Employee Wellbeing" Sandra Rapo, kaže da je stres prirodan odgovor našeg organizma da se prilagodi nekoj ekstremnoj situaciji koja potencijalno može da utiče na naše mentalno i fizičko zdravlje.

Jednostavan primer klasičnog stresa je buđenje organizma iz sna pomoću alarma, pri čemu se biohemijskim procesima u našu krv izlučuju hormoni stresa koji s vremenom mogu da izazovu kardiovaskularna oboljenja. Preterana užurbanost ili pak iščekivanja za nekim ili nečim, kao i ugrožavanje zadovoljenja naših bioloških potreba (glad, žeđ, disanje, san, odmor, produženje vrste) spadaju u kategorizaciju klasičnog stanja stresa.

 "Ukoliko tu vrstu stresa ne preveniramo na odgovarajući način, započinje još neprijatnija vožnja rolerkosterom u vidu pojačane anksioznosti koju većina ljudi dodatno podstiče unošenjem neodgovarajuće ishrane, većih doza kofeina, alkohola i upijanjem prevelike količine često neprijatnih medijskih sadržaja. U fazi kada osoba ne osvesti i ne prevenira prve simptome koji se pojavljuju kao smetnje na sopstvenom mentalnom ili fizičkom nivou - tada klasičan stres prerasta u burnout", objašnjava Rapo za Bloomberg Adriju.

 

 

Da li je ovaj sindrom u Srbiji i dalje tabu?

Sagovornica Bloomberg Adrije kaže da je jedan od stubova prihvatanja i uvažavanja izgaranja na poslu - edukacija. Smatra da pažnja treba da bude usmerena putem medija, kao i sprovođenjem edukacija o ovoj temi na lokalnom nivou podržanom od organa državne uprave, obilaskom zaposlenih u malim i srednjim preduzećima. "Razgovarati sa njima, širiti svest o razornim posledicama zapuštanja sopstvene higijene uma i tela."

Ipak, neretko postoji bojazan da zaposleni koji se požale na sindrom izgaranja na poslu budu posmatrani kao "osetljivi, slabog kapaciteta, oni koji hvataju krive linije" kako bi izbegli obaveze i odgovornost. Kako uticati na to?

"Kvalitet rada HR službi nakon kovida 19 je na značajno višem nivou, što rezultira većom brigom i profesionalnom podrškom ka zaposlenima, tako da kategorije zaposlenih koje pominjete (a koje su sklone manipulativnom ponašanju) imaju mogućnost da promene svoje ponašanje. Sa njima se razgovara na više nivoa, skreće im se pažnja na postupke, a na kraju krajeva, ipak, svako od nas bira da li će raditi na proširenju svojih kapaciteta, korekciji i adaptaciji u kolektivu ili će biti zamenjen osobom koja se više uklapa u poslovni okvir kompanije", kaže Rapo.

Sandra Rapo na jednoj od radionica / Privatna arhiva

 

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) priznaje "burnout". Zaposleni, konkretno u SAD, na osnovu ovog sindroma mogu da dobiju do 12 nedelja neplaćenog odsustva. 

Sagovornica BBA kaže da je od januara 2022. godine sindrom "burnout" (sa preporukom za primenu) i zvanično uveden u Međunarodnu klasifikaciju bolesti, te da se primenjuje u zemljama članicama SZO

"Što se Srbije tiče, praksa pokazuje da lekari imaju razumevanja za set simptoma koje pacijenti osećaju na mentalnom i fizičkom nivou, izdavajući im po tom osnovu poštedu od rada maksimalno do dve nedelje i upućujući ih dalje kod lekara specijalista na oporavak", kaže Rapo.

 

Bloomberg

 

Reč psihologa o 'burnoutu'

Neretko se nameće utisak da psiholozi s više blagonaklonosti gledaju na prisutnost i težinu problema izgaranja na poslu u odnosu na lekare. Jovan Mihojević, master psihologa sa usmerenjem ka psihologiji obrazovanja, kaže da u razmatranju razlike između psihologije i medicine, treba razlikovati dve stvari. Prva se odnosi na količinu pisanja o određenoj temi, a druga više na praktičnu primenu. Čini se da su psiholozi dosta pisali, ali često ostaju nemoćni da u konkretnim situacijama prepoznaju značaj sagorevanja za zaposlenog.

"Medicina uživa veći institucionalni značaj i ima kapacitete da, kroz bolovanja i druge vidove podrške, značajno doprinese smanjenju uticaja sagorevanja. Ovde problem nije u struci, već u individualnom pristupu. Psiholog ili psihološkinja koji ne vode računa o sopstvenim i sredinskim okolnostima važnim za sagorevanje, verovatno će i sami postati žrtve ovog fenomena. S druge strane, lekar koji otvoreno sarađuje sa pacijentom lako će prepoznati znake sagorevanja i uputiti pacijenta na stručnjake koji mogu pomoći. Jedina stvar koja, možda, stručno razlikuje lekare od psihologa odnosi se na pristup ljudima. Dok medicina neguje jednosmerni, asimetrični pristup, psiholozi - ukoliko poštuju načela ove nauke - ljudima pristupaju relacijski, uvažavajući njihove lične kapacitete."

Kako objašnjava za BBA prisustvo ili odsustvo sagorevanja treba shvatiti kao simptom. Sagorevanje je posledica uslova u kojima se nalazimo i naših ličnih shvatanja sveta: stoga, ono ne bi trebalo da bude automatski povod za davanje otkaza, već ga treba posmatrati kao pojavu koja se javlja, kao i svako drugo osećanje. 

"Davno sam slušao priču svog profesora s Filozofskog fakulteta o njegovom iskustvu sa umorom. Profesor je radio u više kliničkih i obrazovnih institucija, a u to vreme je dobio i drugo dete. Jednog dana, vraćajući se s posla, bio je veoma umoran, ali se setio da treba da kupi hleb i ostale namirnice, uključujući cuclu za svoju novorođenu kćerku. Kupio je sve što je bilo potrebno i vratio se kući. Međutim, po dolasku kući, stavio je ženi cuclu u usta, a bebi dao hleb. Kada su ga pitali da li je ovo bio znak da treba da promeni profesiju, on je jednostavno odgovorio da je ovo, zapravo, bio znak da dobro radi svoj posao. Smatrao je da je njegov umor dokaz njegovih sposobnosti kao psihologa. Dakle, ono što se danas nedvosmisleno označava kao loše i neprihvatljivo, za nekoga može biti znak uspeha."

Depositphotos

 

Metode za prevazilasženje stresa

Kada je reč o metodama za prevazilaženje stresa, jedan od uobičajenih saveta je da osoba makar u slobodno vreme pokuša da se distancira od posla, kroz: plivanje, pešačenje, boravak u prirodi i hobi. Ali znamo da u praksi to često nije moguće, ako mislite na posao 24/7 ili još gore - primate pozive, mejlove i poruke i van radnog vremena. Šta onda?

"Iskustvo mog trodecenijskog rada govori da je sve to moguće na pozicijama koje obavlja radnik na najnižem hijerarhijskom nivou u firmi, čije se odgovornosti izlaskom sa posla i završavaju. Međutim, kod osoblja srednjeg i najvišeg nivoa gde su višestruko veći ulozi (ciljevi, odgovornost, pritisci, zarada i bonusi) realno je da će dobro upravljanje vremenom i obavezama, samodisciplina, postavljanje granica sebi i drugima biti veoma kompleksan izazov za koji se svako od nas mora samostalno izboriti. Važno je da naučimo da, najpre, napravimo distancu od samog sebe (kako bi se naš um umirio i kako bismo čuli svoj unutrašnji glas i osetili mir), a potom treba napraviti mentalnu i fizičku distancu i od drugih ljudi - bilo da je reč o članovima porodice, prijateljima ili kolegama", savetuje Sandra Rapo.

Depositphotos

 

Ona kaže da ne postoje sistemi koji nisu toksični, samo postoje oni koji su u manjoj ili većoj meri rezistentni, fleksibilni i osvešćeni za promene.

"Pokušajte da zamislite neku poslovnu situaciju u kojoj nije prisutno omalovažavanje drugih, neprestano naglašavanje tuđih mana, manipulacija, pasivno ili agresivno ponašanje, prevrtanje očima, javno i tajno izrugavanje, sarkastični komentari, psovke i 'smeštanje' loših događaja? Ovakvi 'otrovni' obrasci ponašanja kod drugih ljudi izazivaju stres, emocionalnu nesigurnost i povlačenje u sebe i postaju okidači za nastajanje sindroma burnout na duge staze", smatra Rapo i dodaje da promena branše nije rešenje.

Rešenje bi moglo da bude u odgovornom preispitivanju sebe i svog ponašanja, kojim smo doprineli da se nađemo u takvom okruženju.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar